Saša Popović bio je ambasador jednog sporta: Za njega niste čuli, a izmišljen je u Srbiji

Aleksandar Saša Popović, osnivač i kreativni direktor Grand produkcije, preminuo je ove subote u 70. godini, posle kraće bolesti, a njegova smrt duboko je potresla Srbiju i region. Popović je bio poznat kao veliki profesionalac, porodičan čovek, ali i osoba koja voli sport, naročito fudbal.

Popoviću nije bilo strano da se druži sa sportistima, da se sa kolegama pevačima bavi sportom, a pored fudbala voleo je i tenis, košarku, ali i vilbal, čije je bio ambasador i promoter.

Preporučujemo

- To je kružni stadion, nije četvrtast kao do sada, ima isto dva gola. Igra mislim po šestoro igrača, lopta stalno kruži i meni je to super što sam igrao. To je fenomenalno. Ljudi, igrajte vilbal - rekao je tada Saša Popović.

Inače, Vilbal je prvi timski sport nastao u Srbiji, osmišljen 2011. godine u Vladičinom Hanu, a inspirisan fudbalom, ali bez ofsajda i grubosti. Igra se na terenu okruglog oblika, sa sedam igrača po timu i specifičnim golovima – kapijama, koje imaju polukružni oblik sa vertikalnim obručem („vil“). Poeni se osvajaju na tri načina: pogodak u bazu donosi jedan poen, kapija dva, a precizan šut u vil tri poena.

Napadi traju maksimalno 20 sekundi, a vreme teče samo kada je lopta u igri, čime se osigurava dinamičnost mečeva. Faulovi su ograničeni na tri po periodu, a svaki sledeći se kažnjava slobodnim udarcem, slično kao u košarci. Golman može da postigne pogodak rukom sa svoje pozicije, što dodatno doprinosi nepredvidivosti igre.

Pravila slobodnih i kaznenih udaraca zavise od zone terena u kojoj je prekršaj napravljen, dok aut i korner izvode igrači nogom. Vilbal trenutno ima desetak klubova u Srbiji, a najuspešniji tim do sada je VK Vojvodina.

Da podsetimo, u jednom od intervjua je Popović upravo govorio o ljubavi prema fudbalu.

- Moj deda i sva njegova braća bili su sveštenici u novosadskim crkvama. Imao sam divno, bezbrižno detinjstvo. U velikoj crkvenoj kući živela je naša i porodica mog strica. Pored nas je bila ugostiteljska škola koja je u porti imala sportsko igralište. Čim bih ustao, izlazio sam sa loptom na teren, žonglirao sam besomučno, po pet hiljada puta sam udarao loptu da ne padne na zemlju.

- Igrao sam fudbal u pionirima Vojvodine i moja životna želja je bila da budem fudbaler, kao Šeki, koji je bio vrhunski zabavljač na terenu sa njegovim fintama. Interesantno je da sam upisao gimnaziju, prvenstveno jer su moji roditelji želeli da je završim i da posle budem pravnik, odnosno advokat. Išao sam u muzičku školu, koju nisam voleo. Drugovi su me zezali:" Ej, gledaj ga, ide da svira harmoniku, a mi idemo u provod - pričao je Popović svojevremeno za Blic.

(Telegraf.rs)