Ilija Najdoski za "Telegraf" o čuvenoj generaciji iz Barija: "Da smo ostali na okupu, nebo bi bila granica"

Legenda - epitet koji je veoma teško pridobiti u ovom vremenu. Bilo ih je mnogo u istoriji Crvene zvezde, gomila majstora koja je kotrljala loptu, dok je publika na tribinama sa oduševljenjem i uzdasima gledala čarolije igrača poput Bore Kostića, Rajka Mitića, Dragoslava Šekularca, Vladimira Petrovića Pižona, pa sve do Marka Marina, In Bom Hvanga, Aleksandra Kataija… Ipak, mnogi su dokazali da nije važno imati samo dar sa “bubamarom” kako bi postao vrhunski fudbaler. Prošla vremena su iziskivala karakter, koji je činio veliki deo kolača na putu ka besmrtnosti. Marakanom je prošlo pregršt igrača, ipak, malo je onih koji su uspeli da svoje ime večno utkaju u zidine najvećeg srpskog stadiona.

Čini se da tunel na stadionu “Rajko Mitić” pored svih legendi i velikana koji su igrali, sve više odzvanja čuvenom generacijom iz Barija 1991. godine. Prošlo je skoro 34 leta od osvajanja Evrope, uspostavljanja hijerarhije u svetskom fudbalu, a Crvena zvezda je bila na vrhu te lestvice, najbolja. I nije samo što stariji, koji su imali priliku da dožive taj spektakl, i dalje pamte prezimena Stojanović, Radinović, Marović, Jugović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Savićević, Mihajlović, Pančev, Binić, Stošić, Vasilijević, Momčilović, Kaluđerović, Jovanović, Jurić, Tošić, Lukić i Milojević, već i mlađe generacije pomno slušaju pripovedanja o najzlatnijim slovima od nastanka crveno-belog beogradskog tima. Naravno, dirigentski štapić u rukama Ljupka Petrovića i mozak cele operacije - Dragan Džajić, napravili su najveći uspeh u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala.

Preporučujemo

Stariji pričaju sa velikom dozom sete o tim danima, pao je u Beogradu veliki Bajern iz Minhena, a nebo nad Marakanom odlučilo je da se otvori, dok je Beograd mogao u jednom trenutku da oseti podrhtavanje iz Ljutice Bogdana. Eh… sreća pa je bio taj Augentaler, sreća što je Auman napravio najlošiji potez pri pokušaju da interveniše… Da li je sve to sreća?

Odbrambeni bedem dobio je 1988. godine Iliju Najdoskog, momka iz Kruševa spremnog da svaki minut na terenu provede kao da mu je poslednji u životu. Upravo je legendarni igrač iz generacije “1991” za “Telegraf” u Skoplju pričao o uspesima iz pomenute godine. Mnogo toga se ima za čuti od čoveka koji je godinu dana sa svojim drugarima bio na vrhu sveta, a na samom početku se prisetio kako je krenuo njegov put ka Olimpu evropskog fudbala.

Malo ko zna da je Ilija trebalo da bude stonoteniser. Kao jedan od najboljih kadeta u Makedoniji je pokazivao potencijal, iako bez trenera, zavoleo je celuloidnu lopticu. Ipak, shvatio je da je fudbalu potrebniji, i ko zna kako bi se sve odvijalo da nije otišao pravim putem.

- Malo njih zna da sam dobro igrao stoni tenis. Naravno, ne znam koji je to bio nivo, nisam imao trenera ni bilo koga da me usmeri, ali sam gledao druge igrače i prikupljao sve od njih. Analizirao sam pokrete i vremenom sam uspeo da dođem do toga da budem među deset najboljih u Makedoniji. Uvek ću pamtiti igre Šurbeka i Stipančića, kao i Karakaševića. Posle je i njegov sin ostavio značajan trag, dosta njih poznajem i drago mi je da sam jedan deo života posvetio tom sportu, pošto sam mnogo voleo da ga igram - počeo je Najdoski razgovor za “Telegraf”.

Ipak, legendarnog defanzivca sudbina je odvela, reklo bi se, tamo gde bi i trebalo. Fudbal je oduvek bio poseban u njegovom srcu, a sve je krenulo iz rodnog Kruševa.

