Ispovest golmana Čuke: O zetu Borjanu, ponudama Partizana, "tajni" Aleksandra Mitrovića, pokojnom Sabu...

Čuvar mreže Brđana Nenad Filipović govorio je za naš portal o svojoj karijeri i kako mu je Borjan u međuvremenu postao kao brat, nevezano za to što je oženio njegovu sestru Snežanu * Ističe da je ponosan na njih, a najviše na sina koji je takođe krenuo njegovim stopama, dok je igrajući u Teleoptiku imao priliku da se uveri kakva "zver" će Mitrović u međuvremenu postati

Malo stvari u životu je sigurno, ali kvalitet na golu Čukaričkoj je definitivno jedna od njih! Nebitno je da li su golmani produkt sjajnog rada omladinske škole ili su u pitanju "dođoši", Brđani godinama unazad jednostavno ne moraju da brinu o poziciji čuvara mreže!

Minutažu su ove sezone delili Nemanja Belić, Filip Samurović i Nenad Filipović, sva trojica su bili konstantni i ništa ne može da im se prigovori, da bi ovaj poslednji u međuvremenu prigrlio tu "jedinicu". U razgovoru za Telegraf, Filipović se osvrnuo na polusezonu provedenu u Čukaričkom, dotakao se ukratko svoje karijere, govorio je o zetu Milanu Borjanu, vremenu provedenom u Teleoptiku, "tajni" Aleksandra Mitrovića, opciji da pređe u Partizan, ali i čoveku koji je dosta uradio za njegovu karijeru - pokojnom Zoltanu Sabu.

Preporučujemo

Za početak, otkrio je kako je uopšte posle toliko godina u TSC-u završio na Banovom brdu i koliko mu znači to što radi sa Oliverom Kovačevićem.

- Proveo sam lepih pet godina u Topoli i ostvario sam neke uspehe, postao kapiten. Nismo našli zajednički jezikza  tu poslednju godinu ugovora. Hteli su da ostanem tamo, ali ja sam neko ko, iako imam 36 godina, želi nove izazove i nisma bio za to da sedim na klupi. TSC stvarno ima reprezentativnog golmana Veljka Ilića, stasao je uz mene i ostavio je iza sebe vrhunsku sezonu. Ali ja nisam od onih golmana koji će da sedi i čeka novu šansu. Želeo sam novi izazov i tada su me direktor Vladimir Matijašević i tadašnji trener Dušan Kerkez i Oliver Kovačević zvali na razgovor i tako sm se odlučio za Čukarički. S ove tačke gledišta stvarno sam srećan što se to desilo. Verujem da je pred mnom još jedan lep period karijere - rekao je Filipović i dodao:

- Već šest meseci sarađujem sa Kovačevićem i stvarno sam se dobro privikao na njegov rad, mislim da će u ovoj polusezoni to biti još bolje. Kao klinac sam Olivera gledao kako brani, pratio sam ga u ligi i reprezentaciji, na mene je i tada ostavio vrhunski utisak i hvala Bogu sada imam priliku da radim s njim i srećan sam zbog toga. Koliko god sam iskusan, svakim danom učiš nešto novo i imam tu sreću da baš od njega učim. Nikada nije kasno i vidimo da nije slučajno da već par mladih golmana su izrasli u vrhunske superligaške i reprezentativne golmane. Vidimo po Đorđu Petroviću, evo gde je stigao posle Oliverove škole. Mogu da kažem da smo svi, kako u klubu tako i ja sa golmanske strane, ponosni što Đole brani u Premijer ligi.

Nastavio je iskusni Filipović da hvali mlađe kolege.

- Srećan sam što mogu i sada da vidim u timu mlade golmane. Uvek je Srbija kuburila sa njima. I ja kada sam počinjao da branim u Superligi sa 18-19 godina treneri su imali veliki strah da stave mladog golmana u startnu postavu, što sada nije slučaj. Hvala Bogu da su uveli i to pravilo za bonus igrača, a s druge strane vidimo da Srbija ima sada lepu školu golmana, da svake godine neki novi mladi iskoči u prvi plan. Tako je i u Čukaričkom, gde svake godine neki omladinac krene na pripreme sa prvim timom. I ovde su sa nama sada dvojica momaka i srećan sam što u njima vidim veliki talenat i siguran sam da će uz ovakav rad i oni u buduće vreme postati superligaški golmani, daj Bože i nešto više.

Priznaje Filipović da mu tokom jeseni nije bilo svejedno što je branio na preskoke, mada je, kao i ostali saigrali, imao tu vrtsu problema da je promenio dvojicu trenera i u međuvremenu dobio i trećeg.

