Orao nije pao, on samo još nije poleteo

Ali... Ali, to smo mi, mi smo najgori zar ne?

Gorak ukus u ustima, slatkasta euforija je iščezla kroz samo tih 90 minuta. Fudbaleri Srbije, naši Orlovi, pretrpeli su poraz od "nekog tamo" Brazila (2:0) i pokazali su da smo nikakvi, da smo bezvredni i ništavni. Međutim, da li smo?

Teško je sa strane gledati naš narod, pogotovo kada se radi o fudbalu. Nismo navikli da imamo mega zvezde u ekipama u ovoj novijoj istoriji. Isto tako nismo navikli da i ono što imamo "pogine" na terenu za taj grb, sveti grb, na dresu.

Nismo navikli, ali... Došao je mesija sa Pasi Poljane, došao je taj Piksi i promenio mišljenje naroda. Odjednom smo postali najbolji na svetu, odjednom možemo da osvojimo Svetsko prvenstvo i odjednom smo najbolji. Međutim, da li smo?

Jesmo, najbolji smo. Ali ne doveka, već do prvog neuspeha. Možda do tog poraza od "nekog tamo" Brazila.

Od "nekog tamo" Brazila koji na svojoj klupi ima još jedan tim koji bi mogao da parira većini ekipa na turniru, ali... U očima ljudi to je nevažno, važno je samo to da su Srbi opet pokazali "kakvi su".

U fudbalu, kao i u životu ne postoji lep poraz. Naš rečnik ne spoznaje termin "predaja", niti dokle dosežu granice onoga što neki ljudi zovu "nemogućim". Ne. Mi nismo takvi, nikada nismo bili i nikada nećemo biti.

U fudbalu, kao i u životu, ljudi u Srbiji ne znaju šta znači biti suočen oči u oči sa moćnijim rivalom, ne znaju šta znači kada neko otvoreno "gleda smrti u oči". Tada ne ustuknu, oni tada zadirkivaju tu istu sudbinu, tu istu smrt i čikaju je, poput deteta, čačkaju je, igraju se s njom.

Tako su naši fudbaleri "čikali" s tom sudbinom i prizivali Brazil, hteli su da se "igraju", nacija je htela da igramo protiv reprezentacije koju smo samo dva puta pobedili u našoj istoriji i to pre skoro 100 godina. Dobili smo priliku i dobili smo nešto mnogo više.

Poraz kao poraz boli, međutim, dobili smo lice i naličje u kom je Srbija opet pokazala da možda ima sedam miliona stanovnika, ali osam miliona selektora. Dobili smo sliku i priliku toga kakvi smo ljudi i kako nas je lako naterati da odstupimo od svih verovanja. Da su tako radili i oni pre 100 godina u ratovima, možda ne bismo danas ni postojali kao ovaj narod, ko zna...

A... A sve to zbog poraza od "nekog tamo" Brazila, reprezentacije koja je slučajno prvoplasirana na FIFA rang listi, reprezentacija čija klupa u utakmici sa Srbijom košta više nego li neke selekcije na šampiona, ali neka... Mi smo krivi.

A možda i nismo mi krivi. Kriv je onaj isti mesija sa Pasi Poljane, kriv je Piksi što nam je pružio veru i što nam je pokazao da možemo mnogo, ili kako je on rekao.

- Ne morate ništa, a možete mnogo - ova rečenica je verovatno i najbolji pokazatelj čitave situacije, čitave slike onoga što je on doneo za svoj period na klupi.

Pitam se, pitam... Da li narod u Argentini, Nemačkoj ili pak u susednoj nam Hrvatskom već posle prvih utakmica diže ruke od svega? Da li u Minhenu ljudi pričaju kako njihova nacija nije u stanju da savlada moćnu velesilu u vidu Japana i kako su sami krivi jer je takav mentalitet.

Da li na ulicama Buenos Ajresa narod želi da vidi leđa Skalonija, Lea Mesija i ostalih koji su poraženi od "najbolje reprezentacije ikad", Saudijske Arabije? Da li meštani Zagreba, Splita i ostalih mesta već pakuju kofere, jer je vice-prvak sveta, reprezentacija Hrvatske remizirala protiv Maroka? Verovatno ne.

Niko ništa ne radi, osim što veruje u svoj timu, svoju naciju. Osim što želi najbolje sebi i svojima.

Piksi i njegovi izabranici su doveli ovu reprezentaciju među 32 najbolje ekipe na svetu. Praktično, sam krem fudbala. Poraz od Brazila jeste težak, ali, da li je očekivan? Srpski gen kaže da nije, mi smo navikli da se borimo sa jačima i uvek ćemo se boriti, uvek ćemo se "ložiti" da smo najbolji iako nismo. Jer to smo mi.

Međutim, Svetsko prvenstvo je turnir, takmičenje. Prave bitke, ono zlata vredno tek sledi, te dve utakmice protiv Kameruna i Švajcarske, dve utakmice koje život znače i koje će dosta toga reći.

Orlovi ne moraju ništa, ali oni mogu mnogo, jer naš orao nije pao, krila mu nisu slomljena. Naš orao samo još nije poleteo, nije se vinuo u nebesa. Tek će to da uradi.

(Telegraf.rs)