- Tamo sam odrastao i sa 15 godina počeo mnogo ozbiljnije da se bavim fudbalom. Sasvim slučajno je sve to krenulo. U Kruševu je bio turnir za moj imendan 2. avgusta turnir i učestvovali su Radnički iz Niša, Vardar, Pobeda… Tada su me snimili i otišao sam u Prilep. Imao sam jak karakter od starta, samo da dođem na trening mi je trebalo osam kilometara u jednom smeru. Prebrodio sam sve to, a sa 16 godina mi je Moma Ilić dao šansu da zaigram za prvi tim Pobede u drugoj ligi koja je tada bila izuzetno jaka. Veliku zahvalnost dugujem i dan danas Iliću.

Da bi došao na Marakanu morao je da prođe “sito i rešeto”, poslednja stanica pre prelaska y Crvenu zvezdu bio mu je Vardar. U sezoni 1986/87 makedonski klub bio je šampion Jugoslavije, ali je posle neregularnosti u poslednjem kolu sve ponovljeno i titulu je uzeo Partizan.

- Uvek sam pričao da je UEFA najmerodavnija. Mi smo igrali u Kupu šampiona, vodili smo se kao prvaci i imali priliku da se suprotstavimo Portu, tadašnjem šampionu Evrope. Uvek ću poštovati odluke, tako sam radio tokom cele karijere. Nikada ne znate zašto je to dobro, meni je od svega najvažnije bilo što smo igrali Evropu i to protiv takvog jednog kluba kao što je tim iz Portugala.

Bio je oslabljen Vardar ne igranjem trojice fudbalera koja nisu mogla da nastupe u prvoj utakmici među kojima je bio i Ilija Najdoski. Ne smatra legendarni defanzivac da bi bilo drugačije da su oni bili akteri prvog duela.

- Ne, ne... To sa tim neije bilo veze. Oni su bili sjajna ekipa, bilo bi neumesno govoriti da li bi mogli da ih izbacimo da smo mi bili tu. Veliko poštovanje sam imao za tu ekipu, voleo bih da mogu da kažem suprotno, ali bili su daleko bolji od nas. Pre toga smo eliminisali jako dobre ekipe Dinamo iz Bukurešta i Dandi junajted. Porto je u odnosu na nas bio deset stepenika iznad što je i pokazao u tom dvomeču.

Neverovatno teško je bilo u ono vreme da dođeš u timove poput Crvene zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka, a čuveni odbrabeni igrač iz Barija pojasnio je koliko je godina rada i truda moralo da se prođe kako bi uopšte pridobio tu privileggiju.

- Porodica i svi oko mene su bili zvezdaši. Morao sam da igram četiri godine u Pobedi da bih došao do poslednjeg stepenika u Makedoniji - Vardara. Najbolji fudbaleri svih drugih kčuoba su na kraju dolazili u Vardar, što je bio dokaz da su među najboljim fudbalerima u Makedoniji. Onda je ponovo bilo potrebno četiri godine, pa da te zovu drugi veliki klubovi. tada je bio drugi kvalitet... U Vardaru smo buili odlični, prvaci i igrali smo Kup šampiona. Morao si da prođeš mnogo da bi uopšte došao. Vrhunac karijere je bio da dođeš u Zvezdu, kao što je u Makedoniji da igraš za Vardar. Zanimljivo, kao klincima iz Kruševa, poput mene, bilo je važno da igraju u Pobedi. Sve ima svoje, drago mi je na kraju što se sve tako namestilo.

Dolazak u Crvenu zvezdu bio je u isto vreme kad su crveno-beli dres obukli Dejan Savićević i Darko Pančev.

- Došao sam u isto vreme sa Darkom Pančevom i Dejom Savićevićem, ali su oni odmah nakon potpisa otišli u vojsku. Uvek sam govorio da je onaj odozgo sve stvorio. Takođe, Dragan Džajić je radio odličan posao na čelu kluba. Ipak, Bog je sve po redu napravio. U pravom momentu su došli Belodedić iz Rumunije, Miha iz Vojvodine, sve se gradilo postepeno, dan za dano je prolazio, a mi smo postajali sve bolja ekipa. Sami smo osećali da imamo kvalitet, mnogo puta sam pričao da nas je krasio karakter. Nismo prtecenjivali nikoga, ali nismo ni potcenjivali. Protiv svakoga smo igrali maksimalno, to je bio put do uspeha. Ako nešto ne štima u svlačionici, džabe sav kvalitet i talenat ovog sveta.

