Prvi presek Partizana pod Miloševićem: Ekipa stala na noge, samo Radnički 1923 pokvario dobar niz

Možda je neko očekivao da će Partizan posle promene na trenerskoj klupi i povratka Sava Miloševića odmah početi da "leti", da pobeđuje sa pet golova razlike i igra kao Barselona, ali naprosto nije bilo realno. Povratnički mandat nekadašnjeg asa crno-belih dogodio se u verovatno težem momentu nego kada je prvi put prezeo tim proleća 2019. godine, jer se, pored činjenice da je nasledio koju nije selektirao usred takmičenja, zajedno sa igračima zatekao u vrtlogu klupske tranzicije kojom je poslednjih mesec dana bila obuzeta i sportska javnost, a verovatno i svalačionica Partizana.

U tim i takvim okolnostima, Savo Milošević, svestan šta se sprema, prihvatio je da dođe i pomogne onda kada su mnogi okretali glavu, rizikujući da novi čelnici možda kažu: "ne trebaš nam, imenovan si u mandatu bivše Uprave", kao što se to dogodilo sa nekim drugim članovima kluba.

Preporučujemo

Rizik koji se rezultatski isplatio

Rizikovao je Savo, ali su i novi ljudi u klubu, pre svih Predrag Mijatović, imali sluha za poziciju u kojoj se nalaze trener, tim i sam klub, te je Milošević s pravom ostao na čelu tima i, makar kratkoročno - isplatilo se u dobroj meri.

Sedam mečeva - šest pobeda i remi - verovatno je bilans koji bi svaki navijač, pa i član kluba u tranziciji potpisao posle turobnog leta, neuspešnih evropskih kvalifikacija, serije od osam neuspeha u nizu, sa timom koji je nasleđen, torbulencija na svim nivoima koje su iznedrile promene i nova komešanja dok se sistem ne postavi. Ako se uopšte više ikada i postavi na zdrave temelje.

U tim okolnostima, Milošević je uradio mnogo dobrih stvari, iako nije prošao pripreme, dovodio fudbalere, niti imao vremena da se upozna sa dobrim i lošim stranama svakog pojedinca u timu. Morao je sve u hodu, da improvizuje, "krpi", da donosi odluke koje možda nisu popularne niti u skladu sa strategijom za budućnost, već da traži instant rezultat koji će da ugasi požar.

Na malom uzorku od sedam mečeva do prve aktuelne reprezentativne pauze - uspeo je. Daleko od toga da Partizan "pušta kišu" na terenu, još uvek postoje oscilacije, krize u igri, loša forma nekih od igrača, ali je prva pomoć Miloševića obezvređenom i psihološki ubijenom timu i te kako je vidljiva.

Sam trener je napmenuo po dolasku da je psihološki aspekt prioritet u sanaciji problema tima, da mu je posle dva trenninga jasno da su igrači u grču, da su nervozni, potišteni, da slabo komuniciraju, da se ne smeju...

Morao je zatim da se pozabavi kompozicijom tima bez balansa, da se ne lažemo, bez adekvatnog kvaliteta, u kome su pojedine pozicije "prepunjene", a neke deficitarne. Za početak je već u Lučanima dao smernice da poziciju napadača mora da pokriva klasičan napadač (Jovanović ili Nikolić), a ne improvizovani (Kalulu), da Bibars Natho i Gajas Zahid, kao igrači koji najviše znaju "lopte" moraju da budu zajedno na terenu, jer to Partizanu daje stabilnost u organizaciji i posedu, ali i rešenja kada se ekipa nađe u problemu.

Tim se iskristalisao u hodu

Posle pobeda nad Tekstilcem i tesnog preokreta u Novom Pazaru, trener je prekomponovao sastav i, sada je već jasno, rešio se igrača za koje smatra nisu za Partizan. Tako je Jung-Džun Goh eliminisan odmah po imenovanju Miloševića, jer Korejac, posle "mora" prilika koje je dobio očito nema kvalitet. Zatim se posle meča u Novom Pazaru "ispisao" i Nihad Mujakić (zamenjen u poluvremenu i od tada je van tima), nema više ni Nikole Antića među starterima, a u poslednjih nekoliko mečeva, zbog "labavog" odnosa i treniranja na granici prijatnosti, izopšten je i Žoao Grimaldo, koji protiv Radničkog 1923 nije bio u planu utakmice. Na spisku "grešaka" su i Medina, Kerkez, Lazarević, koji se tek slučajno ponekad "zadesi" u protokolu.

Sa druge strane, Milošević je defanzivnog veznog - Kervina Arijagu etablirao kao novog štopera u tandemu sa mladim Mihajlom Ilićem, jer je fudbaler igrao tu poziciju u prošlosti. Aleksandra Filipovića kao prvog desnog beka, ustalili su se i Aldo Kalulu, Ibrahim Zubairu i Đorđe Jovanović, uz već pomenute Zahida i Natha, a posle slabe partije Stefana Kovača sa Čukaričkim i izmene u poluvremenu, "rehabilitovan" je Aleksandar Šćekić. Uz navedene, priliku konstantno dobijaju Pako Furer, koga Milošević smatra biserom, kao i polaznik škole Aleksandar Trifunović.

Dakle, neke stvari su se iskristalisale, na nekima se još radi i to u hodu te otuda verovatno i povremene oscilacije u igri, koje u "prvom preseku" nisu ostavile veće posledice, sem u poslednjoj utakmici pred pauzu, a koje se daleko lakše prebrode kada su navijači na tribinama.

Pojačanja su neophodna

Jasno je da Partizan, iako su okolnosti teške, jednostavno mora da nađe način i izvrši dopunsku selekciju tokom zime, da dodatno "obezbedi" odbranu makar jednim štoperom, manevar igračem plemenitijeg kova i napad krilom, odnosno bržim, konkretnijim centralnim napadačem, koji traži prostor. Ali, u izboru nikako ne bi smelo da se pogreši. Novca za tako velike planove, jasno je - nema, no, ako se napravi dobar plan, ukoliko se klub reši fudbalera na koje ne raćuna i eventualno zaradi od neke prodaje, mogao bi da se otvori prostor za manevar.

Na taj način će i treneru Miloševiću, timu, navijačima, ali i ljudima iz Privremene uprave, koji pokušavaju da stabilizuju klub, biti mnogo lakše. Jer, na kraju, sve uvek počinje i završava se na igri i rezultatima ekipe. Ako je na terenu dobro, onda će isplivati kvalitet, igrači će dobiri ekonomsku vrednost, tribine biti popunjenije, a i čelnici će dobiti "materijal" sa kojim mogu da raspolažu.

Savo Milošević je pre pet godina već jednom koračao tim putem i od tima od koga su svi digli ruke, sa četiri dobra pojačanja, napravio ekonomski isplativ projekat, koji je Partizanu tada doneo sjajne igre u Evropi i 25.000.000 evra kroz transfere. Dakle, topla voda je već izmišljena, potreban je "samo" dobar plan...

(Z. Ivković)