Telegraf u domu Saše Lukića! Sestra nam otkrila njegovu fudbalsku tajnu: "Iz opanaka za folklor u kopačke"

Sandra je živela sa Sašom sedam godina u Beogradu kada je još kao dete prešao u Partizan

Kada je svojevremeno ugostio Telegraf u Torinu i dao svoju emotivnu ispovest, vezista reprezentacije Srbije Saša Lukić posebno je naglasio koliki uticaj je na početku karijere imala njegova sestra Sandra!

Preporučujemo

Tada Lukić, sada Miljković, Sandra je bila "produžena ruka" roditelja i brinula je o svom mlađem bratu koji se po završetku osnovne škole iz Šapca preselio u Beograd kako bi igrao za Partizan i ostvario svoje fudbalske snove.

Dolaskom sa reprezentacijom Srbije na Mundijal i igranje u njemu samo je jedan od Sašinih snova za koje je sasvim sigurno zaslužio da ih ispuni, što govore i reči njegove sestre koja se prvi put pojavila u javnosti ispred kamera - tokom razgovora za naš portal.

- Saša je brat kakvog svako može samo da poželi. Dobar je kako prema meni, tako i prema svojim roditeljima. On je ostao skroman pored toga što je svestan da je došao na visok nivo u sportu. Svi imaju reči hvale da kažu za njega, da je ostao skroman i da se ništa nije promenio - počela je Sandra.

• Kada je Saša načinio prve fudbalske korake i kako je došlo do toga da zavoli loptu?

- Saša je prve fudbalske korake napravio u našem lokalnom klubu koji se zvao Varna. Tu ga je primetio fudbalski klub Savacijum iz Šapca. Postoji jedna lepa priča da je Saša u isto vreme trenirao fudbal i išao na folklor. Zajedno smo išli na folklor. Dešavalo se da su se poklapale probe folklora sa treninzima pa je znao da iz sale istrči pravo u kopačke kako bi stigao na trening. Kasnije je prešao u fudbalski klub Savacijum u Šapcu gde ga je kasnije primetio fudbalski klub Parzizan.

- Došli su kod nas kući da pričaju sa roditeljima da li su raspoloženi da puste Sašu da pređe u Partizan. Ti pregovori su dugo trajali, on je bio mali i mama nije bila za to da tako mali pređe u Beograd i da živi sam. Čekali smo moj polazak na fakultet da bismo zajedno prešli za Beograd. Kada sam ja krenula na fakultet on je tada upisao tamo osmi razred i tako smo nas dvoje punih sedam godina živeli zajedno u Beogradu.

• Kako su igledali vaši zajednički dani u Beogradu i koliko ti je bilo teško da prihvatiš tako veliku odgovornost da brineš o bratu njegovom školovanju i treninzima?

- Naš život u Beogradu je bio jako zanimljiv i buran. Sam dolazak iz jednog malog mesta u jedan veliki grad bio je stresan. Njegov polazak u školu, ovo društvo, nova sredina, sve novo. Moja odgovornost je bila velika. Ja sam mu bila i mama i tata i sestra i sve moguće. Više sam se brinula o njemu nego o mom fakultetu. Mislila sam uvek gde je otišao, kada se vraća, kada ima trening i obaveze.

- Mama je bila stroga u tome da škola mora da se završi i da ocene moraju da budu dobre i da se kasnije upiše fakultet, što je on na kraju sve to i uradio. Znao je da ode ujutru u sedam sati na trening, vrati se, uzme drugi rančić, ide na privatan trening, vraća se, pa časovi engleskog, posle toga ide u teretanu i na kraju se vraća kući da radimo domaći. Domaći ga čeka oko 9 - 10 sati uveče i tu nastaje cirkus. Ja ga preslišavam on gleda, spava, otvori svesku, zatvori i to su bile zanimljive situacije.

• Fudbal je, čini se, bio prioritetan u njegovom životu. I sama si navela da je imao po dva čak i tri treninga dnevno i niej mu bilo teško. A da li je tebi i roditeljima bilo teško da gledate kako se bori i sećate li se prve njegove utakmice?

- Njemu su treninzi uvek bili na prvom mestu. Ne mogu tačno da se setim prve utakmice ali uvek smo bili uz njega. Na svaku utakmicu smo išli čak i kada smo sprečeni, obaveze se ostavljaju sa strane da bi se gledao Saša. Pratili smo ga gde god je bilo moguće da se ide. U Austriju, za reprezentaciju, za Partizan i njemu mnogo znači kada smo mi tu. To smo mi preimetili i on isto, da kada smo mi tu, on je nekako mirniji. Dajemo mu neku energiju jednostavno. Navijamo. Kući kada smo i kada nema nikog oko nas to je strašno. Tata je u stanju kada da gol, da skoči do plafona kao i svaki roditelj.

• Saša je osvojio dosta pehara tokom svoje karijere. Možeš li da izdvojiš neki koji vam je nadraži?

- Osvojio je dosta pehara. Ovde su individualna priznanja ali i timska. Od Savacijuma do Partizana. Kao nešto što bih izdvojila to su njegovi individualni pehari koje je osvajao kao najbolji igrač. Voleo je dok je igrao u Savacijumu da posećuje i fudbalske turnire na kojima je često bio igrač turnira. Ima pet, šest pehara sa tih takmičenja.

• Sećate li se utakmice sa Portugalom koja nas je odvela na Svetsko prvenstvo? Šta ste mu rekli pred utakmicu i kako je izgledalo slavlje u vašem domu?

- Imamo ritual pred svaku utakmicu da mu pošaljemo poruku, svako ponaosob. Sada, kada imam decu, oslovljavam ga sa "ujo", prethodno sam pisala Saki, pa sastavim motivacionu poruku u kojoj navedem da veruje u sebe, da će pobede doći i na kraju uvek napišem "daj gol". Često se desi da kada napišemo "daj gol" on ga stvarno da pa se mi oduševljavamo što smo manifestovali. Radovanje posle Portugala je bilo ludo. Tada su naši pokojni baka i deka bili živi, Saša je obožavao baku i oni su ga stalno gledali.

- Sećam se, posle utakmice mi smo se radovali i nismo znali gde se nalazimo a baka je bila snuždena i rekla nam "pa nije ovo  tako dobro, trebali su i oni da pobede i oni imaju mame i bake i deke i sada su oni tužni. Trebaju svi da pobede". Mi smo se tome smejali i Saši je bilo smešno posle kada smo mu pričali.

Kao što je baka i predvidela svi idu u Katar pa i vi. Porodično ćete ga bodriti u Dohi?

- Odlazimo za njima, da ih bodrimo, da im donesemo tu pozitivnu energiju i sa njima smo do pobede.

Ovaj video sniman je Xiaomi12T Pro telefonom

(Telegraf.rs)