- Čukarički je veliki klub, klub sa tradicijom koji svake godine želi da je u vrhu srpskog fudbala. To nosi veliku težinu i opterećenje, sa razlogom se traži da svaki meč pobeđuješ. To nosi i pritisak na same trenere koji znaju da će biti zamenjeni u slučaju loših rezultata. Eto, za kratak period od leta kada sam došao, gde je gospodin Kerkez bio trener, promenjena su trojica. Sada je tu gospodin Petrić, ali na kraju smo mi igrači profesionalci i to ne ostavlja na nas neki prevelik potres, da ti sad zbog toga izgubiš svoj balans. To je fudbal, to je život, jednostavno kao što je i fudbaleri menjaju često klubove tako se sada dešava i sa trenerima - rekao je Filipović i dodao:

- Iskreno, meni je malo teško to palo, što nisam konstantno branio, jer sam poslednjih pet-šest godina imao kontinuitet od 150-160 utakmica. Došao sam u Čuku gde sam na početku branio, posle seo na klupu, a znao sam da samo uz dobar trening i rad mogu da ostanem na visokom nivou. Što se i ispostavilo tačno kasnije. Nije lako ni za igrača, a kamoli golmana da sedi na klupi i da čeka šansu. Jednostavno, kao i sve drugo u životu, kada si u treningu i utakmicama, ide lakše. Ta praska je najvažnija.

Polusezonu je završio povređen, odnosno ispao je iz tima kada se povredio u Belgiji prilikom odbranjenog penala. Kako je krenuo da zaustavkja igrače Genka, sve je ličilo na to da će odigrati utakmicu sezone, ali je istu završio već posle 15-ak minuta.

- Penal se desio na samom startu meča, a meni se nikada do sada u životu nije dogodilo nešto slično. Na svakom treningu imaš hiljadu padova. Desilo mi se da sam povredio kuk tokom te intervencije. Noga mi se kočila iz minuta u minut i to se kasnije odrazilo kod gola Genka kada je samo blokirala. Koliko god sam se ja trudio i bio pun samopouzdanja, desilo se da nisam mogao i morao sam napolje. To je isto jedan odraz nesrećnih okolnosti i koliko nam se nekih malera dešavalo u prethodnih šest meseci. Stvarno je ta Evropa ostavila danak na našu ekipu.

- Ostaje veliki žal što u Evropi nismo uzeli nijedan bod. Te poslednje tri-četiri utakmice smo igrali dobro, stvarali šanse... Znam da je Evropa sigurno ostavila poslednice i u Superligi. Jesmo mi četvrti, ali bodovno nisam zadovoljan. Mislim da niko u klubu nije. Koliko god da smo iskusni, nije bilo lako putovati za Leskovac. Non-stop si bio na putovanjima i na kraju se sve odrazilo i kroz povređene igrače. Ne znam da li sam se ikada susreo sa toliko povreda kao ove polusezone. Ali sve je to zbog umora, iscrpljenosti i putovanja. Mislim da će ovih narednih šest meseci oslikati pravu sliku Čukaričkog koja ima kvalitet. Ovde kvalitet nije sporan i zaslužujemo sam vrh Superlige.

Pored tog penala, Filipović je imao još nekoliko sjajnih intervencija pre nego što je izašao napolje zbog povrede. Praktično je bio na vetrometini, s tim što se odlično "borio" sa navalom Genka.

- Kod golmana je taj mentalni trenutak početka utakmice najbitniji. Ta sigurnost koju dobiješ u prvim trenucima meča je najbitnija za ostatak. Stvarno su u Belgiji tih prvih 15 minuta bili napadi na svakih pola minuta do minut. Nakupio sam se toliko samopouzdanja da sam mislio da nema šanse da mi daju gol da se igraju još dve utakmice. Ta prva lopta je najbitnija. Ne razmišljaš ti puno o nečemu unapred, jednostavno je svaka situacija nova šansa, razmišljaš o njoj. Koliko god da si iskusan, svaka utakmica je novo dokazivanje i traži od tebe to samopouzdanje na početku da bi kasnije bio dobar. Iako se mi stvarno i fizički i mentalno spremamo, ali opet ta prva lopta je najbitnija za ostatak utakmice.

Da je majstor za penale, Filipović je dokazao mnogo puta tokom karijere, a za naš portal je priznao da je novo pravilo, vezano za držanje barem jedne noge na liniji u trenutku šuta, i te kako favorizovalo izvođača kaznenog udarca.

