Fudbaleri Vojvodine razbili Hajduk na Poljudu 6:1, pa ih Splićani nosili na leđima do železničke stanice

Fudbalski klub Vojvodina je povodom obeležavanja rođendana svoje legende Radomira Krstića, pozvao u goste njegove naslednike, unuka Aleksandra, i praunuka Teodora Nikolića

Radomir Krstić je istinska legenda, čovek koji je zabeležio najviše nastupa u istoriji kluba, čak 613, i pored toga postigao 269 golova. Nažalost, Radomir nas je napustio 2017. godine.

Preporučujemo

- Teško da će taj rekord neko oboriti obzirom na sadašnje tendencije u svetu fudbala. Uz to je i treći strelac u istoriji kluba, asistencije tada nisu brojali, pa ne znamo koji je u toj kategoriji – uz osmeh počinje razgovor unuk Aleksandar.

Uz dedu je počela i njegova priča s odlascima na stadion.

– Odrastao sam na stadionu. Odlazio sa dedom na druženja veterana, njegova generacija su ljudi mog detinjstva. Pamtim čuvenu priču o odlascima kafanu „Lovac“ u kojoj nikada nije naručio 10 ćevapa. Uvek je bilo 7,9,11… Nije mi rekao zašto, ali ostao mi je to u sećanju. Gledao sam dedu uživo dok je igrao na Veterniku mali fudbal, dovede me i sa strane pratim sve. Poznavao sam sve te ljude, kao i njegovu generaciju omladinaca koje je trenirao, to su nam sve bili i kućni prijatelji. To su neka najsveža sećanja, a ona se vezuju za našu Vojvodinu.

Značaj Vojvodine u porodici je neprocenjiv.

– Učeni smo svi od početka da se navijamo za svoj klub iz svog grada. Monografija Vojvodine, izdata povodom 100 godina kluba, stoji nam u dnevnoj sobi, to je „ikona“. Meni je nezamislivo da ne budem na stadionu… Kada se skupimo mi iz društva idemo i na gostovanja. Doživeo bih kao lični poraz da moj sin navija za neki drugi klub, ali uveren sam da se to neće dogoditi. Za sve nas je Vojvodina jedna jedina.

Jednu anegdotu, koju mu je ispričao Radomir, dobro pamti:

- U ono vreme na dosta gostovanja su išli vozom i to su bile višesatne vožnje, koje su se prepričavale godinama. Jedna od zanimljivijih scena desila se u Splitu. Čuveni meč sa Hajdukom, bilo je to veliko rivalstvo u tom periodu… Pobedili smo ih u gostima 6:1, a način na koji su igrali deda i drugovi bio je još impresivniji. Oni su potom u svlačionici čuli neku ogromnu buku od strane navijača, uplašili su se, jer treba da izađu da odu do železničke stanice, nije im bilo svejedno. Međutim, navijači Hajduka bili su toliko oduševljeni onim što je igrala Vojvodina da su želeli na rukama da odnesu fudbalere Voše do železničke stanice i zato su došli do svlačionice. To su onda i uradili.

Između igračke, trenerske i funkcionerske karijere, nije bilo dileme šta je legendarnom asu bilo najdraže.

- Imao je ogroman broj prijatelja i poznanstava. Cenili su ga kao čoveka, pre svega, a potom zbog svega što je radio u fudbalu. U jednom momentu karijere bio je i generalni sekretar Fudbalskog saveza Jugoslavije, ali od svega što je radio – najdraže mu je bilo kada je trenirao decu. Pedagogija je bila njegova struka i često mi je pričao kako je najviše uživao u radu sa najmlađima.

Krstićev naslednik prati svaki meč sa istočne tribine i veruje da dolaze bolji dani.

- Tu sam godinama. Žao mi je što kada su se dešavali neki uspesi, koji su mogli da povuku klub na gore, uvek sve to brzo prođe i sledi pad. A, imamo kapacitet, infrastrukturu, ime, navijače, ma imamo sve. Moramo da se dokopamo Evrope, to mora da bude primarni cilj, jer samo tako možemo da odskočimo. Sećam se kada se tražila karta više za „Karađorđe“, pamtim Verder, Atletiko… Verujem da će opet doći to vreme – zaključuje Aleksandar Nikolić.

(Telegraf.rs)