Nemanja Nikolić za Telegraf o derbiju i povratku u Partizan: "Rekli su da je loše, ali... Proradio mi je inat"

Fudbaler crno-belih je otkrio detalje i o odlasku pre nekoliko godina, "laktu" koji je "patentirao" čuvenu izreku "grobara" i rečima rivala koje su pokrenule vulkan u timu pred 171. derbi

Kada biste navijače Partizana upitali u ovom trenutku ko je od fudbalera iz postojećeg tima miljenik, neko na koga među prvima pomisle kada se pomene ime kluba iz Humske, velika većina bi sigurno posegla za imenom Nemanje Nikolića. Možda nije standardni prvotimac, uloga mu je u drugom mandatu drugačija nego pre nekoliko godina, nije ni najbrži u ekipi (i sam se šali na taj račun vrlo često), niti je najbolji dribler, iako ga prati glas o fudbalskom majstorstvu, pre svega zbog inteligencije i lucidnosti u igri. Ali, u popularnom Takiju pristalice crno-belih vide idealan model pripadnosti, posvećenosti klubu, vide taj prkos, inat jednog "lakta", dobro poznate fotografije sa derbija, ispod koje je najčešće bilo ispisano: "Svoj revolt pokaži svima".

Nekoliko godina stariji, u odnosu na prvi mandat, kaže i sam - zreliji, mudriji, ali jednako zaljubljen u Partizan i dovoljno "lud" da letos prihvati poziv kada su mnogi okretali glavu. Jer, napominje Nikolić u intervjuu za Telegraf, sve je video kao drugiu šansu "Više sile", priliku da ispravi neke stvari i pomogne klubu koji voli od malena.

Preporučujemo

- Povratak u Partizan sam video kao drugu šansu neke "Više sile", koja je, naravno, navela i trenera Igora Duljaja da me pozove i poželi da me angažuje. Imao sam nesreću da u prvom mandatu, čim sam kročio na teren, zaradim težu povredu čašice kolena u sudaru sa Sašom Zdjelarom, što je uslovilo pauzu od mesec i po dana. Prvi meč sam odigrao protiv Zemuna, pa u Evropi protiv Rudara iz Pljevalja i tako povređen sam bio 50 minuta na terenu. Kad igrač u tom prvom utisku ne "klikne" sa navijačima, klubom, onda kaskaš i negde sam konstantno imao gorak ukus sve do tog prvog rastanka - kaže Nemanja Nikolić.

U Partizan je tada stigao u "paketu" sa Đorđem Ivanovićem iz subotičkog Spartaka, kao jedan od najboljih napadača u Srbiji.

- Došao sam iz Spartaka u punoj igračkoj snazi, sa 25 godina, bio sam jedan od najbolje ocenjenih igrača lige i Partizan je došao kao nagrada za sjajnu sezonu. I sada smatram da je taj prvi utisak, koji sam nekako propustio zbog povrede, najbitniji. Na nesreću, uz to je i sezona u Humskoj bila stresna, neke mečeve sam počinjao sa Rikardom Gomešom, u nekima ulazio sa klupe i imao sam sasvim solidnu statistiku u odnosu na minutažu. No, to nije bilo to i nije morao niko ni da mi kaže, bio sam apsolutno svestan. Zato sam i razmišljao o pozajmici, pre nego što sam i precrtan. Kasnije sam se otisnuo u inostranstvo, u Saudijsku Arabiju, iako je trener Aleksandar Stanojević, kada je preuzeo tim, želeo da me vrati u Partizan.

Nesporazum sa Savom, pa neslavan rastanak

Od jednog od najzvučnijih pojačanja prelaznog roka, Nikolić je prošao put do "precrtanog igrača" posle samo godinu dana, zbog neslaganja sa trenerom Miloševićem.

