Ko je bio Bata Radulović? Primio metak u leđa, pa postao medicinsko čudo, suprotstavio se Arkanovim ljudima...

Tužne vesti stigle su ove večeri sa stadiona "Rajko Mitić". Legendarni kondicioni trener Crvene zvezde, Mihajlo Bata Radulović nažalost je danas preminuo u 74. godini života, što je potvrdila i njegova porodica.

Malo ko zna kakva je to životna priča koja stoji iza legendarnog Bate Radulovića, koji se iz Bara preselio u Beograd kao mladić zajedno sa svojim najboljim prijateljem u to vreme, Miodragom Stojanovićem Gidrom.

Preporučujemo

Primio metak u leđa koji nije bio namenjen njemu

Njih dvojica su postali poznati kao "kraljevi beogradskog asfalta" i u vreme kada su ulične tuče bile jako popularne u Beogradu, niko nije smeo da im izađe na crtu. Bata je posle jedne problematične situacije, gde nije bio meta on, već Gidra - 1981. godine primio metak u leđa, posle čega je ostao prikovan za krevet.

Prognoze doktora su bile crne, smatrali su da će ostati paralizovan do kraja života, ali se on nije predavao, već je svakog dana naporno radio. Metak je pogodio pršljen, presekao je kičmenu moždinu, ali su snaga volje i želje pomogle da se on tada potpuno vrati na noge.

Svoju životnu priču Bata je ispričao svojevremeno u velikom intervjuu za Telegraf, gde je otvorio dušu i o toj situaciji koja mu je uvek vraćala bolne uspomene.

- Metak, metak... primio sam metak u leđa. Ne bih da pričam detalje o tome sada... Koga interesuje ima film ''Gidra - Rođen kao ratnik'', po istinitoj priči i tamo je sve opisano. To sam doživeo 1981. godine, bio sam potpuno nepokretan 6 meseci, dijagnoza je bila paraplegija. Metak sam primio direktno u pršljen i meni je presečena kičmena moždina, niko ne može da objasni kako sam se vratio, zato su i rekli medicinski fenomen. Jer to su nervi, nerv kad se prekine... Nisam ni ja svestan svega toga.

Neverovatnim radom i snagom volje uspeo da pobedi crne prognoze doktora

- Sticajem okolnosti za 20 dana počeo sam da mrdam levom nogom, a desna je i dalje bila paralizovana. I onda su dali dijagnozu parapareza, radio sam dnevno po 6 sati u sali u Sokobanjskoj. Toliko sam bio uporan, jer ja sam po prirodi takav, nekad sam i tvrdoglav, što bi neki rekli.

- To su bili teški dani, nepokretan, prvo u kolica, pa na štakama, pa na jednoj štaci. Prvi put kada sam izašao napolje, imam i sliku, taj dan neću nikada zaboraviti.

- Inače sam sada 80% invalid zbog noge, nosim pomagalo za stopalo, ali upornost i glava mogu sve. Uvek sam to govorio igračima kada dođu ovde u teretanu, pa vide teret sa 100 kg, od 120, 140... Ljudi sve mogu. 

- Ljudi sve mogu kada hoće, ali samo treba da probaju. Na štake sam išao jedno dva meseca posle izlaska iz bolnice i posle sam počeo bez ičega. Osećaj je bio mnogo grozan, nezaboravan. Sećam se toga i dan danas i to će ostati večna uspomena.

- Radio sam svaki dan, bio sam uporan. Imao sam jake ruke i to me spasilo, pa sam mogao da idem na štake. Šest meseci sam bio u Sokobanjskoj, izašao sam na dve štake, posle sam koristio jednu... Šta je mene spasilo? Doktor koji me je operisao, koji je bio veliki stručnjak, rekao mi je da sam imao mnogo jak trbušni zid i to me je spasilo, jer to da nisam imao jako, ne bih mogao da obavljam ni funkciju mokrenja. Samo to me je spasilo, ništa više. On me je i operisao. To ti je sreća, sudbina, to ti je život... Dalji oporavak je išao dobro, svaki dan sam trenirao, nisam jedno stopalo mogao da vratim, jer i dan danas nosim plastično stopalo. Ali koliko toliko, mogu da idem bez pomagala i da radim šta radim.

