Tanjga u suzama o kumu Siniši Mihajloviću, borbi s leukemijom, poslednjem susretu: "Teško mi je i da se sećam"

- Ako je to neko mogao da pobedi, da se neko izbori s tim, on bi sigurno bio prvi koji bi to uradio. Jer ta njegova i mentalna i fizička i snaga, retko ko je to posedovao. Mnogi ne bi preživeli i ono prvo - opisao je Miroslav Tanjga Mihinu borbu za Telegraf

Prošlo je godinu dana od smrti Siniše Mihajlovića, a praznina koja je ostala nakon što nas je napustio i dalje ne može da nestane. Najteže je svakako njegovoj porodici i najbližima, a jedan od najbližih je njegov kum i nerazdvojni drug, kojeg je on smatrao bratom - Miroslav Tanjga.

Prethodno je Telegraf uradio intervjue sa Sinišinim bratom Draženom, takođe i sa Dejanom Stankovićem, i svi oni su imali velike emotivne ispovesti.

Ovim smo želeli da sačuvamo uspomenu na Mihu, o kome su pričali njegov rođeni brat i dva kuma koje je smatrao braćom.

Miha je Tanjgi pričao i mnoge stvari koje nije govorio ni svojoj porodici, što je on i sam otkrio u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf, kao što je to da dve godine niko nije znao za njegovog vanbračnog sina, čak ni roditelji i najbliža familija, niko osim njegovog kuma, koji je to čuvao za sebe, kao i mnoge stvari tokom njihovog života.

Njihove karijere su sudbonosno bile isprepletane, još od početaka u Slavoniji, do prelaska u Vojvodinu, gde su istog dana stigli u Novi Sad, potom postali i cimeri, do igranja zajedno u Crvenoj zvezdi, a potom su godinama sarađivali i radili u Italiji. Više od 35 godina pravog bratstva, gde je Tanjga skoro svakodnevno bio sa Mihom.

Sa njim je ostao i do poslednjih dana, pošto ga je svakog dana posećivao u bolnici dok je vodio najtežu životnu bitku sa leukemijom. Nije se mirio sa tim da Miha nju može da izgubi, čak i onda kada su lekari izgubili svaku nadu.

O svemu tome pričao je pred kamerama Telegrafa, tokom čitavog intervjua očiju punih suza, koje nije uspeo da sakrije u jednom momentu.

Koliko je teško boriti se sa činjenicom da Siniše nema godinu dana?

- S tom činjenicom je i više nego teško se boriti. Pogotovo u ovom slučaju meni, zato što smo se mi svakodnevno čuli telefonom, ako nismo zajedno. Ali s obzirom na to da smo zadnjih pet godina bili zajedno svakodnevno, a kad nismo onda se čujemo telefonom najmanje 2 - 3 puta dnevno, znači to je više nego teško. Nažalost, sudbina je tako htela, zadesilo ga je nešto što nikad niko nije mogao ni da zamisli da će se mu se desiti. Pogotovo ne njemu, čoveku koji je toliko voleo da živi, koji je živeo punim plućima i upravo sad kad je trebalo da uživamo u svemu, u deci, u poslu kojim se bavio, inače, sve što život pruža, dođeš u tu situaciju da jednostavno nestane kao da ga nikad nije bilo. Tako da je to i više nego teško.

- On i ja smo zajedno od nekih osamdesetih, 1988. godina, pošto smo se poznavali i pre nego što smo došli u Vojvodinu. Kad smo došli u Vojvodinu, živeli smo zajedno ovde i to je bilo neko vreme kad mi nismo imali ni mnogo para, ni mnogo iskustva, ni mnogo nekih velikih događanja. Znači, sve što se desilo zadnjih 35 - 36 godina... S njim sam pričao o nekim stvarima o kojima nisam pričao ni sa kim. Znači, to su bile priče koje su uvek bile između nas. To je bilo neko prijateljstvo, kumstvo, bratstvo, koje je sticano i pravljeno dugi niz godina unazad. Normalno da mi fali, da je to jedna velika praznina. Jednostavno, više nemaš s kim na taj način da pričaš.