- Sa ove distance i sa ovom pameću to mogu da nazovem samo nesporazumom između trenera Sava Miloševića i mene lično, nikako drugačije. Bio je već četvrti trener u sezoni, koja je bila potpuni fijasko do osvajanja Kupa Srbije. Bili smo četvrti na tabeli, nije nam išlo, navijači u tri frakcije, prirodno se nakupio i bes, pa sam u jednoj situaciji iz revolta odreagovao u svlačionici posle poraza od Radničkog iz Niša. Da ne idem u detalje, trebalo je samo da odem kod Sava sutradan i da mu kažem šta mi je zasmetalo, ali sam se "upalio" i samo sebi naneo štetu. Možda je i on mogao drugačije, ali je tek počeo da radi, uskočio je u nevreme i sve se nekako ružno namestilo. Precrtan sam sa još deset igrača već na leto, međutim, našao sam neki svoj put i kasnije, a sa Savom sam se posle toga nekoliko puta video, pričali smo dugo, iskreno i imamo sjajan odnos i dan danas. To je naprosto sport, emocija, sve se desi u deliću sekunde, život ide dalje i uvek krivim sebe, nikako drugoga. Doduše, sada sa 30 godina i reagujem drugačije, imam naravno "napade" ljutnje, inata kad ne ide, ali znam da zakočim i pozitivno preusmerim situaciju.

Ipak, prolećni susret u Novom Sadu, kada je Nikolić branio boje Vojvodine, bio je sudbonosan za njegovu davnašnju želju - povratak među crno-bele.

- Tako je, bio je to meč Vojvodine i Partizana, na kome sam počeo sa klupe, ušao i postigao gol. Nisam se radovao, nisam mogao protiv kluba koji volim. Ali, pre meča i posle njega sam razmenio nekoliko rečenica sa trenerom Igorom Duljajem i rekao sam mu doslovce: "Zbog Vas i Partizana bih pešice došao u Beograd." Pogledao me pomalo iznenađeno je i rekao da ako je tako učiniće sve da dođem u svoj klub. U trenutku kada se mogućnost otvorila, ljudi su mi govorili da ne idem, da je stanje loše, ali je meni baš to probudilo neki inat. Partizan može da ima težak period, da bude u krizi, da ima i bočne udare, ali u velikom klubu je sve to prolazno i začas stane na noge. Tako sam i sebi tada rekao: ok, možda nije sjajno, ali ideš u svoj klub, klub koji voliš i neka priča ko šta hoće. Nisam prošao školu, ali Partizan je deo mene od detinjstva. Odrekao sam se i premija, igram za platu i nisam izvoljevao. Daj da mi napravimo rezultat, sve ćemo ostalo lako. Jedna godina ne može ništa da sruši u životu, ali može mnogo da donese i srećan sam, to je najbitnije.

Klince učim da budu strpljivi

U drugom "mandatu" uloga Nemanje Nikolića je sasvim drugačija. Napadač ima rolu nosioca, ali i obavezu da sa nekolicinom saigrača drži balans u svlačionici.

- Taj prvi utisak je u drugom navratu daleko bolji, iako mi je uloga zaista dvojaka. Rekao bih da sam doprineo na terenu kada god mi je ukazana prilika, ali i da sam sa nekolicinom iskusnijih momaka pomogao stručnom štabu van terena, što mi je takođe zadovoljstvo. Ne mogu da kažem nijednu ružnu reč o mladim momcima koji su trenutno u timu. Vaspitani su, dobri, hoće da rade i slušaju. To je veoma bitna početna tačka, a bolji primer od moga ne mogu da dobiju, jer sam neko ko je rođen sa "bubicama" i skupo sam to plaćao. Učim ih da preskoče prepreke na kojima sam pao, da ih mimoiđu i imaju mirniji fudbalski put.

Odmah Nikolić pojašnjava da su metode u današnjem fudbalu daleko "mekše" nego u njegovoj mladosti.

- Odmah da napomenem, nisu to više ona vremena kao kada sam imao 18, 19 godina, pa uđe neko stariji ili kapiten, hvata za gušu i davi ako si nešto zabrljao, što se meni dešavalo. Sada je drugačije, klinci su osetljiviji, pristup je sasvim promenjen. Priča, priča, priča... Saveti, razgovori, to je ključ. Pričam sa mladim momcima, govorim im o svom primeru kada sam čekao šansu i dobio je tek sa 24 godine, jer sam u Rusiji dve godine sedeo na klupi. A, Rostov i Partizan ne mogu da se mere, nisu svesni koliko su srećni. Ako si strpljiv, sačekaš priliku i odigraš u Partizanu nekoliko meseci, godinu ili dve sigurno ćeš imati ponudu. Treba samo da prepoznaš svoj momenat, da li je to za mesec dana ili godinu - nije važno. Srećan si što si u sredini koja ima sluha za mlade igrače i daje im šansu da se dokažu i pokažu. Nije svakome dato da uzme milione sa 18 godina, neko dođe do novca pre, neko kasnije. Ne treba žuriti, to im stalno pričam.

