Trenutak koji je promenio Adrijanov život u faveli: "Oca su upucali u glavu, metak mu je ostao u lobanji..."

Kada se pokrene diskusija o omiljenom napadaču, i najlegedarnijem igraču u poslednje tri decenije, velika je verovatnoća da kao odogovor dobijete - Adrijano.

I činjenica je, da je proslavljeni Brazilac bio omiljen u svoje vreme, ali i godinama kasnije, klincima koji su stasavali uz igrice poput "Pro Evolution Soccer-a" i drugih, ali i svima onima kojima je fudbalska igra prirasla srcu.

Preporučujemo

Međutim, danas je Adrijano samo još jedan "običan" stanovnik favele u Riju, gde provodi dane uz alkohol, i druženje sa prijateljima.

Često je upravo zbog alkohola umeo da se nađe u centru pažnje svetske javnosti, a sada je u velikoj ispovesti za "Players Tribune", otkrio zašto se vratio u favelu, ali i šta mu je to promenilo život.

Detalj koji je svakako promenio njegov život, i njegovo odrastanje, bio je trenutak kada su mu na jednoj proslavi u Riju upucali oca u glavu zalutalim metkom.

Upravo tom delu svog odrastanja, Adrijano je posvetio deo ispovesti, od koje ćete se bukvalno naježiti.

- Sve lekcije koje sam naučio od oca bile su takve, kroz postupke. Nismo imali duboke razgovore. Stari nije bio filozof niti davao moralne lekcije, ne. Njegova svakodnevna ispravnost i poštovanje koje su mu drugi ukazivali najviše su me impresionirali.

- Očeva smrt zauvek je promenila moj život. Do danas je to pitanje koje još nisam uspeo da razrešim. Cela muka počela je ovde, u zajednici koju toliko volim. Vila Cruzeiro nije najbolje mesto na svetu. Sasvim suprotno.

- To je zaista opasno mesto. Život je težak. Ljudi pate. Mnogi prijatelji su morali da krenu drugim putem. Pogledaj oko sebe i shvatićeš. Ako počnem da brojim sve ljude koje poznajem, a koji su nasilno preminuli, ovde bismo razgovarali danima i danima... Neka ih Bog blagoslovi. Možeš pitati bilo koga ovde. Oni koji imaju priliku obično odlaze da žive negde drugde.

- Mog oca su pogodili u glavu na zabavi u Cruzeiru. Zalutali metak. Nije imao veze s tim neredom. Metak je ušao u njegovo čelo i zaustavio se u zadnjem delu glave. Lekari nisu mogli da ga izvade. Posle toga, život moje porodice više nikada nije bio isti. Otac je počeo često da ima napade.

- Jesi li ikada video osobu koja doživljava epileptični napad ispred tebe? Ne želiš to da vidiš, brate. Strašno je.

- Imao sam deset godina kada je otac upucan. Odrastao sam gledajući njegove krize. Mirinjo više nikada nije mogao da radi. Odgovornost da izdržava kuću pala je potpuno na leđa moje majke. A šta je ona uradila? Suočila se s tim. Računala je na pomoć naših komšija. Naša porodica je bila tu da pomogne takođe. Ovde svi žive s malo. Niko nema više od bilo koga drugog. I čak i tada, moja majka nije bila sama. Uvek je neko pružao ruku pomoći.

- Jedan komšija se jednog dana pojavio s velikom kutijom jaja i rekao: „Rosilda, prodaj ih da skupiš malo para. Tako možeš kupiti užinu za Adriana.” Ali ona nije imala novac da mu plati. „Ne brini, sestro. Prodaj jaja i platićeš mi kasnije.” Bilo je tako, veruj mi. Drugi komšija joj je nabavio bocu gasa. „Rosilda, prodaj ovu. Pola je tvoje, pola moje.” I tako je moja majka pokušavala da zaradi nešto sitno radeći svaki dan. Otac je ostao kod kuće. A moja majka se borila za oboje, dok me je baka vodila na treninge. Jedna od mojih tetki dobila je posao koji joj je omogućio da prima bonove za hranu. Davala je te bonove mojoj majci. „Rosilda, nije puno, ali je dovoljno da Adrianu kupiš keks.” Bez tih ljudi ne bih bio ništa. Ništa - rekao je između ostalog legedarni Adrijano.

(Telegraf.rs)