- Mi smo pričali o nekim stvarima i o našim familijama, ženama, deci, koje ne pričaš ni sa kim. Samo smo on i  ja imali taj neki odnos. Recimo, sama priča i ta, ja sam jedini znao za tog njegovog sina dok nije napunio dve godine. Znači, niko, čak ni roditelji nisu znali. Sve te najveće stvari od poverenja, njegove i moje, smo delili između sebe. I, nažalost, sad više nemaš s kim da dijeliš te neke tajne, neke stvari koje nisu svačije uši.

Upoznavanje još u Hrvatskoj i dolazak u Novi Sad istog dana

- Pa, mi smo se poznavali još sa terena naših. Ja sam tada igrao u Dinamu iz Vinkovaca, a on igrao u Borovu. Mi smo tada već bili Prva liga, a on je igrao u Borovu, to je bila treća liga, ali smo imali te neke prijateljske utakmice, jedni protiv drugih. On je bio mlađi, ipak, pet godina od mene. Mi smo se upoznali još na terenu u Vinkovcima, u Hrvatskoj, u bivšoj Jugoslaviji.

- Istog dana smo došli u Novi Sad nedaleko odavde, prvi dan sećam se i šta smo imali na sebi, ko nas je doveo. Tu smo sedeli kod Slobodana Kačara, našeg proslavnog boksera, kod njega u kafiću, "Champion". To je bio neki, da kažemo, prvi naš radni dan u Novom Sadu. Kasnije smo i živeli zajedno ovde, igrali i dešavalo se mnogo toga lepo. Jako mi je teško da ja opišem Sinišu da bih ga dočarao. On kad je došao ovde, on je došao kao mlad ambiciozan momak, koji zna šta hoće. On je došao ovde da uspe i to su mnogi videli već na prvom koraku. Ja sam znao kakav je igrač, ali mislim da ovi koji su ga ovde doveli, možda nisu znali kakav je to kapacitet i šta se krije iza svega toga. On je bio jedna velika gromada ljudska i fudbalska i u svakom smislu.

- Dobili su igrača za male pare, a koji je napravio jednu svetsku karijeru i na kraju krajeva sam klub je mnogo zaradio na njemu. Ali mislim da je zaradio više što su jednog takvog igrača imali u svom timu i u ovom klubu, nego što je to bila neka materijalna strana. Iako i ta materijalna strana nije bila zanemarljiva. U to vreme je to bio najveći transfer u istoriji našeg fudbala, nekih miliona maraka. Tako da, od prvog trenutka se videlo da on želi uspeh. Kada kažemo uspeh, mislimo tu na neki teren, na neko fudbalsko uspevanje, a što se tiče njega kao čoveka, znači to je jedna takva moralna osoba koja je uvek htela da pomogne i pomagala svima oko sebe. Mnogi za te njegove pomoći nisu znali, ja sam znao sve do jedne, ali nikad nije hteo da to eksploatiše u nekim medijima, da se zna da je on tu pomagao. Više je to čuvao za sebe, jer to u mu je u stvari bilo najbitnije.

Izlasci u Novom Sadu: "Zvali su nas Slavonci"

- Ako je neko izlazio, onda smo izlazili nas dvojica. Nas su svi ovde zvali Slavonci i svi su znali da gde je on tu sam ja i obratno, gde sam ja, tu je on. Ali to nije bilo samo tada, to je bilo i kasnije. I u Italiji, i u Zvezdi, gde god smo bili, uvek smo izlazili zajedno. Mnogi su čak bili ljubomorni na naš taj odnos. Uvek smo bili zajedno. I svi su to znali. Anegdota je bilo milion. Kad bismo pričali o anegdotama, šta se nama u životu dešavalo dok smo još bili momci, gde smo izlazili, šta smo radili, na koji način smo živeli. I kasnije, kad smo se i poženili i dobili decu, on je čak dobio i unuče, iako je mlađi od mene pet godina. Bilo je svega. Bili smo poznati po tome kad smo bili ovde u Novom Sadu, ja sam uvek dobijao crno vino iz Šibenika i kod mene u stanu i kod nas u stanu je uvek bilo crnog vina, kobasica, čvaraka i kulena. Tako da, mi kad završimo utakmicu, nekad nam se nije išlo da idemo svako veče po tim restoranima, iako smo stalno bili po restoranima i svi su nas ovde poznavali manje-više, nikad nismo štedeli na tim stvarima."

