Dan kada je Ronaldo zaplakao i od tada fudbal više nikada nije bio isti

Vratio se jači, ali više nikada nije bilo starog sprinta

Stariji i ljubitelji fudbala i oni srednjih godina nikada neće zaboraviti 12. april 2000. godine. Doba kada je italijanski fudbal bio na vrhuncu, kada se svaki derbi pratio sa pomnom pažnjom i kada je Lacio još uvek bio konkurent za titulu u Seriji A.

Ovo je ipak priča o čoveku koji je obeležio kraj 90-ih i početak 2000-ih godina u fudbalskom smislu. Jedan jedini i neponovljivi Ronaldo. Mnogi bi rekli i "pravi".

Preporučujemo

Ronaldo Luis Nazario de Lima je tih godina već bio dobro etablirano ime, neko ko je sa uspehom tresao mreže u dresu Kruzeira, PSV-a, Barselone i od 1997. godine Intera, kada ga je milanski klub za tada rekordnu sumu angažovao.

Brzo je došao do svoje druge Zlatne lopte, osvojio Kup UEFA, međutim tokom sezone 1999/00 problemi sa kolenom su izašli na videlo. Odranije je znao da ima hroničnu tendenciju ka povredama sličnog tipa, ali je duel sa Lećeom to samo načeo.

Onda je došao i taj 12. april. "Olimpiko" je bio poprište prvog meča finala Kupa Italije između Intera i Lacija, poslastice kakvu su svi jedva čekali da vide. Posebno jer je to bila šansa da se Ronaldo konačno vrati na teren u pravom svetlu posle 21. novembra.

Tako je i bilo u 58. minutu, pri rezultatu 2:1 za rivala, koji je došao do preokreta nakon uvodnog gola Klarensa Sedorfa. Pavel Nedved i Dijego Simeone doneli su preokret domaćinu, pa je Marćelo Lipi bio primoran da konačno posegne za svojom brazilskom snagom.

Šest dana nakon što je po prvi put postao otac teren kročio je na teren zajedno sa Ivanom Zamoranom odmenivši Adrijana Mutua i Roberta Bađa, međutim taj kobni 64. minut ostaće urezan u sećanjima svih ljudi koji žive za najvažniju "sporednu stvar" na svetu. 

Krenuo je Ronaldo na čitavu odbranu Lacija, došao nadomak kaznenog prostora, ušao u dribling sam na Fernanda Kouta i Sinišu Mihajlovića i sa bolnim izrazom lica ostao na travi.

Briznuo je Brazilac u plač, saigrači i protivnički fudbaleri hvatali su se za glave u neverici. Suze nisu mogli da zadrže ni pojedinci na terenu poput Simeonea, ali tada je već bilo kasno.

Za sve su bili krivi doktori PSV-a prema tvrdnjama nekadašnjeg člana brazilske Antidoping agencije Bernardina Santinija. Navodno je još u dečačkim danima dobijao antibiotike i zbog toga njegovo koleno nije moglo da izdrži samu težinu mišića. Od tog aprila Ronaldo ipak više nikada nije bio isti.

- Čuda ne postoje. Potrebno mu je barem osam meseci oporavka pre nego što ponovo može da igra, i čak ne mogu sa sigurnošću reći da će ponovo igrati - pričao je tada Žerar Sejan, doktor koji ga je operisao, međutim mađioničar se nije predavao i opet je uspeo da se vrati jači.

Nije doduše više bilo te brzine koja ga je krasila, međutim to ga nije sprečilo da 2002. godine sa Brazilom osvoji Svetsko prvenstvo po drugi put (nakon 1994. godine).

- To je bilo potpuno mučenje, bio je to veoma težak period. Moja porodica, fizioterapeuti i lekari ohrabrivali su me da istrajem i vredelo je. Postao sam otac po prvi put u to vreme i to je bila zaista važna motivacija za mene. Rođenje mog sina dalo mi je snagu koja mi je bila potrebna da izdržim, tu beskrajnu torturu - pričao je Ronaldo kasnije i poentirao:

- Radio sam dve i po godine da se oporavim od povreda i Bog je rezervisao ovaj dan za mene i za brazilski nacionalni tim - kazao je nakon osvajanja Mundijala.

Postao je Nazario kasnije član čuvenih "Galaktikosa", igrao je i za Milan i Korintijans. Ono što je ipak najvažnije, ostao je zauvek u srcima navijača svih klubova za koje je igrao, ali i mnogo šire...

(Telegraf.rs)