Važio je za veoma nezgodnog fudbalera za protivničke napadače. Nije nikada povredio namerno rivala, ali je bio veoma čvrst i istrajan u duelima, što je njih dovodilo do ludila. To je najbolje mogao da kaže Robert Jarni, koji se veoma dobro seća koliko je teško bilo igrati protiv Najdoskog.

- Takva je bila priča. Neka mi kaže neki fudbaler iz bivše Jugoslavije da li sam nekada namerno provedio rivala. To je fvelika razhlika. Ali, da igraš ćvrsto i korektno moraš. Živeo sam od toga, fudbal mi je bio sve, kao i svima. Malo se napravila ta priča grubijan i tako, ali nije bilo tako, trudio sam se da uvek ostavim srce na terenu i radim ono što najbolje znam. Kako je igrao Barezi? Igrao je čvrsto, ali nikada nije igrao grubo sa namerom. Kao što je Mbape iz Reala kvarno išao na protivničkog igrača.

Kada smo krenuli o generaciji iz Barija morali smo na početku da se prisetimo čuvenog Siniše Mih ajlovića, koji nas je prerano napustio.

- Strašan čovek, strašna poštenjačina... - počeo je kroz suze Najdoski, a zatim nastavio:

- Njega je nemoguće opisati, zauista je bio lav i tako se borio do samog kraja. Pravi drugar, voleo je da pomogne uvek. Bio je pravi mangup. Borac i igrač. Bili smo u kontaktu, kada smo se viđali bilo nam je drago da evociramo uspomene. O njemu bih mogao da pričam samo u superlativima, bio je zaista neverovatan u svakom smislu.

Momenat kod rugog gola protiv Bajerna pripisuje vrednom radu i trufu, ali i Božijoj odluci.

- U fudbalu kako radiš Bog vrati. Sve smo radili pošteno. Kada nam je trebalo najviše on nam je dao. Mislim na gol Augentalera i ponu situaciju koja se dan danas prepričava. Za sve u životu treba pošteno raditi i sve će vam se vratiti kad tad, samo morate da verujete i budete istrajni.

Priznao je i sam Najdoski da crveno-beli nisu odigrali kvalitetno u finalu Kupa šampoiona protiv Marseja.

- Nije bila utakmica za gledanje. Bilo je previše taktike, Marsej je bio strašna ekipa, bi oje finansijski i ortganizacijski mašina. Ipak, šta vredi ako igraš dobro ukoliko ne osvojiš. Ko bi se setio posle 40 godina da smo igrali finale i bili dobri, ali izgubili. Tako je bilo protiv Mančestera u Superkupu, pa smo izgubili i niko ne priča o toj utakmici. Zato kažem da je važno što smo trijumfovali i osvojili trofej, bez obzira na igru koja nije bila lepa na oko.

Ucene i podmićivanja nije imao uoči finala, ali veruje da su neki prvotimci imali.

- Pričao je to Dika Stojanović, pojma nemam. Mislim da je bilo u vezi njega. Naravno, verujem i sada u to što je pričao, ali mi smo znali koliko želimo pobedu i nikada ne bi niko od nas pristao na tako nešto. Ponavljam, pored toga što su u Zvezdi igrali dobri fudbaleri, bili su i dobri ljudi, svi do jednog.

Nema sumnje koji trofej mu je bliži srcu.

- Da vam kažem - Bari mi je draži. Ima težinu i Tokio, ali je osećaj podizanja trofeja iz Barija. Volim da kažem uvek da je ta ekipa bila u najboljim godinama. Nikada se nisam hvalio, ali da smo ostali na okupu i da se Jugoslavija nije raspala bili bismo barem još jednom šampioni Evrope, garantujem vam, nebo bi nam bila granica.

Ilija Najdoski se osvrnuo na legendarnu anegdotu Dragiše Binića, ali i ceo odnos tima prema fudbalu koji ih je odveo do uspeha.

- To Bina što je pričao, ne verujem da je to tako. Ne verujem u te priče. Mi smo bili kao vojnici, trening, karantin... Bili smo svesni šta bi trebalo da radimo u datom trenutku. Nije nikada morao Ljupko da nas opominje šta bi i kako moralo da se uradi, znali smo šta je naša obaveza i ponašali smo se u skladu s tim. Naravno, kada smo dobijali umeli smo da proslavimo u "Tašu", "Nani", Bina organizuje. ALi, što se tiče pre utakmice nikada nije bilo kontrole, ne moram da pričam šta nosi grb Zvezde.