- Ali nekad jednostavno ostaneš kod kuće pa narežeš malo kulena, kobasice i crnog vina, pa kad izađemo u grad, zarumenimo se i kažu "Evo Slavonci se najeli kulina i napili vina". Bilo je svega, ne bih sad mogao da izdvajam, ali uglavnom uvek smo bili zajedno do zadnjeg dana, tako da je jako teško pričati o njemu i dočaravati koliko je bio veliki kao čovek ili kao igrač. Što je meni, kao igrač, iskreno manje bitno nego kao čovek kakav je bio. Tako da, teška je to priča. Nije lako pričati o njemu.

Gde god je igrao, klubovi su imali uspehe

- Pa on gde je dolazio, za te klubovi su se uglavnom vezali neki uspesi. Znači, kada je došao u Vojvodinu, Vojvodina je bila prvak države. Kada je otišao u Zvezdu, bili su prvaci sveta i Evrope. Kada je otišao u Romu, to je bio možda jedna destinacija njegova, gde on nije pokazao sav svoj talenat i veličinu. To su dve godine, ali opet je bio prepoznatljiv za taj klub. U to vreme su bila samo tri stranca, neko danas ima 22 stranca od 22 igrača. On je bio jedan od ta tri stranca i bio je prepoznatljiv, ali taj klub nije beležio neke velike rezultate što se od njih očekivalo, zajedno sa Vujadinom Boškovim, koji je bio tada trener. Kada je otišao u Sampdoriju, ona je igrala strašno to vreme. Posle toga je otišao u Lacio šest sezona, tu su bili prvaci države, osvojili Kup kupova, Kup, posle otišao u Inter i bio prvak države isto. Tako da su se uglavnom za klubove gde je on igrao vezivali uspesi.

- Ali on je i sam bio takav, on je uvek bio pobednik, to je ona njegova crta, nikad nije hteo da gubi. Pa čak i kad smo ja i on igrali bilijar pa ne želi da izgubi, bez obzira da li igramo za džaba ili za večeru. U bilijaru bio je stvarno dobar. Kad mi igramo, normalno bio je bolji, ali se dešavalo da ja njega dobijem. E sad, čim izgubio, on traži revanš, ja kažem neću da igram. Prvo kad večeramo, ručamo, da plati tu večeru, onda možemo da igramo. Ne, hoće odmah, ne može odmah. I onda mi idemo na večeru, niko ni sa kim ne priča, ali jedemo, izlazimo, sve je normalno.

- Nije to bio jedini put da se mi svađamo. Nikad niko nije zvao kad smo on i ja posvađeni. Mi i dalje izlazimo, i dalje idemo na ručak, večeru zajedno, ne pričamo dok jedan od nas dvojice ne progovori. Ali nikad nas niko nije video posvađene, nikad niko nije video za svih ovih 35-36 godina. A verujem da smo se svađali između sebe, nije to bila svađa, to je bila samo razmena nekih mišljenja i ubeđivanja Obično iz toga i prizilaze tako neke bezazlene svađe, ali za nas nikad nisu znali da smo mi u nekom problemu. Nikad to nismo pokazivali u javnosti, zato ljudi nekad nisu mogli da veruju. Kaže, svaka vam čast, držite se posle toliko godina. Ne znam da li u Srbiji to nije normalno, a za nas je to bilo normalno.

Voleo je Zvezdu i Vojvodinu podjednako

- On jeste voleo Zvezdu, voleo je i Vojvodinu. Samim tim što smo ovde pravili tu oproštajnu utakmicu je dokaz da je on bio mnogo vezan za ovaj grad i za ovaj klub. Zvezda je bila nešto drugo. Zvezda je ostvarenje dečačkog sna. Moramo biti realni, on je došao u Vojvodinu da bi se afirmisao, kao i mnogi, a svi mi koji nismo iz Novog Sada, tek kad dođemo u Novi Sad i kada dođemo u Vojvodinu onda shvatimo da je to to. Onda posle Vojvodine svi traže neku stepenicu više kao što smo svi tražili. Njegov odlazak u Zvezdu je bilo ostvarenje njegovog sna, moram da priznam. Ali nije ni u snu verovao da će sa Zvezdom da postane evropski i svetski prvak u tim godinama u kojima je bio. Voleo je i ovaj grad i ovaj klub i Crvenu zvezdu i Beograd. Ne mogu da povučem neku paralelu. Mislim da ih je voleo podjednako.

