Legendarni trener pred smrt napisao tekst koji slavi život i ima moćnu poruku: Ovo morate da pročitate

Nakon duge i teške bolesti preminuo je Sven Goran Erikson u 76. godini. Čuveni Šveđanin je bolovao od najopakije bolesti, dok se već neko vreme opraštao sa poslednjim atomima snage. Nažalost, više nije mogao da izdrži borbu.

Nekoliko nedelja kasnije, objavljena je njegova poslednja kolumna koju je bpisao za britanski Telegraf, a u kojoj piše o svoj lepoti okju život donosi.

Preporučujemo

Poslednju kolumnu koju je napisao legendarni trener prenosimo u celosti:

- Život treba slaviti. Uvek sam imao taj stav. Kako da to najbolje ilustrujem? Pa, možda ste čuli priču mog bivšeg igrača Didija Hamana, koju priča o meni kada sam otpušten iz Mančester Sitija 2008. godine.

Bilo je to na postsezonskoj turneji u Tajlandu, a Didi je sedeo pored bazena. Nije znao da su Tord Grip, moj pomoćnik, i ja upravo dobili otkaz. Obojica smo se osećali loše zbog toga jer smo imali dobru sezonu. Pa smo uradili ono što bi svako u toj situaciji trebalo da uradi: kupili smo nekoliko flaša šampanjca.

Video sam Didija pored bazena i doneo mu čašu. Kad priča tu priču, kaže da je bio zbunjen. Rekao mi je: "Šta slavimo, šefe?"

Moj odgovor tada bio je isti kao i sada, dok pišem ove poslednje reči koje će biti objavljene ko zna kada. "Slavimo život, Kajzeru," rekao sam. "Život."

Sedeli smo pored bazena na našim ležaljkama i popili piće. Slavite život. To je oduvek bio moj stav – šta god da vam život donese.

Od trenutka kada su mi saopštili da imam neizlečiv rak, bilo je teško. Bilo je dana kada sam se osećao veoma loše, a drugih dana sam bio OK.

Kroz sve to, uvek sam pokušavao da živim svaki dan sa osmehom na licu. Morate ostati pozitivni.

Pisanje o smrti, naravno, čini da budete refleksivni. Sve je prošlo prebrzo! Gde je otišao život?

Ali jedna misao uvek mi dolazi na pamet: Bio je to san. Jedan od najboljih poslova na svetu je biti fudbalski trener. Mogu vam reći ovo: nikada se nisam probudio ujutru i pomislio: "Oh ne, moram opet na posao."

Svakog dana bio je užitak. Naravno, ne pobeđujete uvek i ponekad vaš tim igra loše. Možete biti oštro kritikovani, naravno – ali to zaista nije važno. Divno je biti na treningu, razgovarati s igračima i pokušavati da ih učinite boljima. Kada vas podržava 60.000 ljudi, daje vam ogromnu energiju.

Čini se kao da je juče bilo kada sam 1977. godine preuzeo svoj prvi posao u švedskom Degerforsu. Bio sam vrlo prosečan fudbaler, pa mi je Tord dao savet. Rekao mi je da prestanem da igram fudbal. Poslušao sam ga. Bila je to ispravna odluka. Kao fudbaler, trenirao sam jako, ali nikada nisam bio dobar.

Uživao sam mnogo više u trenerskom poslu nego u igračkoj karijeri. Imao sam veliku sreću da treniram različite timove na visokom nivou. Sa Geteborgom, svojim drugim poslom, osvojio sam Kup UEFA. U Italiji, sa Lacijom, osvojio sam Seriju A i UEFA Kup pobednika kupova. Sa Benfikom u Portugalu, osvojili smo tri puta ligu i izgubili smo sa 1-0 u finalu Evropskog kupa 1990. od sjajnog AC Milana Ariga Sakija. Bilo je još velikih klubova i još finala. Nije loš niz.

Biti imenovan za selektora Engleske bila je ogromna čast, možda vrhunac moje karijere. Kada su me pitali da li želim posao, nisam mogao da verujem. To je bio jedan od najsrećnijih dana mog života. To je posao koji je nemoguće odbiti. Bilo je mnogo sjajnih trenutaka. Bilo je tu i pobede od 5-1 protiv Nemačke u Minhenu 2001. godine. Bilo je dva Svetska prvenstva i jedno Evropsko prvenstvo.

Naravno, bilo je i niskih trenutaka. Fudbalska asocijacija mi je rekla da ću morati da odem nakon Svetskog prvenstva 2006. godine, a moji timovi nikada nisu prošli dalje od četvrtfinala.

Imao sam toliko sjajnih igrača s kojima sam imao sreću da radim. Vejn Runi je bio prava vatra i jedan od najboljih koje sam ikada video. Nikada neću zaboraviti utakmicu pred kraj sezone Premijer lige 2005-06, kada je Runi slomio metatarzalnu kost igrajući za Mančester junajted na Stamford Bridžu, neposredno pre Svetskog prvenstva. Bio sam na tribinama, molio sam se sa sklopljenim rukama. Kada sam video da se Runi povredio, pomislio sam: "Sranje." A onda sam pomislio: "Dođavola."

Takođe sam morao da naučim potpuno drugačiji način vođenja igrača sa Engleskom. Bilo mi je veoma iznenađujuće kada je u Japanu za Svetsko prvenstvo 2002. godine Dejvid Bekam došao do mene drugog dana i pitao da li igrači mogu da idu u šoping. Nikada nisam čuo da to italijanski igrači traže.

Naravno, rekao sam, i morali smo to da organizujemo. Postalo je veliki problem jer ne možete pustiti igrače da izlaze sami, posebno ne Bekama. Italijanski i portugalski igrači mogu da sede satima i pričaju i piju kafu. Nemaju nikakvih problema. Engleski igrači morali su da ubiju svoje slobodno vreme. Morali su nešto da rade.

Na svakom turniru imali su sobu za igranje, veliku kao moja kuća. Pa, možda ne baš toliko veliku. Potpuno druga kultura. Voleo bih da sam bio uspešniji, ali to je ipak bilo magično vreme.

Čak i dok sam živeo u Engleskoj i bio selektor, nikada nisam čuo nijednu lošu reč upućenu meni od bilo koga. Svi su bili obrazovani i profesionalni, iako su postojale negativne priče o mom privatnom životu, što mi se nije svidelo.

Da sam ikada podigao Svetski kup sa Engleskom, uzeo bih trofej i tada bih se zauvek povukao. Bilo bi savršeno. Pre ili kasnije Engleska će osvojiti veliki trofej i mislim da bi to moglo da se desi vrlo brzo jer tim ima ogroman kvalitet.

Od kada sam dobio dijagnozu raka, imao sam veliku sreću da posetim sve svoje bivše klubove. Osim toga, pozvan sam da posetim Liverpul i to je uspomena koju ću zauvek negovati. Sve je bilo prelepo.

Reakcija javnosti bila je divna. Dala mi je energiju i pozitivnost. Mnogo sam plakao poslednjih meseci. Uglavnom su to bile suze radosnice. Voleo bih da me ljudi pamte kao pristojnog trenera koji je pokušao da da sve od sebe. Nadam se da su uživali dok sam im bio trener. Moja poruka svima bila bi: nemojte odustajati. Nikada ne odustajte.

Nemojte odustati, to je moja poruka za život. I molim vas, nemojte zaboraviti ovo: život uvek, uvek treba slaviti.

(Telegraf.rs)