Euforija u Partizanu se pretvorila u sumnju: Tendencija opadanja na tribinama, jasan znak da nešto ne valja

Poslednji meč Partizana i Jedinstva sa Uba, koji su crno-beli dobili sa ubedljivih (3:0) ogolio je ozbiljan problem - tendenciju opadanja interesovanja navijača, koji su više od godinu dana bojkotovali bivše čelnike, nisu dolazili na mečeve u Humskoj, da bi se posle smene Uprave slavodobitno pojavili, ali je euforija kratko potrajala. Posle samo četiri meča na domaćem terenu, brojno stanje pristalica Partizana na tribinama je u drastičnom padu i svelo se na okvire nedavnog bojkota, a razloga je nekoliko.

Činjenica je da je postojeći tim kluba iz Humske jedan od najslabijih od osnivanja kluba, da su u igračkom kadru pojedini fudbaleri, koji bi u srećna vremena mogli da vide Partizan samo tako što bi kupili kartu za tribine, kao i ostatak publike.

Preporučujemo

Činjenica je takođe da je Savo Milošević taj i takav tim nasledio bez priprema i rada sa njim, usred sezone, kada je sve već krenulo stramputicom i da ga je, koliko god je bilo moguće, stabilizovao. Šest pobeda i dva remija u osam mečeva ne može da otera publiku sa stadiona, da prepolovi, ma, desetkuje podršku sa tribina.

Ako je nasleđeno stanje činjenica, koju su dodatno otežale teže povrede Gajasa Zahida i Đorđa Jovanovića, verovatno i smislen plan na nivou kluba da se sklanjanjem nekolicine igrača sa velikim platama smanji budžet, zašto je onda podrška iz meča u meč sve manja i svela se na entuzijaste-mazohiste koji Partizan nisu napuštali ni kada su drugi bojkotovali?

Možda je odgovor u medijskim istupima i retorici čelnika Privremene komisije, odnosno delu njih, koji su u proteklih skoro dva meseca "obišli" sve medije u Beogradu, ali su početnu euforiju i nalet optimuzma na koncu doveli do osuđivanja i "guranja prsta u oko" upravo gorepomenutim navijačima čija podrška nije izostajala ni u pasje vreme.

Sve i da se šalju poruke da politici nije mesto na tribinama, što je činjenica, mora se i te kako voditi računa o načinu i retorici kada se to čini, kao i targetiranju određenih grupa navijača na neprikladan način.

Konkretno, ne mogu se pristalice sa istočne tribine, koji bez izuzetaka plaćaju svoje ulaznice po ceni od 800 dinara, nazivati "šačica navijača koja skandira". Ta, kako reče jedan od čelnika "šačica" je bila i ostala uz klub kada su svi drugi ili okrenuli leđa ili tražili alternative da iskažu nezadovoljsvom radom bivše Uprave. Tu "šačicu" čini populacija svih generacija, od dece sa roditeljima, do ljudi koji na stadion dolaze 50 godina unazad.

Na tu "šačicu" su, recimo, protiv Sočija pre tri godine, poslati batinaši ne bi li "ugušili" slobodu mišljenja, koji se na kraju nisu dobro proveli. Jer se "šačica" brzo reorganizovala u pesnicu i vratila ih na "fabrička podešavanja". "Šačica" je u prošlosti, po zasluzi, terala i smenjivala trenere, igrače, Upravu i taj način ko je "krstio" tribinu na taj očigledno nije dovoljno upućen u dešavanja na stadionu u prošlosti.

Medijski istupi pojedinih članova Privremene komisije su takođe postali vrlo diskutabilni i krajnje iritirajući za navijače i pristalice crno-belih. U prvom talasu Rasim Ljajić je otvoreno govorio o problemima, nasleđenim dugovima, nedaćama sa kojim se novi čelnici susreću na dnevnom nivou i to je potpuno razumljivo, dok se nije pretvorilo u "špansku sapunicu" i serijska gostovanja sa istim narativom.

Nastavio je Predrag Mijatović u drugom "talasu" i u njemu i nkjegovim porukama su navijači, bar na početku, videli nadu, spas za Partizan, poredeći ga sa velikim Željkom Obradovićem. Sve do momenta dok na maratonskoj konferenciji za medije, iz ko zna kojih pobuda, nije "čačnuo" najosetljiviju temu za pristalice crno-belih. Očito nedovoljno upućen u dekadu za nama u Humskoj.

Da se na tome okončalo, da je poslata poruka koja je očito morala da bude poslata, sve bi bilo u redu. Umesto toga, usledila je serija gostovanja pisanim, elektronskim i TV medijima sa sličnom retorikom, koja se na kraju svodila na jednu te istu temu, vrlo iritirajuću za navijače Partizana.

Vrhunac je nedeljno gostovanje na televiziji koja bi, kada bi Partizan u prošlosti pobeđivao u derbijima, u bilo kom sportu, objavljivala da "nema sportskih vesti".

Sve i da je Mijatović imao makijavelističke motive, da cilj opravdava sredstvo kojim će možda doći do nečije pomoći i novca za spas kluba, ipak se moralo voditi mnogo više računa o načinu izražavanja.

Posledica: Čukarički - 20.000, Radnički 1923 - 8.000, Napredak - 2.500, Jedinstvo Ub - 1.500 navijača... Tendencija opadanja prisutnosti na tribinama - jasan znak da nešto nije u redu, da se euforija pretočila u sumnju, pitanja, motive izovorenih reči, jer navijače ne možete prevariti.

(Telegraf.rs)