Kumstvo 

- Jeste, dok smo još bili u Vojvodini. E sad ne mogu da budem decidirano tačan. Ali u tom periodu Vojvodina i Zvezda, normalno da smo pričali danas - sutra, ko se bude prvi ženio, da budem ja kum njemu ili on meni. I onda je on, kad je dobio prvog sina, onda me zvao, kaže, ja ga pitao po kako će se zvati sin, kaže pa kako, po Miroslavu. To je bio neki dogovor, šta znači dogovor, sve su to bile priče, ko je tad mislio da će to nekad da se ostvari i da ide u tom pravcu, jednostavno, neke stvari ne mogu da se planiraju. Ajde, kumstvo, je to ozbiljna stvar, to smo i obećali jedno drugome i da će to tako biti. Ali za imena dece, to je više bila neka šaljiva priča. On je prvi pokrenuo taj potez, ja sam mu kasnije na neki način, uzvratio. Moj jedini sin, imam još i dve ćerke, se isto zove Siniša. Mislim da je to jedna lepa stvar i to je samo dokaz nekog našeg prijateljstva i poverenja i svega ostalog.

Ljubav između Siniše i Arijane: Zvao me posle prvog upoznavanja i rekao "ženim je 100 odsto"

- Ta ljubav, ja se sjećam kada je on nju video i kada je prvi put izašao s njom, pričao mi je da je sreo, kaže, "ženiću je sto posto". Kažem polako, prvi put si je video u život, jedanput i već je ženiš. Kaže, videćeš sto posto. Kaže, to je to. Kažem "dobro kume, ako ti tako kažeš". Ja je još tad nisam ni vedio, i ne znam o kome se radi. Tako da je to velika ljubav i to je što se kaže ljubav na prvi pogled. Hvala Bogu imaju petoro dece i voleli su se do zadnjega dana, nesmanjenom žestinom.

- Normalno da se sećam, pošto sam bio kum i na jednoj i na drugoj. I na svakoj koja je bila. Mi smo te pijenke smo obavljali dan pre. Sećam se, normalno, to su bile veličanstvene stvari. Nije mala stvar biti nekom kum. Ja njemu i on meni, to su stvari koje se pamte. Uvek je bilo veselo, ali sa nekim respektom nisu se tu nikad dešavale neke stvari kojima nije bilo mesto. Uvek je bilo na nivou.

Spektakl na oproštajnoj utakmici u Novom Sadu

- Džej je pevao na oproštajnoj utakmici. Bio je i Goran Bregović tu je bilo neko društvo. Takvih događaja je bilo jako puno, i bilo je uvek puno dobrog društva, dobrih pevača, dobrih ljudi oko nas. Izbegavali smo te negativne tipove s kojima nismo mogli da se opustimo onako kako smo mi to znali na koji način. Izbegavali smo negatice. Svi oko nas su bili uglavnom pozitivni, uvek smo se lepo družili i to je uvek ostalo između nas. Nikad nije završilo po nekim novinama, zato nikad nismo hteli da dođe do toga.

- Što se tiče same utakmice, tu je bilo mnogo poznatih ljudi. Sama situacija da vam Divac stane da brani na gol, bilo je tu smeha, bilo je tu svega. Kada smo došli u diskoteku, u Đardino, gore na krovu, tu su došli svi. Tu je bio već određeni broj ljudi koji su tu nas čekali. Mi smo bili sa suprugama, svi stranci su se oduševljavali kako mi imamo lepe žene. I nisu mogli da veruju, kako je moguće da uspevaju tako lepe žene. To je jedna od nekih anegdota gde su oni stalo čudili, je l' moguće. Znamo da izaberamo, na kraju smo i tako uradili obojica.

