“Arkan nije bio vođa i navijač, ali Knele jeste”: Tima o Željku Ražnatoviću, Maksimiru, osnivanju Delija…

E. S.
Vreme čitanja: oko 7 min.

Govorio je Tima i o tome kako je nastala navijačka grupa - Delije, ali i odnosu sa navijačima Olimpijakosa

Foto-montaža: MN Press/Nebojša Paraušić, Telegraf.rs, Youtube/Crvena zvezda

U trećoj epizodi serijala: "Ultras - Timina priča", nekadašnji vođa navijača Crvene zvezde - Zoran Timić govorio je o odnosu Željka Ražnatovića Arkana i severne tribine, ali i o Aleksandru Kneževiću Kneletu.

- Arkan nikada nije bio ni navijač, ni vođa navijača Zvezde, kao što se pisalo po medijima. Cela priča počinje kada se na Maksimiru 1990. godine skandiralo protiv Slobodana Miloševića, što se policiji nije dopalo. Razmišljali su kako da nas spreče u tome i među nas poslali Arkana koji je bio pripadnik službe DB. Pojavio se na tom sastanku, na kom ja nisam došao, jer sam bio protiv svega što se tiče Miloševića. Arkan je rekao da treba da budemo navijačka grupa, a ne da se bavimo politikom. To je bilo prihvaćeno, jer druga opcija svakako nije ni postojala. Tada sam se povukao sa tribine, i šest meseci nisam dolazio na utakmice. Gomila laži je izlazila po medijima posle toga koja se odnosila na to da je Arkan osnovao Delije. To su bile laži. On je nekoliko puta u životu bio na severu i cela ta priča o njemu kao vođi je bila fabrikovana od strane SPS režima da bi umirili tribinu da ne skandira protiv Miloševićevog režima - počeo je Timić.

Za razliku od Arkana, popularni Aleksandar Knežević Knele je bio navijač Crvene zvezde.

- Kneleta je moj komšija doveo kod mene i predstavio ga kao momka koji hoće da ide s nama i da se bije s grobarima. Otišli smo na košarkašku utakmicu ubrzo, a on je čak skupljao i štangle, i pokazao se dobro. Dugo je pričao o tome kako je išao sa ultrasima, ali je posle otišao u potpuno druge vode. Jedno vreme, oko godinu dana, je bio deo navijačke grupe.

Prisetio se Tima i popodneva kada su Zvezdini navijači tukli Albance po Beogradu.

- Naelektrisanje se osetilo već na utakmici sa OFK Beogradom kada smo pevali "Bacićemo minu na Prištinu, da šiptari svi od nje izginu". Mi smo se posle utakmice skupili ispred severa i imali ideju da idemo na železničku stanicu i čekamo grobare koji su se vraćali sa utakmice iz Kragujevca, da ih malo naučimo pameti. Nas je bilo oko 300, 400 i krenuli smo preko Autokomande, dobro naoružani jer smo izlomili neke klupe. Na tom putu videli smo kiosk gde se prodaju semenke koji su držali Albanci i neko je rekao: "Juriš braćo Srbi, udri po šiptarima". Cela radnja je stradala momentalno, pa smo posle toga naleteli na još jedan kiosk koji su držali Albanci, te je na Slaviji prebijen prodavac kukuruza, iste nacionalnosti. Grupa je ušla u Studentski kulturni centar što je bilo glavno mesto u kom su se oni okupljali, te je i tu napravljen haos, pa je još jedan prodavac posle stradao. No, od glavne ekspedicije i sukoba sa grobarima nije bilo ništa. Voz je stigao pola sata ranije od kad smo mi došli.

Smatra Tima da je ključni razlog njegovog hapšenja bila podrška Draži Mihajloviću.

- Vraćao sam se kući i jedan od drugara mi je rekao da me je policija tražila, tačnije da su mi dolazili na kuću. Pritajio sam se u stanu, ali sam znao da će u toku noći da upadnu i tako je i bilo. Došli su oko 4,5 i odveli me u stanicu. Na kraju sam potpisao ono što su mi rekli, jer sam se vodio tom pričom da šta god kažeš u stanici ne važi, već da kod istražnog sudije možeš da negiraš to i kažeš da si bio prisiljen da potpišeš. Posle toga, bio sam tri i po meseca u pritvoru, i zatim sam dobio četiri meseca kazne. Očekivao sam veću kaznu, ali je sudija bio korektan. To je prvi put da je neka navijačka grupa dobila kaznu zatvora, ali je tada najveća optužnica bila jer smo pevali: "Procvetala bela lala, mi čekamo đenerala" i "Od Topole do Ravne gore". Kod većine ljudi koji borave u zatvoru se javlja ideja da se povuku, da se ne bave time više. Tako sam razmišljao i ja u tim momentima... Razmišljao sam da ne idem više na utakmice, i šta će meni ovo u životu, kad imam dom, porodicu, devojku. Pokušavao sam da se držim po strani, da se ne javljam drugovima, ali nije to baš tako lako išlo. Vuklo je nešto... Stvoren je fluid i nisam mogao bez toga.Strast prema tribini je bila jača nego strah od policije i zatvora.