- Mnogo je teže braniti penale sada. Data je veća mogućnost igračim da postignu gol. Golmani se sada malo uvlače da naprave taj korak. Ti ako nisi visok dva metra, iz mesta ne možeš veliki deo gola da pokriješ. Penal je lutrija. Naravno da se radi analiza protivnika i kako izvodi, ali čak i ako pogodiš stranu, a ne napraviš dobar odraz, ne možeš da stigneš. Pogotovo u današnje vreme gde su lopte i tereni prebrzi. Zato je danas mnogo teže. Po meni je i psihologija ključna kod izvođenja i branjenja penala. Pokušavam uvek da uđem u glavu igrača, a pre svega pokušavam da sebe uverim da ću da odbranim. Ništa nije bolje i jače od toga kada je golman pun samopouzdanja. Koliko god da si dobar, ako nemaš tu veru, nema šanse da odbraniš.

Na pitanje da li bi možda više penala zaustavio od zeta Borjana koji je oženio njegovu rođenu sestru Snežanu, pogotovo kada znamo šta je nekadašnji golman Zvezde radio i u Kopenhagenu, Filipović je kroz smeh rekao:

- Sestra je uvek govorila da sam ja bolji golman, iako je njegova supruga. Ali da je on imao sreću da ima boju karijeru. Šalim se malo. Neverovatno je kako je odbranio taj svaki penal, na njegovim krilima su i posle toga dobijali utakmice. Taj Kopenhagen, to je stvarno bilo nešto neverovatno. Ja nisam navijač Zvezde i nisam je pratio dok Milan nije došao na gol, ali ta utakmica je jedna od mojih emotivnijih sa strane gledaoca. Nestvarna noć, neverovatan izliv emocija, neverovatan njegov uspeh i mislim da će se generacijama pričati o toj utakmici. Zlatna utakmica! Kao neke iz Zvezdine prošlosti kojih se i dan-danas sećamo. To je bio meč za anale, kakav sticaj okolnosti, šta se sve izdešavalo i, eto, on je izrastao u junaka.

I dok je Filipović govorio o zetu, hvalio ga i kao čoveka i kao igrača, telefon mu je tokom intervjua zazvonio i na "displeju" je pisalo "Milan Borjan." Za Nenada je to bio jasan znak da nastavio da priča o njemu.

- Čujemo se po deset puta dnevno. Znaš i sam, u vašem poslu je mnogo teško i igrači su nekad teški za saradnju, a znam i siguran sam da je on uvek bio otvoren prema svima. Takav je i u životu, baš onako čovek iz naroda. Gde sam god sa njim se, najbolji restoran ili obična birtija, on je bukvalno izašao u susret svakome da se sa njima fotka i porazgovara. Mnogo sam srećan što mi je takav čovek prijatelj i zet, a evo kao braća smo sada. Ne čujem se sa suprugom svojom koliko sa njim. Razmenjujemo stotinu tema, legenda je. Pred svaku utakmicu se čujemo i razmenjujemo savete, a ako ne odgledam utakmicu njegovu onda gledam hajlajte. Kao i on moje. Nas dvojica smo najbolji kritičari jedan drugom. Uvek kažemo ono što mislimo. Nismo lažni. Bude tu i šala, ali uvek smo jedan drugom najbolji savetnici. Znamo šta da kažemo.

Ipak, nije sve tako bilo idilično za Filipovića kada je u pitanju početak "saradnje" sa Borjanom.

- U Nišu sam imao jedan lep period, dve godine sam branio i bio kapiten. Pred sam kraj prelaznog roka te druge sezone, bili smo na pripremama, Radnički je doveo Borjana sedam dana pred početak prvenstva i odmah je stao na gol. To je meni teško palo. Nas dvojica smo se poznavali, ne tako dobro, iz mlađih kategorija Rada. Iako mi je bilo jako teško tada, posle smo izrasli stvarno u najbolje drugare u Nišu. Koliko ga je cela porodica tada omrzla, posle toga se iznedrilo vrhunsko prijateljstvo i sticajem okolnosti i u zeta. Sto puta se našalim na tu temu i kažem mu: "Hajde što si me skinuo sa gola i uzeo kapitensku traku, još si mi i sestru uzeo. Šta je još ostalo?"

Priznao je Filipović da je svima u porodici, a najviše Milanu, teško pao odlazak iz Zvezde.