Radili zajedno godinama i po završetku karijere

- Prvo smo radili u Fudbalskom savezu Srbije. Ja sam tada radio kao skaut, išao sam da pratim naše buduće protivnike, ali smo se sarađivali svakodnevno. Kasnije je on otišao u Sampdoriju. Ne bi li ih izvukao, spasio ispadanja, što se i desilo. Ja tada nisam još bio s njim, krenuo sam da radim s njim kad je otišao u Milano. Posle smo otišli u Torino, i posle Torina smo otišli u Bolonju. U ova dva prethodna kluba sam radio kao skaut, isto gledao protivnike, gledao igrače koji su nam bili potrebni, ali smo se često viđali, pošto sam ja dolazio svakih desetak dana i ostajao po 4 - 5 dana, ali normalno i telefon je bio tu. U zadnjih 5 godina sam radio kao njegov prvi pomoćnik u Bolonji. I u tu Bolonju smo otišli, niko normalan ne bi otišao tamo, jer su oni već videli nju u drugoj ligi. Ali eto, mi smo imali tu sreću, a mislim da je tu bilo i mnogo znanja i volje i želje da se nešto napravi, što smo i uradili. Na kraju smo završili u sredini tabele, na desetom mestu, a kasnije sve te godine smo radili tamo, sarađivali na najbolji mogući način, ali nažalost eto, tu smo i sa nekim daljim radom završili. Tako da, malo je tužan kraj. Ne malo, nego jako.

Miha je Tanjgi prvom rekao da ima leukemiju

- Mi smo se vratili 2019. godine sa odmora i on je osećao neke bolove. Prvi trening, tamo smo došli, "šta ima?", on je rekao "nešto me boli prepona, igrao sam padel, pa izgleda da sam nešto istegao". Pošto mi imamo, odmah pored sportskog centra je bio izokinetik, jedna medicinska ustanova za sportiste. I on je otišao odmah na pregled i odmah je uradio magnetnu rezonancu. I sutradan je trebalo da ide po nalaze. I on je otišao pa da mu očitaju to. I pošto sam završio sa treningom, čekam da završi on te preglede kod doktora i da idemo na večeru. I sad ja njega već čekam dugo, dugo ga čekam, i odjednom on dolazi i ja kao, "pa gde si ti, čekam te". Ma kao, "aj pričaću ti u autu". I mi sedamo u auto. I ono šta je bilo? Pa kaže, znaš šta mi je rekao doktor? Šta ti je rekao doktor?

- Pa kaže, ili imam neku jaku upalu u ovom delu, ili imam leukemiju. Ja kažem alo, jesi ti normalan, šta pričaš to, kakva leukemija crna? Pa kaže ne znam. A mi sutra ujutru idemo na pripreme. Sad idemo na večeru, pa nit' on priča, nit' ja pričam. To ne zna niko. Znamo samo ja i on. Kaže ja sutra idem da vadim koštanu srž. I to će biti onda stopostotno tačno. Ti reci ovima da sam ja bolestan, da imam temperaturu i da ću ja doći uveče. Ništa, nema tu spavanja. Ne spava ni on, ni ja. Nema tu, razmišljaš. Ja guglam po internetu da vidim koji su to simptomi te bolesti. I sve normalno, tešimo se, ne mogu da verujem tako nešto.

- Ja odlazim sutra na pripreme i kažem im da Siniša ima neku temperaturu i da najbolje da ostane danas tu, pa će on doći sutra uveče ili možda večeras ako mu bude bilo bolje. Niko ne zna. I on izvadi koštanu srž, to sve ide ubrzano tamo, San Orsola bolnica koja je jedna od tri najbolje u svetu za te vrste bolesti. I onda me on naveče, oko devet sati, zove. Šta ima? Kaže, imam leukemiju. To je kraj. Kraj sveta. I ništa, posle toga verovatno obaveštavao sve svoje verovatno u kući, ne znam kako je to išlo dalje, ali to je jako tužno, jako teško. Teško je pričati o tome. Eto, tako smo saznali, kasnije je krenulo to lečenje, on je to obelodanio na konferenciji za štampu. I uspešno se izlečio prvi put. On je jedno vreme pio po nekih 25-26 tableta dnevno. Ja sam odlazio kod njega svakodnevno. U Italiji nije to lako, on je bio u sobi koja je bila hermetički zatvorena.

