Gospodo, uspeli ste: Partizan je na kolenima

Ako neko danas očekuje frontalni napad na čelnike Partizana, stručni štab, fudbalere - jer su svi zajedno sa "stelt" navijačima ostvarili neverovatan podvig i uspeli da iz tri pokušaja tri puta kolabiraju u pohodu na evropska takmičenja ovoga leta - onda čita pogrešan tekst. Jer nijedno slovo, glas, povik, psovka, uvreda, napad, kritika - niti će dopreti do svesti i savesti naših "junaka", niti će odlučivati o tome da li će neko odlaziti, ostajati, posipati se pepelom, zabijati glavu u pesak i čekati da ofanziva prođe, pa da nastavi po starom, lošem običaju. O tome će odlučivati oni koji su ih i postavljali i ostavljali godinama unazad u svakakvim situacijama, jer, da se ne lažemo, taj ko je odlučivao da Milorad, Miloš i Ivica (Kralj), sa svojom bulumentom, naslede i drmaju Humskom posle Dragana Đurića, za koga je vladalo uvreženo mišljanje da je neviđena štetočina, taj bi morao da dobije Nobelovu nagradu za psihologiju. Gore po Partizan i bolje po svoje interese nije mogao da izabere.

Zato neće biti, kako čitaoci i oni objektivni navijači, a ne likovi bez imena i fotografije sa foruma, kažu - žalopojki, jer iluzorno je trošiti vreme i reči koje neće promeniti ama baš ništa, pošto takva "lica" nemaju savest i osećaj odgovornosti. Ali bismo mogli da makar malo okrenemo na šalu i da ovim putem bar približimo stanje u kome se trenutno nalazi Partizan, a koje najviše odgovara satiričnoj britanskoj seriji iz osamdesetih "Leteći cirkus Montija Pajtona".

Preporučujemo

Kažu svedoci da je Milorad Vučelić, koji se kao predsednik u ostavci ipak našao na lepom putovanju u Gent, gradić nalik onome iz knjiga o Hariju Poteru, uzdahnuo posle treće eliminacije u Evropi u nizu i izustio dobro poznatu rečenicu, koja je bliskim saputnicima, sapatnicima i saradnicima u momentu zaledila krv u žilama:

- Izgleda da je došlo vreme da se rastajemo...

Nije ipak bilo reakcija prisutnih poltrona, bar ne javno izrečenih, jer ni njima nije bilo svejedno, niti najjasnije da li da mu veruju na reč ili da se pozovu na istoriju sličnih izjava, dugu bar desetak godina, u kojoj je posle takvih rečenica uvek bilo tužnih i teških rastanaka, ali sa nekim drugim članovima Uprave. On, predsednik u ostavci, nikada nije bio taj koji se uistinu oprostio, jer bi se uvek, u kritičnim situacijama, pozvao na nekakav "crveni telefon", ma šta to značilo, zamolio prisutne da mu učine uslugu i izglasaju njegov odlazak, ali bi uvek nekako ostao. Teškom mukom.

Zapravo, jeste jednom, da kažemo, poželeo da ode, da ne grešimo dušu, još pre godinu dana, brinući kako će se završiti fingirani navijački protest (na koji je, recimo, Dule Vujošević, prema sopstvenom priznanju, sam sebe pozvao), te se pismeno odrekao predsedničke funkcije sve dok Igor Duljaj te jeseni nije doveo Partizan na prvo mesto i savladao Crvenu zvezdu u decembarskom derbiju prošle sezone.

Tada se volšebno pojavio i na novogodišnjoj promociji klupskog kalendara, iako niko nije mogao da mu definiše funkciju, jer se Statut belodano kršio, da bi onda ubrzo isplivao i u svlačionici, na zvaničnoj prozivci iste zime, insistirajući da trener napravi uvod, a da on poželi sreću u nesreći. I, javnost je konačno "porodila" novu funkciju: "predsednik UO u ostavci dok se ne izabere drugi". U ostavci koja je na snazi i danas dok Partizan polako klizi Kasandrinim mostom ka provaliji.

Kažu opet neki svedoci, da ne kažemo poltroni i prilepci, redovni na putovanjima Partizana, da je Miloš Vazura posle eliminacije od Lugana u Tunu, sedeo na aerodromu u Švajcarskoj sa tamnim naočarima za sunce, sat posle ponoći, u polumraku prilično praznog aerodromskog zdanja. Sedeo kao kada slep čovek sedi i drži beli štap gledajući ispred sebe, u neodređenom pravcu, sa mimikrijom koja odaje nesigurnost od prvog narednog koraka.

Kažu i da je, kad se trgnuo iz stanja kliničke smrti u sedećem položaju, seirio i besneo, kriveći sebe što je trenerima činio usluge, što je doveo 26 fudbalera u dva prelazna roka, ispunjavao želje, čestitke i pozdrave, da bi na kraju jednom završio četvrti, a jednom jedva drugi i to na "gurku" iz Bačke Topole, dve godine bez Evrope i cvonjka u džepu.

Da bi ovoga leta, posle novog vagona "čuda" od igrača iz turske druge lige, Voždovca, Železničara, Vojvodine, Hondurasa, Laosa, Madagaskara - ispao iz tri različita takmičenja u kvalifikacijama i doveo i sebe i Partizan u situaciju da u perspektivi bude u položaju perece, da kleči na kolenima i moli za nečiju milost. A ta "milost" uvek ima cenu i, po nepisanom pravilu, klubu iz Humske izlazi na nos.