Printscreen: Youtube/Crvena zvezda

Došla je i čuvena utakmica u Zagrebu koja je promenila sve.

- Čuveni Maksimir... Krenuli smo jutarnjim vozom, i mislim da nas je između 1000 i 1500 bilo. Doslovno nije moglo da se stoji, sedi, ništa. Nas 20 je bilo u kupeu koji je predviđen za šest ljudi. Ceo skandal i medijsku pažnju je ta utakmica dobila zbog dešavanja na stadionu, jer je HDZ sedam dana pred meč došao na vlast. Bila je priča da li je sve to režirano, da li su šipke bile natopljene kiselinom i da li je kamenje bilo namerno spremno, jer je bilo neobično mnogo kamenica. Smetalo im je veliko prisustvo Srba i tražili su način da proglase srpske kadrove policije nesposobnima, kako bi ih sklonili. Maksimir im je došao kao kec na 10. Vlast je tu pomogla lošim odabirom komandira, obezbeđenja, i vodili su računa o svemu kako bi ih proglasili nesposobnima. Da li je utakmica na Maksimiru početak rata u bivšoj Jugoslaviji? Nije, jer mislim da bi se rat desio i bez te utakmice, ali da simbolički označava početak rata - svakako. Naših 300, 400 je došlo večernjim vozom, tako da nas je bilo još više.

Veliki neredi pod nabojem nacionalizma su se desili na stadionu.

- Policija nas je dočekala i sprovela do pomoćnog terena Dinamovog stadiona. Bila je užarena nacionalna atmosfera, počele su čarke, vređanja, gađanje novčićima, čašama sa pivom i naši su u jednom trenutku krenuli da lome ograde. U jednom trenutku su slomili ogradu, i prešli na drugu tribinu. Počeli su neredi na severu gde su se Dinamovi navijači tukli sa policijom, a zatim i probili ogradu, te izašli na teren. Sećam se da sam dobio kamen u glavu i da su mi napravili dve kopče. Svakako, cilj navijača Dinama je bio da dođu do nas, ali nisu uspeli od policije. Posle gomile bačenih suzavaca su bili izbačeni sa stadiona, a mi smo ostali na tribini bar još dva sata, jer su se neredi preneli na ulice. Pala je noć, a mi smo još bili na stadionu, i tek onda su nas pustili. Ispred nas je čekao autobus koji nas je odvezao do Dugog Sela (mesto pored Zagreba), gde nas je čekao voz samo za nas i išli smo do Beograda bez stajanja. Ljudi u Beogradu su gledali prenos utakmice i videli šta se zbilo, ali nisu imali kontakt s nama. Niko nije mogao da dođe do sina, brata, momka i doslovno nisu znali da li smo živi. Kada smo se vratili, doček na stanici je bio takav da je tu čekalo otprilike dve hiljade ljudi. Svi su čekali decu, braću, momke. Zagrebačka štampa je okrivila nas, a beogradska njih.

Govorio je Tima i o tome kako je nastala navijačka grupa - Delije, ali i odnosu sa navijačima Olimpijakosa.

- Pojavilo se mnogo grupa i čak smo u jednom trenutku imali potpuno dve različite ekipe istog imena - Rendžersi. Shvatili smo da mora da se napravi jedna grupa pod koju bi svi stali. Na adrese svih viđenijih navijača je poslato pismo oko ideje da svi treba da se okupimo i budemo jedna grupa. Zakazan je sastanak za 7. januar 1989. godine, ali smo se mi dan ranije našli kako bi napravili plan. Želeli smo da smislimo i ime, i neko je rekao - Delije. Nama je svima to ušlo u uši i više nije postojala dilema. Prvi kontakti sa navijačima Olimpijakosa su se desili 1986. godine kada smo igrali protiv Panatinaikosa u KEŠ-u. Tada je na toj utakmici došlo nekoliko njih kod nas na tribinu, upoznali smo se, razmenili kontakte i ostali u dobrim odnosima. Kasnije su nam oni pomagali sa bakljama. Nabavljali smo ih u Atini - podvukao je Tima.

Podsetimo, serijal "Ultras - Timina priča" ima sedam epizoda, i emituje se svake nedelje od 20.00 na Jutjub kanalu FK Crvena zvezda.

(Telegraf.rs)