- To je bila soba koja je bila sterilna. Znate, kad dva-tri meseca ne izađete iz sobe. Ja sam dolazio sa onom kapom, maskom, mantilom, na cipelama prekrivači. Kad je mogao da jede neke stvari, ja sam to sve donosio tamo u bolnicu. Kad god sam mogao, svaki dan ili svaki drugi dan, uglavnom svaki dan sam odlazio kod njega. Nešto da mu odnesem, da ga vidim, da popričamo, ali teško je u tim situacijama i pričati i nekog bodriti, kad ti se boriš, da je to, to je strašno. Znači, ne volim više ni da se sećam. I to je sve bilo, na neki način pobedio je, kažem opet, 25 tableta, te njegove hemioterapije, kad on ne može ni da jede, ni da pije, ne može da hoda, i dođeš, kad ga gledaš, nije ti dobro. Šta da mu kažeš. Na kraju sve to pobedio. I izlečio se. Znači, sa 25-26 tableta dnevno došao je da ne pije više nijednu. Ja znam, mi smo se skidali jedan pored druugog, i svaki dan smo zajedno. Svaki dan. Dakle, danas, ne znam, pio je 25-26 tableta, danas je još ostalo 7, pa 5, pa to je trajalo jednu godinu, godinu i po dana. I sećam se on je mene obično zvao Srbine, kaže, "Srbine, vidi, zadnja".

- I tad je prestao da pije tablete. Znači čovek se izlečio. I ko srećniji. I eto vratilo se. Sada da ne ulazimo u detalje svega što je bilo još jednom, ali nije bilo lako.

Sinišina borba postala je simbol hrabrosti

- On je na svoj način uvek bio borac. A u ovom slučaju, kada ti svesno boriš za svoj život i znaš čime se boriš... Borba za život, ja ne mogu da pričam, hvala Bogu, još nisam imao borbu za život na taj način. Teško je pričati iz ove fotelje o nekom ko se bori za život i na koji način. On je to opisao u svojoj knjizi, tako da tamo se to najbolje može opisati. Njegova osećanja, ja sam se nagledao svega toga, ni sam ne znam kako bi se to opisalo. Ali, kroz šta je ovo prošao, ne znam da li to još nekom može da prođe. Izborio se, drugi put nije uspeo, tako da, to je i više nego teško prihvatiti kao činjenicu. Nije lako nikome koga je dobro poznavao. Ne znam šta bih rekao.

- Svi smo se do zadnjeg dana nadali da ima nade i da će se desiti neko čudo. I onog časa kada sam ga video u krevetu kad su rekli da nema nade, ja sam rekao "polako samo". Ali onda kad dođe kraj, ni tad ne veruješ. Pa i kad prođe neko vreme opet ne veruješ. Misliš da sanjaš.

Poslednji razgovor i poslednje viđanje

- Ja sam zadnji put bio s njim u Bergamu, u toj bolnici. Ja sam odlazio za Novi Sad, a on je odlazio za Rim. Ne može da bude više tu, kaže moram da izađem. Sve je bilo manje-više normalno, iako je bio slab. Važi, on ide tamo. To je upravo u ovo vreme bilo. Pa se vidimo za nedelju - dve dana. Tad smo se zadnji put videli. Ne znam šta bih tu dodao. Nije lako pričati o tome, iskreno.

- Tih stvari nekada izbegavam i da se sećam. Sećam se samo onih lepih stvari. Pošto ove ružne stvari ja ne mogu da promenim. Da mogu... Sad ne bismo pričali o ovome. Ako je to neko mogao da pobedi, da se neko izbori s njim, on bi sigurno bio prvi koji bi to uradio. Jer ta njegova i mentalna i fizička i snaga, retko ko je to posedovao. Mnogi ne bi preživeli i ono prvo. Što znači da je ovo drugo što se desilo bilo neizbežno. Da je jednostavno... Kad on nije mogao da se izbori... To je to - nije mogao više Tanjga da zaustavi suze, a potom se osvrnuo i na opoštaj od Mihe u Rimu, gde je došao "krem de la krem" fudbalskog sveta bivše Jugoslavije i Italije.

- To je upravo to. To je samo dokaz koliko je on bio veliki. I to je... Odali su mu počast za sve što je radio u životu. Da on nije bio takav, o čemu smo čitavo vreme pričali, sigurno da bi mnogi našli razlog da se tu ne pojave. Ali, mislim, znate kako, ne treba zamerati ni onom ko nije došao. Siniša je dokazan i pokazan i kao čovek i kao sportista. Meni je suvišno i deplastirano pričati o njemu kakav je bio. Za mene je bio najbolji i najveći. O tome ne volim da pričam. Njega nije bilo potrebno hvaliti nigde i ni pred kim. On je to sve svojim delima pokazao i dokazao. Suviše je bio veliki, da bih ja morao da ga hvalim.

Jedna reč koja opisuje Mihu?

- Neponovljiv. U svakom pogledu.

(Telegraf.rs)