Kako da me dobiješ 4:0 u mojoj kući?!

Napominje Nikolić da mlađe momke takođe uči da poštuju svakog rivala, kako god se zvao, ali i da brane čast kluba. Setio se i svog primera sa jednog od derbija u prvom mandatu kada je Filipa Stojkovića udario laktom pred kraj meča.

- Daleko od toga da se ponosim time, ali je tada naprosto moralo da se desi. Partizan je bio u teškoj situaciji, imali smo slabu sezonu, do tada su već promenjena tri trenera, finansije nisu bile sjajne i povrh svega smo primorani da igramo utakmicu sa Mačvom po snegu do kolena, dok su se neke druge odlagale. Izašao je taj snimak, neprikladan, bahat, nepotreban, a u celom timu se već dugo "skupljalo" unutra sve i svašta. Nisam čak ni znao ko je iza mene, dobio sam udarac, vidi se na snimku kako mi stoji kostobran i onda se desilo to što se desilo, sav gnev je izašao u kroz taj lakat. Ne treba tako, ali ne sme ni da se izgubi poštovanje prema protivniku, kad svi znamo... - zastao je Nikolić, pa nastavio:

- Verujte mi, nikada tako ne bih postupio, nikada ne bih omalovažavao nikoga, a eto desilo se i pred nedavni derbi. Izađe čovek i kaže da će nas dobiti 4:0, drugi da nam pomažu sudije... Normalno je da na terenu postoje provokacije, to je derbi, to je deo folklora tog meča i sve treba da ostane na tom zelenom polju. Ne moramo ni da se volimo, da drugujemo, ne vole se River i Boka, Real i Barsa, Milan i Inter, ali moramo da se poštujemo. Da je moj saigrač tako nešto izjavio, rekao bih mu: "alo, bre, zemljače, šta pričaš to?!" Pre svega, nema šanse da bi trener Igor Duljaj tako nešto dozvolio bilo kome u timu. To izaziva revolt i motiviše, bar mene lično. Poštuj ime i veličinu kluba, zvao se Zvezda, Vojvodina, Sabah, Sparta, bilo koji klub. Mi jedemo isti hleb, kako da me pobediš 4:0 u mom dvorištu?! Šta si ti, vanzemaljac, a ja od krvi i mesa?! I onda bumerang, to vam je prirodna ravnoteža.

Nikolić smatra da je Partizan letos povukao prave poteze u prelaznom roku, angažujući dobre igrače, koji su jesenas doprineli rezultatima.

- Pogodili smo sa svim pojačanjima, doveli sjajne igrače, ali i sjajne momke, iznad svega, koji su se uklopili u grupu kao da su oduvek u Srbiji. Klub se nije razbacivao milionima, pažljivo se biralo shodno mogućnostima i odlično je ispalo. Što kažu navijači - jeftini, a dobro igramo. Valjda ćemo malo da poskupimo na kraju sezone - smeje se Nikolić. - Partizan je do svega ovoga, iako smo tek na polovini puta, doveo odnos trenera i igrača. A, nije to lako, 30 igrača, 30 različitih karaktera. Jedan je nesrećan, nema minute, drugi presrećan jer ih ima, treći ima problem kod kuće, četvrtog je ostavila devojka, petog muči povreda i sve treba da uklopiš, da izađeš i pobediš. To je ozbiljna konfuzija na dnevnom nivou, zato nikada ne bih bio trener. Međutim, iskren i direktan odnos trenera Duljaja i svih nas je dovela do prvog mesta. Bez želje da ikome podilazim, skidam mu kapu, jer fudbal je emocija. Taktika radi u delu utakmice, ali kada se lomi tad je emocija ključ svega. To vam je fudbal, samo emocija i patnja.

Duljaj radi Sizifov posao, kapa dole

Upitan da li je Igor Duljaj deo svog igračkog karaktera preneo na postojeći tim Partizana, napadač potvrđuje:.