Dotakao se i dvojice trenera koji su na njega ostavila najveći trag za vreme boravka u Crvenoj zvezdi.

- Ljupko je bio prava drugarčina. Odnosio se prema nama tako, poštovali smo njegove odluke, sve što nam je pričao mi smo pokušavali da poslušamo i uradimo to, bilo to na terenu ili van njega. Pre je bilo Šekularac, on je bio slobodniji sa nama. Što se tiče kao trenera bio je sasvim drugačija osoba, ali uvek fer sa fudbalerima i svaki dogovor je bio ispoštovan.

Na istom stadionu u Skoplju Zvezda je već naredne sezone posle osvajanja evropskog trofeja izgubila od Vardara.

- Ne sećam se najbolje, ali nije bilo do trofeja. Možda smo malo drugačije odigrali, opuštenije u neku ruku. Međutim, to je bilo do nas, kao što sam rekao nikoga nismo nikada potcenili i na kraju krajeva osvojili smo prvenstvo i te sezone.

Karijeru je završio u Sionu.

- Bio sam u Španiji, Švajcarskoj. Bilo je drugačije vreme za prodaju igrača, mogli ste da vidite po tri stranca u ekipi. U Sionu sam imao poslednju reč što se karijere tiče, povredio sam tetivu, operisao i odlučio sam da kažem zbogom.

Posle prisećanja o sjajnoj karijeri, osvrnuo se na trenutno stanje u klubu sa Marakane i igrama u Ligi šampiona.

- Godinu za godinom Zvezda pokazuje da ide pravim putem. Podigli su lestvicu i nivo igre mnogo. Sada je cilj Liga šampiona. Dobro su igrali ove sezone, ali jedan sekund nepažnje dovodio je do nekih situacija koje su dovele do poraza. Sve u svemu, jedna sasvim dobra igra, pokazali su da mogu da se nose sa svima. Malo da se popravi koncentracija, završetak utakmice i da kažem onaj balkanski mentalitet, šmekerski - to je potrebno kako bi još više napredovali.

Legendarni fudbaler radi kao skaut Zvezde u Makedoniji, svestan je da srpski šampion mnogo ulaže u omladinski pogon i nada se da ćea neko iz njegove zemlje uspeti da se dokopa prvog tima.

- Gledam i pratim. Znam kvalitet klinaca u Beogradu, ti bi trebal oda dovedeš nekoga ko može da parira njima. Gledam omladince i kadete, ima perspektivnih fudbalera i videćemo u budućnosti šta će se zbivati. Nadam se da će i neki fudbaler iz Makedonije uspeti da ugrabi priliku koja mu se ukaže i postane prvotimac Crvene zvezde u nekoj bliskoj budućnosti. Ne bojim se za perspektivu našeg kluba, veliki je broj talentovanih igrača.

Imao je Najdoski samo reči hvale za Andriju Maksimovića, vunderkinda crveno-belih.

- Gledao sam Andriju, reč je o jednom izvrsnom fudbaleru. Mora da pazi da ga u ovim godinama ne ponese slava, ali i ne pojede pritisak. Veoma je mlad ušao u profesionalne vode, postao standardan prvotimac, igrao Ligu šampiona, ali i debitovao za "A" reprezentaciju Srbije. Veliki talenat leži u njemu i nadam se da će ostvariti veliku karijeru.

Dotakao se i poslednjeg okršaja Crvene zvezde i Partizana na kom je bio prisutan.

- Bio sam na derbiju, često dolazim. Sada nije bilo kao ranije, drugačiji fudbal, ali je važno samo da Zvezda pobeđuje. Ta priča da li je važno da su druge ekipe jače ne znam, Zvezdi je važno da bude prvak i da igra sa velikanima u Evropi, bez oibzira kakvi timovi u Srbiji bili.

Poslednja reč morala je da se tiče najvatrenijih navijača Crvene zvezde.

- Delije su oduvek bile i biće deo Crvene zvezde. Za svakoga je vrhunac da igra pred njima. Beogradska publika razume fudbal, ne možeš je prevariti. Jednom možda, ali drugi put ne. Bajern... Bio sam na tribinama, nisam igrao, ali ne može se opisati osećaj. Gledaš u navijače i zaboraviš da se igra utakmica, bili su neverovatni. Oni su zaista naš 12. igrač, kažem vam to kao neko ko je osetio to, najbolji su na svetu - poručio je Najdoski na samom kraju razgovora.

(Telegraf.rs)