- Kad su mu rekli da više nije prvi golman Zvezde, da nije kapiten, da dolazi Glazer, to mu je jako teško palo u prvom trenutku. Znam njega i njegovu emociju, koliko je dao Zvezdi... I meni je, koji sam neutralan, bilo teško i krivo, a kamoli njemu. Ali on je iz te situacije izašao još jači i bolji. Neverovatna je ta njegova psihološka snaga i harizma, gde je od nepoznanice u Slovanu izrastao u junaka kom skandirao ceo stadion u Bratislavi. Imao sam priliku da se uverim u to. Pazite, bio je u Zvezdi šest godina i postao legenda, otišao u Slovan i za tako kratko vreme takođe izrastao u legendu. Sa ove tačke gledišta, bio je to njegov pravi potez. Nikad ne znaš zašto je nešto dobro, sada beleži vrhunske partije i tamo i ja mu samo želim dobro zdravlje i što više da potraje i dugo da brani - rekao je Filipović te se osvrnuo na težak period koji su Sneža i Milan imali i svojevremeno često bili na udaru u javnosti, uglavnom kroz zlonamerne komentare:

- Iskreno, njih je to sve nekako ojačalo. I Snežu i njega. Prošli su kroz neverovatan turbulentan život. Kako do strane medija, tako i od strane drugih ljudi, navijača drugog kluba... Nije lako u Srbiji biti, pod znacima navoda, neka zvezda kao što je Milan. Nije lako biti ni njegova supruga. Samim tim što je i Sneža javna ličnost i jaka osoba koja svakodnevo u životu ima iskušenja sa svih strana. I stvarno su prošli jedan težak period dok se sve to nije sleglo, kada je on počinjao da brani u Zvezdi, a ona u tom trenutku nije više radila u Partizanu. To ih je, kao i porodicu, ojačalo i mislim da su se izdigli iz toga i da su preponosni što su izašli još jači i , hvala Bogu, iz njihove ljubavi izašao je sin Filip. Lepa porodična idila i nesvojstvena da je on branio u Zvezdi, a ona radila u Partizanu.

Tokom razgovora za Telegraf, vratio se Filipović u prošlost i priznao kako je uopšte odlučio da bude golman.

- Iako su me svi treneri u mlađim kategorijama gurali da igram, mene je vukao gol uvek. Osećao sam se tu superiorno, izdvajao sam se od drugih. Ne kažu džabe za golmane da su ludi na svojstven način, da su malo drugačiji. Mislim da je to posebna sorta ljudi. U porodici ih imam dvojicu. Milana Borjana, zeta, a i sin je krenuo mojim stopama. Ima 10 godina i u Čukaričkom je. Puno mi je srce kad ga vidim na treningu kako radi i kako doživljava svaki trening i utakmicu. To se rodiš s tim i ne kajem se nijedne sekunde što sam stao na gol - priznao je Čukin čuvar mreže, te otkrio da je uticaj na njegovu odluku imao i brat od strica koji mu je bio prvobitni idol:

- On je bio golman u nižim ligama u Užicu, Slobodi i Jednistvu. Svaki trening sam bio iza gola i vuklo me je da ga gledam. Dohvatao sam lopte kao dete. On je ostavio utisak nekog superiornog na terenu i to mi je neki prvi uzor. Posle sam, kao i svi, imao neke svoje idole koji su branili za Partizan, Zvezdu i našu reprezentaciju i tim putem sam kretao i želeo da dostignem neke visine.

Ono što je obeležilo Filipovićevu karijeru jeste i to što je veoma mlad otišao u insotranstvo, te je na kraju četiri sezone proveo u Mađarskoj. Na kraju, sezona u Teleoptiku je bila presudna.

- Kao klinac sa 19 godina sam iz Banatskog Dvora otišao u Videoton za veliki novac tada. Jako mlad sam se okušao u inostranstvu. Imao sam jednu tešku povredu 2012. i to mi je bilo prelomno. Morao sam da se vratim u Srbiju da napravim operaciju posle koje sam pauzirao skoro godinu dana. Teleoptik me je potom vratio u život. Tadašni trener Vuk Rašović me je molio da dođem. Branio sam celu sezonu, bili smo u samom vrhu tabele. U tom trenutku imali smo Jojića, Mitrovića, Ostojića Nastasića, Lazara i Filipa Markovića, ekipa jedna neverovatna. Posle te sezone u Teleoptiku, jedno pet-šest igrača je otišlo u prvi tim.

Naravno, Mitrović je bio neizostavna tema razgovora i Filipović je otkrio tajni recept najboljeg srpskog napdača sa treninga Teleoptika.