- Oporavak nije bio lak, nekad sam dva puta dnevno išao u teretanu i ljudima nekada nije bilo jasno. Mislili su "ovaj je poludeo, s njim nešto nije u redu". Tako sa štakama dođem u teretanu, ljudi se čude, vide mi i pomagalo. Gledaju šta radim... Ruke sam imao jake, to se i vidi na slici kad sam izašao iz bolnice, ruke nisu bile naivne, ali noge dugo nisam radio... Nisu atrofirali mišići, ali nije bilo onako profesionalno kao pre povrede. Vremenski sam to vratio sve. Desnu nisam mogao da radim maksimum koliko sam mogao. Ima i jedna reportaža iz tog vremena, nazvali su me medicinski fenomen. Možda mi je i Bog pomogao - pričao je tada Radulović i opisao neverovatnu životnu borbu koju je tada uspeo da dobije.

Spasio fudbalera Zvezde od 30 Arkanovih ljudi, Željko ga neizmerno poštovao

U istom intervjuu se prisetio i pomenutog susreta sa Arkanom i njegovih 30 ljudi, kada je zadobio njegovo večito poštovanje.

- Dođe utakmica u Kupu, igraju Zvezda - Obilić, i Obilić dobije 2:1 na Marakani. Bila je frka, smene Pižona i dođe Voja Lazarević. Onda su bili u Banji Vrujici na pripremama i Njeguš mi kaže "Bato, moram da igram u revanšu, šta misliš ti"? Kažem, što se mora, mora se. Voja Lalatović ga povede u Banju Vrujici, imali smo 5 treninga. Posle dođe, Voja Lalatović, voleo je da se šali, i kaže Njegušu ''Šta ćeš mi ti iz teretane''? Ali onda na revanšu Njeguš bude igrač utakmice, Zvezda pobedi, i on da gol iz penala.

- I odemo mi posle utakmice na oporavak u hotel Jugoslaviju, u Arkanovu teretanu. A tamo je bilo veliko Arkanovo društvo, gledaju nas jesmo li poludeli. I jedan od njih, koga je dobro znam iz privatnog života ko je i šta je, neću mu pominjati ime jer nije živ, a ja ne volim da pominjem ako neko nije živ ničije ime... i on priđe Njegušu i kaže "vala da sam znao, slomio bih ti obe noge u teretani".

- Meni je bilo neprijatno, takav sam po prirodi, ne volim da pričam o sebi da sam junak, ali se znalo dobro ko sam i šta sam, stanem ispred njega i kažem prvo ćeš morati prijatelju da slomiš moje, pa Njeguševe noge. Onda je on to primio kao u šalu, ali je odmah otišao kod Arkana i rekao mu.

- Meni je posle pokojni Arkan rekao da mu je odgovorio: "Svaka mu čast kada je imao takvu hrabrost pred nas 30 da kaže to''. I onda dođe Arkan ovamo kod nas. Koliki je Zvezdaš bio, dođe i poljubi Njeguša i mene i kaže, vi ste me izbacili iz Kupa. Odmah tada kaže: "Bato je l' imaš vremena da dođemo do kocakarnice da popričamo"? Odemo tamo, i on me pita da li bih ja preuzeo Obilić, kažem: "Može, ali i Zvezdaši da dolaze".

- On je rekao da može i onda su svi omladinci koje sam vodio dolazili u teretanu Obilića. Koliki je laf bio, ne bih da pominjem, voleo je da veže u crvenu mašnu, tada su bile marke. Kada bih pomenuo koliko je bilo novca niko mi ne bi verovao i bolje da ćutim.

Bata je kao mladić trenirao boks, ali tu nije video perspektivu, za razliku od samog Gidre. Čak je i prikazan kako prima metak u čuvenom filmu "Gidra - Rođen kao ratnik".

- Amaterski sam trenirao boks. Otišao sam u ring kada sam bio dosta mator, sa 23-24 godine. Više je ulica bila tada popularna. Ovo sam samo usavršio. Da sam mogao da postignem neku karijeru, morao bih da žrtvujem mnogo toga, to je izgubljeno vreme. Nisam video neku ličnu perspektivu tada.

- Gidra je bio najjači Srbin, bez obzira na to šta ko misli. Fizički je bio neprevaziđen, mogu da pričaju šta hoće. Jednom prilikom je rekao samo Bata može da me prati, niko više - zaključio je on tada za Telegraf.

(Telegraf.rs)