Neverovatna priča: Slep je od detinjstva, sa 73 sam dolazi na Marakanu iz Boleča, bodrio Zvezdu i na Maksimiru

Tihomir Nikolić nam je iz svog iskustva preneo utiske sa utakmica protiv Voždovca i Čukaričkog na stadionu Rajko Mitić

Nedavno smo imali priliku da na Marakani budemo sa slepim i slabovidim ljudima i imali smo priliku da shvatimo na koji način oni doživljavaju utakmicu, gde im je Milan Kalinić prenosio dešavanja na terenu i dočaravao atmosferu uz huk Delija sa severne strane, koji bi nagoveštavao šansu ili gol.

Posle tog meča, mogli smo da uvidimo i kakav je problem slepih. Naime, na Marakanu je tog dana došao i Tihomir Nikolić, koji ima 73 godine, čiji je život posebno živopisan, koji ima diplomu profesora engleskog, živeo je u Londonu, a koji je na stadion Zvezde došao sam i to čak iz Boleča.

Preporučujemo

Posle meča smo proćaskali s njim i bili smo mu pratnja do stanice 17 i 31 na Autokomandi, gde su linije koje vode u njegovom pravcu.

Tom prilikom smo mogli da čujemo i sa kakvim se problemima slepi susreću u Beogradu, gde nema taktilnih staza na raskrsnicama, kod podzemnih ulaza i izlaza, zvučnih najava stanica u gradskom prevozu, da rekreativni objekti za osobe sa invaliditetom budu prilagođeni i slepim osobama...

Tokom razgovora, dogovorili smo se i da Tihomir Nikolić, koji se bavio i novinarstvom, napravi tekst na brajevom pismu tekst o ovoj utakmci iz ličnog ugla nam dočara kako je to izgledalo.

Piše Tihomir Nikolić:

"Poštovani,

Fudbalski klub Crvena zvezda Vas poziva na prvu prolećnu utakmicu protiv FK Voždovca, u subotu 10. februara sa početkom u 16.30h. Ideja kluba je da članovima naše organizacije obezbedi mesta u loži medija centra i da nam utakmicu prenosi neko od poznatih komentatora."

"Poštovani,

Fudbalski klub Crvena zvezda Vas poziva na utakmicu protiv FK Čukaričkog, u subotu 24. februara sa početkom u 16 h. Klub želi da ugosti članove naše organizacije. Obezbedili bi nam mesta u loži Media centra kako bi imali komfor, a ovoga puta naš domaćin i komentator biće naš glumac Milan Klinić".

Kada bi novine prodavali ulični prodavci tekst koji je sada u mojoj glavi bi mogao da se izvikuje i ovako:

Zvezdini golovi van terena! Inkluzija bez premca! Slepi i slabovidi zvezdini navijači gosti na domaćim mečevima fudbalskog kluba "Crvena zvezda!"

Ne sećam se vremena kada je to bilo, ali se sećam da su na Maksimiru organizovali boravak veće grupe slepih na utakmici Dinama.

Tok utakmice su pratili preko radija, a navijali su direktno na stadionu. O tome sam čitao u nekom glasila ondašnjeg Saveza slepih Jugoslavije. Mi, slepi, smo od tada počeli da razmišljamo o svrsishodnosti boravka potpuno slepih na stadionima, o praćenju utakmica in vivo. Odmah su se formirale dve grupe: "pro et kontra". Nije bilo svađe, ostali smo u statusu kvo.

Kome se sluša utakmica sa radija na stadionu, neka ide, a kome se ne ide, neka sedi kod kuće i sluša radio. Sve je stvar ličnog izbora.

U svom životu sam bio na dva stadiona: na beogradskom i zagrebačkom.

Pošteno da kažem za beogradski stadion ne znam da li je to bila Marakana, ili JNA. U oba slučaja je igrala Crvena zvezda. Moj dobri, pokojni zet je bio zvezdaš, pa me je vodio na te utakmice. Nije mi prenosio utakmicu, tranzistor nisam imao, ali mi je bilo prijatno. Stajali smo i nije mi ništa smetalo. O utakmici sam najviše saznavao od komentara navijača u okruženju i od zeta kada je on to smatrao važnim. Bilo mi je prijatno, nisam se nizašta žalio. Između dva poluvremena smo išli na rifrešment (osveženje), dakle sve je bilo u redu. Na Maksimiru sam doživeo i bes publike zbog poraza Dinama. Nas, Zvezdine navijače su brzo prepoznali, pa su nas gađali nekakvim blatom nastalim posle popodnevne kiše. Nismo loše prošli, žurili smo na noćni voz za Beograd.

Svega ovoga sam se setio kada sam tog jutra uključio moj kompjuter i u e-mail pošti pročitao poziv Fudbalskog kluba "Crvena zvezda" da budemo gosti na utakmici 1. kola prolećne sezone Superlige. Bila je to utakmica sa Voždovcem.

Opisani boravci na stadionima su sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina, pa u prvom trenutku nisam ni znao gde je ta Marakana na koju je trebalo da odem u rečenu subotu. Pozvao sam moga druga iz đačkih i profesorskih školskih dana i ponudio mu da mi pravi društvo. Našli smo se te subote na liniji tramvaja 14 i krenuli. Mi smo predvideli da stignemo pola sata pre dogovorenog vremena, a na polovini puta smo se susreli sa zastojem koji su napravili navijači Zvezde zauzevši ulicu u maršu prema stadionu. Napustili smo tramvaj i krenuli pešice. Pesma i bubnjevi navijača su se čuli daleko ispred nas, ali je bilo jasno da tu tramvaj ne može da prođe. I ne samo tramvaj, već ništa sve dok grupa navijača ne stigne do stadiona.

