"Molio sam mamu da jedem, rekla je da spavam i da će glad sama nestati": Ispovest nove zvezde svetskog fudbala

Od leta će nositi dres Reala, ali je Endrik morao da prođe kroz pakao kako bi isti obukao

"Život koji trenutno živimo nije "pao sa neba", to je zarađeno trdudom i sa puno suza. U trenutku kada zaboravimo odakle smo došli, rizikujemo da izgubimo svoj put! A na tom put mama je jela stari hleb i krišom plakala u kupatilu, dok je tata plakao na kauču."

Ovim rečima brazilski vunderkid Endrik se obratio svom mlađem bratu Noi u javnom pismu, pokušavajući da mu objasni da je sada, kada pomenuti fudbaler čeka da 21. jula napuni 18. godina i zaigra za Real, njihov život "med i mleko". Za razliku od siromaštva sa kojim su se borili i zbog kog je Endrik i odlučio da postane to što jeste.

Preporučujemo

A sa nepunih 18 godina Endrik je postao momak koji je nedavno srušio Em+nglesku na Vembliju, dao gol Špancima u utorak veče posle četiri minuta provedenih u igri, uzeo dve titule sa Palmeirasom i ušao u istoriju tog kluba kao jedini igrač koji je dizao pehare šampiona u svim kategorijama - počevši od U11.

Na kraju, za 60 miliona evra je prešao u Real i tom prilikom je obelodanio da je u vezi sa tri godine starijom top modelom. Čak je i njihov poljubac sa Santjago Bernabeua obišao svet.

- Kada porasteš, čućeš ovu priču o „razgovoru na kauču“. U Brazilu već govore o tome, ali većina ljudi pogrešno shvata. Kažu da smo bili siromašni, da nismo imali hrane, ali to nije tačno. Oni ne poznaju mamu, znaš? Ona uvek govori ljudima: "Previše sam žena da bih pustila svoju decu bez hrane" - piše na početku Endrikovog pisma bratu koje je, ustvari, neka vrsta njegove životne ispovesti:

- Ono što je istina je da sam tog dana video tatu kako plače. Kao dete od 10 godina, mislim da je to bilo prvi put u životu da sam shvatio da je naša situacija teška. Za našim stolom uvek je bilo dovoljno za ono što nam je potrebno. Ali nismo uvek imali dovoljno za ono što smo želeli. Da li razumete razliku? Uvek smo bili na minimumu. Tata kaže da sam seo na kauč i rekao mu: „Ne brini. Postat ću fudbaler i izvući ću nas iz ove situacije.” Pre tog dana, bio sam samo dete, a fudbal je bio samo igra. Posle tog dana fudbal je postao naš put u bolji život.

Od tog trenutka, sve se promenilo u Endrikovom životu. Otišao je u Sao Paulo kako bi se upisao u Palmeirasovu akademiju i tom prilikom jedini cilj mu je bio da poboljša situaciju za porodicu.

- Kada sam krenuo u Palmeiras znao sam da ću imati najmanje dva ili tri obroka dnevno u školi i na treningu. Nažalost, za mamu to nije bilo tako jednostavno. Ostavila je svoj život kod kuće kako bi podržala moj san u Sao Paulu. Klub je imao prostora samo za mene, ali je rekla da nema šanse da idem bez nje. Tata je ostao da radi i šalje nam novac, a ona se preselila kod mene u malu kućicu, zajedno sa nekim mojim saigračima. Svi pod jednim krovom. Ali kada smo išli da treniramo, nije imala sa kim da razgovara. Nismo imali TV ili internet u kući, pa je nosila svoju Bibliju u park i sama sedela i razgovarala sa Bogom. Sve što je zaista imala na tom mestu bila je stolica. Stavila bi torbu na nju, a kada bismo legli u krevet, spavala bi na malom dušeku na podu - rekao je Endrik i nastavio:

- Ponekad bi mama bukvalno brojala našu poslednju ušteđevinuu. Tata nam je slao novac, ali to su bili dani kada niste mogli odmah da pošaljete novac, a trebalo bi dan ili dva da to prođe. U lepim danima, kada bi novac stigao, mama bi kuvala kobasice za ostale dečake. Ali većinu dana imali smo dovoljno samo da se prehranimo, a ona se osećala krivom za kuvanje u kući, jer su mogli da namirišu meso kako se kuva, pa bi pitali da li ima i za njih... Šta je mogla da kaže? Ništa nije ostalo. Ustvari, bilo joj je toliko bolno da je potpuno prestala da kuva.