- Mislim da smo pet ili šest mečeva dobili u poslednjih deset minuta i nadoknadi. Kažu, dobili ste na sreću. Pa, možeš da dobiješ jednom ili dva puta tako, ali ne možeš šest utakmica. Te što komentarišu na taj način bih voleo da vidim u kopačkama na terenu. Hajde, šmekeru, pošto znaš da pričaš kada gledaš sa visine, da vidimo šta ti znaš kad gori. Duljaj je, kao dete kluba, doneo iskrenu emociju i ljubav prema Partizanu koju je preneo na celu svlačionicu. Pa, čovek pretrčli pet kolimetara pored aut-linije, živi utakmicu sa nama. Na to niko ne ostaje imun, ni mi na terenu, niti navijači. Pročitao sam da mu porodica trpi zbog svega i onda jednostavno želiš da uzvratiš. da daš sve od sebe za klub i trenera. Ne samo ja, svi igrači, jer te stvari ti ostaju u glavi. Iskreno da vam kažem, ne bih mogao da iznesem sve to, zato i ne želim da budem trener.

Uz trenena, nekolicina igrača iz postojećeg tima su zagriženi partizanovci.

- Jedan od faktora plus je svakako i ta činjenica. Mnogo momaka je odraslo u klubu, istinski ga vole, takođe nas nekoliko sa strane, potrefilo se tako, partizanovci smo od detinjstva. Što kažu navijači "tvrdo jezgro". Uz nas, tu su i treneri Albert Nađ, Nemanja Jovšić, Bojan Zavišić takođe deca kluba, Miša Filipović, Sale Tomić... To je negde suština cele naše priče, jer imamo igrače koji u nekim momentima prepoznaju situaciju i uradiće sve za dobrobit cele grupe i, naravno, kluba. Trener može da odradi ogroman posao, ali ne može baš sve sam, tu onda dolazi uloga nas partizanovaca da priči damo i "sliku i ton".

Voleo bih da opet vidim pun "jug"

Homogenost u svlačionici, odnosno osećaj pripadnosti je na kraju jeseni i doneo veliku pobedu nad Crvenom zvezdom, koja ima višestruko veći budžet, širi roster, ali ne i veći kvalitet, tvrdi Nikolić.

- Nije to ništa što nije poznato. Rival ima mnogo veći budžet od Partizana, bili su učesnici grupne faze Lige šampiona i verovatno su pre derbija mislili da su mnogo kvalitetniji, ali isto tako lično mislim da smo mi kvalitetniji i to je sportski. Imam uvek pravo na svoje mišljenje, pravo da se nadam pobedi i kada me otpišu, da se nadam tituli, iako je ona, ako čitate komentare, još od juna unapred dodeljena. U "tuđu kuću" ne zagledam, ne komentarišem, ne omalovažavam, daleko bilo, samo gledam svoj klub - Partizan i nadam se najvišim dometima. Da li ćemo izdržati do kraja? Ko to zna?! Pa, otpisali su nas i letos, slušali smo raznorazne opaske, čak i nekih funkcionera drugih klubova, koji čak i nisu u rangu Partizana, da nam je prelazni rok loš, da kasnimo, da će sezona biti slabija od prethodne. Ćutali smo, radili i gledali svoja posla. Tako ćemo, pošto se pojačamo sa još nekoliko igrača, nadam se, i na proleće i videćemo u junu dokle smo stigli.

Pored uobičajenih želja o zdravlju, sreći i berićetu za najbliže, za najradosniji praznik Božić, Nikolić ima i jednu koja se tiče navijača Partizana.

- Rekao sam jednom prilikom da ne ulazim u njihove probleme sa klubom i obrnuto. Kao što tražim da se moji stavovi poštuju i razumeju, tako poštujem i njihove stavove, ali priželjkujem da nađu zajednički jezik sa klubom i da se "jug" ponovo napuni. Ta želja mi je na srcu i uzimam slobodu da je javno kažem, a da li je moguće ili ne - ne znam, nadam se da jeste. Kao veliki klub, u okolnostima u kojima se nalazimo, trebalo bi da se "stisnemo" i budemo svi zajedno. Ubeđen sam da smo jesenas na većini gostovanja pobedili najviše zahvaljujući navijačima, jer smo na svakom meču imali gotovo domaćinsku atmosferu. Bačka Topola, Subotica, Pančevo, Novi Sad gde sam bio šokiran brojnošću i ne pamtim da je stadion Vojvodine bio tako ispunjen "grobarima". Ceo tim oseća taj vetar u leđa i zato ste videli Partizan koji se ne predaje i preokreće mečeve kada naizgled nema šanse. Koristim zato ovu prliku da poželjim svako dobro za Božić svim navijačima Partizana, ali i svim ostalim ljudima dobre volje, bez obzira na navijačku pripadnost i vidimo se na proleće. Mir Božiji, Hristos se rodi - završava Nemanja Nikolić.

(Telegraf.rs)