- Bio je neverovatan, ja sam mu se stvarno divio. Ali mnogo mu je pomogao tadašnji pomoćni trener Nikica Klinčarski. Mitrović je bukvalno posle svakog treninga ostajao sat vremena, Nikica mu je centrirao, a ovaj je "trpao" golove.  Radio je završnicu. Ja sam znao, odnosno svi smo znali, da će biti vanserijski fudbaler. On je tada u Teleoptiku dao 20 i nešto golova. Neverovatno nešto, vidiš da je dominantan i to je to. Posle te sezone je zaigrao u prvom timu Partizana, odmah su ga prekomandovali i postao je prvi špic.

Bio je Partizan opcija i za Filipovića.

- Rašović je tražio da ostanem, da ću dobiti šansu u Partizanu, ali me je vuklo inostranstvo i otišao sam u Bugarsku. Dobio sam jednu dobru ponudu Etra koju nisam mogao da odbijem. Nisam pogrešio, branio sam i finansijski sam dobro prošao. Ali, psoel godinud ana se klub ugasio. Gazda iz Turske je proglasio bankrot, iako nije bio. Nas igrače je isplatio sve i izašao iz kluba. Nije ostao ništa dužan. Bilo je i posle i priče za Partizan kad sam bio u TSC-u, zvali su me, ali nije se desilo.

Filipović će, bez sumnje, biti neizostavan deo istorije TSC-a. Došao je u klub u povoju i potom odigrao preko

- Znao sam da će se TSC vinuti visoko. Ne prvog trenutka, ali da kada me je pokojni Sabo zamolio, pošto smo pregovarali preko telefona prvo, da dođem u Topolu. Ja nisam želeo da idem u drugu ligu i da branim, ali kada me je zamolio da mi prezentuje projetak za narednih 5-10 godina nijednog trenutka nisam razmišljao o prihvaćanju ponude. Lagano smo se prošetali kroz drugu ligu, postali osveženje koje, uz Čukarički, predstavlja lepu sliku našeg fudbala.

Na sam pomen Zoltana Saba, Filipoviću se javila tuga na licu. I danas ne može da prežali smrt svog nekadašnjeg trenera.

- Dve ličnosti koje izdvajam u svojoj karijeri, a iste su godine preminuli, su moj pokojni otac i Zoltan Sabo. Dva čoveka koja sam voleo, neću da kažem podjednako jer se otac voli više, ali je Sabo ostavio toliko snažan utisak da ne postoji intervju koji sam davao a da ga ne pomenem. Takva ličnost, takva fudbalska legenda, harizma... To se jednom rađa i ceo život ću pamtiti taj njegov rad i našu saradnju. Sama vest da više nije među nama bio je veliki šok za sve igrače. Ujutru smo, pred trening, pili zajedno kafu, jer on je voleo sa igračima da sedne u kafić i popije kafu, našali, razmenimo teme i odradimo trening. Nama su odmah popodne javili da mu je jako loše i uveče je preminuo. Neverovatan udarac, kako za njegovu porodicu i klub, tako i za srpski fudbal. Da ostanemo bez jednog takvog čoveka. Srce na kraju nije izdržalo, a nikada se nije požalio ni na jedan zdravstveni problem.

Upravo je pod Sabovim vođstvom Filipović odigrao utakmicu koju nikada neće zaboraviti, onu evropsku protiv Steaue.

- Iako smo izgubili, najviše se sećam meča TSC - Steaua. Ostaje mi najveći žal što nismo slavili. Igrali smo sa dva igrača manje skoro čitavu utakmicu, bilo je 6:6, a izgubili smo na penale. To nema šanse da zaboraviš. Koliko sam samo imao neprespavanih noći zbog te utakmice, razgovora sa pokojnim Zoltanom Sabom. On nas je još više digao i beležili smo sjajne rezulate kasnije. Ali, eto, iako imam hiljadu utakmica na kojima sam branio i u mnogima bio junak, taj meč je ostao i ostaće zauvek u mom sećanju i žal što nismo prošli dalje. Jedan mali TSC u tom trenutku protuiv velike Steaue...

Taj TSC će ovog proleća i dalje biti najveći rival Čuki u borbi za treče mesto, trenutno imamu osam bodova viška, a Filipovićje za kraj poručio da ništa još nije gotovo.

- Dostižno je, sve je moguće. Imamo utakmicu u Topoli, posle toga sledi i plej-of. Veliki broj bodova je u opticaju i verujem da je to treće mesto dostižno i mislim da ćemo biti spremni da podignemo našu lestvicu igre.

(Telegraf.rs)