- Sećam se da je bilo trenutaka kada sam bio gladan, neposredno pre spavanja, znaš? Kao, mogao bih da jedem. Pitao bih mamu da li ima nešto, a ona bi rekla: „Samo spavaj, Endrik. Spavanje će učiniti da to nestane." Ponekad, kada smo bili zaista očajni za novcem, mama je mogla da pozajmi malo pirinča ili sitniš. Ali jednog dana, brate… Nije joj ostalo ništa. Nije imala novca i nije imala kome da ode. Pozvala je tatu i rekla: „Daglase, gladna sam... Ne znam šta da radim."

Tata je poslao 50 reala, ali to je moglo da bude dostupno tek sledećeg dana. Ona je pala na kolena i molila se Bogu da joj pomogne. Onda je sa stolice uzela torbu i počela da izvlači sve, kopajući po dnu. Našla je dva reala, brate. Labav kusur. Dar od Boga. Otišla je u prodavnicu i kupila hleb od dva dana. A ako je sada pitate, ona će vam reći da ima neverovatan ukus. Ona kaže da je glad veoma čudan osećaj, i da čak i ustajali hleb ima ukus raja.

Priznao je Endrik da je njegva mama sve to krila kako bi zaštitila svog sina.

- Nikad je nisam video da plače. Išla je u kupatilo da ne bih primetila. Mnogo puta je zvala tatu govoreći mu da ne može više, i da želi da se vrati kući, ali onda bih ja došao kući sa treninga i ja i moji drugari bismo pričali šta se desilo tog dana, i golove koje smo postigli... I videla je kako mi oči sijaju. Tako je ostala. Za mene. Za nas.

- I tata se mnogo žrtvovao. Posle nekoliko meseci, došao je u Sao Paulo da nas podrži, otišao je u Palmeiras i tražio od kluba bilo kakav posao koji bi mogao da dobije. Imali su jedan. Bilo je to ekipa za čišćenje unutar stadiona. Oduvek je kao dečak sanjao da bude u toj svlačionici, pa je sa osmehom išao na posao. Tamo je radio tri godine, prvo je skupljao đubre po stadionu, a zatim je unapređen da čisti svlačionicu prvog tima. Rekao bi igračima da će jednog dana njegov sin igrati sa njima.

- Jednog dana, golman Džejlson je primetio da tata postaje sve mršaviji. U kafeteriji, ekipa za čišćenje i osoblje sustizali su igrače, a on je primetio da tata jede samo supu. Pa je stavio ruku oko tate i rekao: „Hej Daglase, daj mi svoj telefon, želim da pozovem tvoju ženu" Tata je rekao: „Moja žena? Šta hoćeš od moje žene???” Džejlson je rekao: "Želim da mi kaže šta se dešava sa tobom. Nikada ništa ne jedeš. Jesi li dobro?"

- Tati je bilo previše neprijatno da objasni, pa je Džejlson zapravo nazvao mamu i ona mu je ispričala pravu priču. Kako je tata opekao ruku kao malo dete na roštilju, i kako je bilo tako loše da je zamalo ostao bez ruke. Dali su mu jake lekove za borbu protiv infekcije, i to je oslabilo zube. Mogao je da jede samo supu. Džejlson je skupio novac od svih igrača, a oni su iznenadili tatu novcem da mu poprave zube. Tata je govorio: „Moj san je da zagrizem jabuku." Danas, zahvaljujući Bogu, može da grize bilo koju hranu.

Poentirao je Endirk na kraju jakim rečima, da njegov brat neće morati da prolazi ono što je on i da je ispunio generacijski san svoje porodice.

- Tri generacije, a možda i više, naša porodica je sledila san o fudbalu. Pokušavali smo da promenimo naše okolnosti. Ali ti sada možeš da radiš šta god želiš. Možeš da budeš lekar ili advokat, a možda pošto idemo u Španiju, zemlju Nadala i Alkarasa, možeš da postaneš profesionalni teniser. Ti već juriš loptu, kao ja. Dakle, možeš da budeš fudbaler ako želiš. Ali ne moraš. Nema više stresa, hvala Bogu, hvala mami i tati, i zahvaljujući fudbalu. Samo uživaj u životu kako hoćeš, brate. To je moj poklon tebi.

- I sada se ovo pismo završava i počinje budućnost. Vidiš, ljudi me stalno pitaju za Real Madrid, reprezentaciju i kako mislim da će mi ići karijera. Ali znate li šta je istina? Jednostavno ne znam. U životu ne znamo šta nam donosi sutra. Ne znamo da li ćemo uopšte dobiti sutra. Sve što možemo da uradimo je da zahvalimo Bogu za sve što nam je dao. Iz sveg srca - rekao je Endrik za "Players Tribune."

(Telegraf.rs)