Čudio se pomalo, ali to verovatno u sebi, da ne čuju dušmani tu na aerodromskom terminalu, i što još niko od novopridošlih asova proverenih menadžera sa Interpolove poternice, sive zone ili tribina rivalskog kluba, nije pobegao zbog neplaćanja ili opraštanja dugova. No, ima vremena, tek je septembar, a sezona je sjajno krenula da će uskoro i ta "zabava" - lov na strance po aerodromu "Nikola Tesla" i Beogradu na vodi slobodnim stilom - verovatno postati aktuelan.

Nije se, ipak, začudio nimalo što u ekipi više nema dece iz omladinske škole, da ih u zao čas proda kao nekada i makar amortizuje nevolju, jer je razvaljena, pretvorena u prah i pepeo pod vođstvom Vanje Radinovića. A kao nagradu za sjajno obavljen posao, umesto gromoglasno najavljivane smene i restarta baze koja je decenijama hranila klub, taj isti je ispod žita tokom leta nagrađen novim, dvogodišnjim ugovorom da valjda ne bude mnogo ljut što su mu bez saglasnosti i pitanja postavljeni svi i treneri u mlađim selekcijama i - da dovrši započeto.

Kažu i da se generalni direktor, u tom očajničkom monologu jeda i srdžbe, zapitao i da li se sportski direktor Ivica Kralj tako brine i nervira kao on ili ga, pak, boli "donji deo leđa" sve dok plata leže i otišao je da spava, pošto se, jelte, te noći spavalo u Švajcarskoj, kako bi se ona "čuda" od igrača odmorila od silnih uspeha i pobeda i bila sposobna da pobede vanzemaljce iz Niša.

Ispostavilo se, gle slučajnosti, da je sportski direktor Ivica Kralj zaista otišao na počinak, ali ne samo te noći u Bernu, već još pre dve godine, kada je ničim izazvan i postavčljen na tu odgovornu i važnu funkciju gde spava snom pravednika, ne pitajući često ni da otvori prozor kada u kancelarijama Humske postane zagušljivo od gasova iz kožnih fotelja.

Pored njega su u tih 730 dana prolazili novi Embape, Sane, Levandovski, Kejn, Vinisijus i još mnogi asovi u prelaznim rokovima, i to kada su se u Humskoj trošili milioni. Ali, sve se to, kao za usud, zbivalo i događalo pre 12 časova, suviše rano za njegove standarde, te su u Humskoj nekako završili Antić, Lazarević i njima slični, a zamalo i Vranješ, da rulja sa tribine nije stvaila rampu. Dobro de, i Aleksandar Jovanović, ali i ćorava koka...

A onaj bestidni svedok, koji sve to tako olako prepričava, doduše sa gađenjem u ustima, kaže da je i to što je odmah posle utakmice sportski direktor zaista otišao pravo na počinak, da suzbije tugu posle poraza od Lugana, zapravo dobar znak i pomak u pravom smeru, iako je zabrinutom generalnom smetalo. Jer je, recimo, krajem prošle sezone, posle debitantskog poraza Alberta Nađa na klupi Partizana od Vojvodine, u 96. minutu, već sutradan, na Veliki petak, otišao u drugu krajnost, na jagnjetinu i muziku sa svoja dva proverena skauta, od kojih su jednog skidali sa stola pod težim nasrtajem maligana. Kažu da taj snimak još postoji u nekom folderu i da nije za one sa slabim stomakom, koji se istinski brinu i nerviraju zbog Partizana. Pogotovo ne za one koji negde u glavi još uvek idealizuju sportske figure detinjstva, mladosti i imaju nekadašnje igračke slike i uspehe u crno-belom dresu tih današnjih Jahača apokalipse.

E, takvi danas sede po kancelarijama u Humskoj, odlučuju i smišljaju manevre opstanka, uz svesrdnu pomoć te ruke koja ih godinama miluje, neguje i uz prećutno odobravanje, sa neizostavnim teatrom za mase rođenih navijača, uredno spakovanih u službene fioke. Jer, rekosmo već, bolje od njih za sebe i svoje ciljeve, a gore po Partizan - ne može ni da izmisli. Njih, koje u realnim okolnostima nije u stanju da pokrije ni Pep Gvardiola da se sutra pojavi pred vratima Humske, a kamoli Aleksandar Stanojević, iako su se, da se ne lažemo - ponadali, sa sve svojim prevaziđeno-dosadnim fudbalom i pojačanjima iz "second hand-a".

I zato se nemojte čuditi što ta igračka "čuda", predvođena vagonom trenera sa PRO licencama, ne mogu da savladaju nikoga, niti mogu makar da obezbede neki evro za preživljavanje kluba, koji je već na aparatima i zbog toga danas prodaje svog kapitena za bednih i tričavih 750.000 evra.

I takođe nemojte ni slučajno pomisliti da ne može gore od trenutnog stanja i da će potonja slova, reči, kritike, pokušaji udara na savest ili evropski neuspesi u nizu promeniti nešto. Uvek može gore, sezona je tek počela, Partizan je već na kolenima, ali će i u ležeći položaj ako bude potrebno. To je valjda i bio cilj posle svih ovih godina.

(Z. Ivković)