Shvatio sam da sportski događaj zaslužuje sportsko ponašanje, pa sam prihvatio tu šetnju bez ikakvih prigovora. Staza je bila dugačka, ali je bila jednostavna, bez naročitih prepreka. Stigli smo do stadiona bez teškoća. Predviđeno je bilo da budemo na zapadnoj strani u odeljku za medije. Javili smo se gospođi Jani, a ona nas je smestila u vrh lože. Tu smo bili bezbedni od svakih mogućih eventualnosti. Poneo sam svoj tranzistor za svaki slučaj, ali očekujući da će Radio Beograd prenositi ovaj meč u celini.

Poneo sam i moj pametni telefon ako bude potrebno, nadajući se da ću naći nekoga da mi namesti vezu sa eventualnim prenosom. Brzo sam saznao da Zvezda ima svoj studio iz koje preko Jutjuba prenosi sve svoje utakmice, naročito one domaće. Čim je to čuo, Nikola Đorđević, predsednik Gradske organizacije slepih Beograda, namestio je svoj telefon i tako pratio meč. Pred sam početak meča je stigao gospodin Mihajlo, naš reporter. Inače, on je reporter u gorepomenutom studiju. On nam je celu utakmicu prenosio kao da radi za televiziju sasvim profesionalno. Ovaj put smo ga čuli svi, jer nas je bilo malo. To nije dobro rešenje, kada postoji mogućnost da mečeve pratimo preko telefona i da svi dobro čujemo. Slabovidi su uveličavali sliku, pa su lakše mogli da prate događaj. U pauzi između dva poluvremena smo uspeli da dođemo do kafe. Nikola je pribavio kokice za podršku u drugom poluvremenu. Sve u svemu, bilo je divno i nezaboravno. Čak sam uspeo da prisutnoj publici podelim brošuru "Ne tako, nego ovako" koja se bavi pitanjima pomoći slepima pri samostalnom kretanju. Isprazniše mi tašnu za čas.

Pri izlasku sa utakmice sam saznao da skoro uz sam ulaz na zapadnu stranuz staje 78 autobus. Mislili smo da krenemo njime, ali smo odustali zbog izuzetno velike gužve.

Nismo očekivali poziv za drugi meč, utakmicu sa Čukaričkim. SMS poruka je bila pravo iznenađenje. Rešio sam da idem, makar poginuo.

Moj prijatelj nije bio raspoložen, pa sam krenuo sam. Pošao sam dva časa pre zakazanog vremena. Imao sam sreće sa saobraćajem. U autobusu sam čuo da se dva mladića interesuju kako da stignu do stadiona. Pri izlasku iz autobusa sam im dobacio da ide četrnaestica do Marakane. Oni nisu prihvatili moje obaveštenje, pa sam se sam našao na stanici četrnaestice. U tramvaju nije bilo gužve, a na putu nije bilo zastoja. Pri izlasku sam shvatio da dva mladića takođe, idu na stadion, pa sam ih zamolio da me prime u društvo. Prihvatili su.

Kod blagajne sam nazvao Janu, našu domaćicu. Ona je došla po mene. Stigao sam na stadion tačno zakazano vreme, 40 minuta pre početka utakmice sa Čukaričkim.

Došao je i naš najavljeni komentator, Milan Kalinić. On je video svoju ulogu tako da nas obaveštava o važnijim događajima sa utakmice. Ostalo vreme je koristio da sa nama razgbovara o našem svakodnevnom životu. U to su se uključili i drugi prisutni iz publike.

U drugom poluvremenu sam ljubaznošću Slađane, supruge Miloša Teodorovića, dobio mesto bliže Kaliniću, pa mi je praćenje utakmice znatno olakšano. U prvom poluvremenu sam sedeo ispod jedno stastvenog Zvezdinog navijača. On je sa svojim prijateljem komentarisao dosta toga.

Miloš je bio veoma aktivan i konstruktivan u forsiranju pozitivnih stavova prema inkluzivnom trendu slepih. Opet je Zvezda pobedila. Jedan od učesnika u diskusiji je bio i gospodin Dušan Uštević, urednik u listu "Telegraf.rs" Po završenoj utakmici mi je pomogao da dođem do prevoza na putu do kuće. Bila je to zdrava sportska šetnja do prevoza posle sedenja na važnom događaju.

Zašto sam vam sve gore ispričao?

Verovatno se sećate one priče iz pesme "Marko Kraljević i beg Kostadin?" Eto, u Zvezdi su se setili. Odavno govorim da je inkluzija kulturološki oblik ponašanja prema perifernim društveni grupama. U Zvezdi je su shvatili da boravak na stadionu za svakog čoveka, pa i za slepog i slabovidog nije samo puko posmatranje utakmice; u Zvezdi su shvatili da je svaki meč uvek više od igre itd.

Najvažnije je i to da su shvatili da dolazak na stadion takođe nije prazan put da ga vidi kaput, već da je mesto velikih oblika socijalizacije. Zaslužuju veliko hvala za ovaj gest.

Pre nekoliko dana me je u autobusu vrlo oštro, dubokim altom jedna žena upitala zašto odem sam kada imam pravo na pratioca? Uzvratio sam joj oštrije da to činim zato da bi me svet video bez pratioca i da nisam tako bespomoćan kao što ona misli. Zvezdini poslenici su poželeli da na vide sa i bez pratioca. Obezbedili su nam osnovne uslove, pa bi bila prava sramota da to ne iskoristimo. Biće to njihov doprinos rušenju predrasuda o slepima. Još jednom, neizmereno im se zahvaljujemo na tome!

(Tihomir Nikolić)