Filip Kostić se setio poslednjeg Eura gde je učestvovala Srbija: "U glavi su mi naražnosti dresovi i Klajvert"

Sada je prilika za istoriju

Fudbalska reprezentacija Srbije se nalazi pred istorijskim uspehom, pošto im samo bod nedostaje kako bi se po prvi put od samostalnosti pronašli na Evropskom prvenstvu. Samo bod protiv Bugara je dovoljan u Leskovcu, kako bi naša selekcija otišla na EURO 2024 koji se održava u Nemačkoj.

Preporučujemo

Pre meča sa Bugarskom, Srbija će odigrati i utakmicu protiv Belgije u Briselu, koja neće imati rezultatski značaj, već će služiti samo kao priprema za onaj meč u Leskovcu.

U susret tom meču, fudbaler Filip Kostić je pričao za sajt FSS-a.

Kada je poslednji put naša reprezentacija igrala na Evropskom prvenstvu, Filip Kostić je imao sedam i po godina.

- Sećam se kroz maglu svake utakmice sa tog šampionata. Silazio sam kod dede koji je živeo na prvom spratu jer je imao veći i bolji televizor od našeg. Bili smo dobri u grupnoj fazi i zahvaljujući golovima Save Miloševića izborili plasman u drugi krug. Na dan četvrtfinala, igrali smo ceo dan fudbal u školskom dvorištu koje je bilo blizu moje zgrade i čekali sa nestrpljenjem duel sa Holandijom. U glavi su mi i dalje narandžasti dresovi i ona ‘narandžasta’ atmosfera na stadionu u Roterdamu. Nažalost, u glavi mi je i Patrik Klajvert za koga te večeri nismo imali rešenje.

Od tada je prošlo 23 godine, a Kostić kaže da se nalazimo u sjajnoj poziciji.

- Sada smo u sjajnoj poziciji, bod nam fali za plasman na Evropsko prvenstvo. Daleko od toga da je sve gotovo, Bugarska je dobra rerezentacija što je i dokazala u prvom susretu u Razgradu. Utakmici prilazimo maksimalno ozbiljno i ponašaćemo se kao da je pobeda jedina opcija u borbi za jedno od prva dva mesta u grupi. Samo na taj način možemo da nastavimo uspešan niz i da posle dva Svetska prvenstva i plasmana u A diviziju Lige nacija, odemo i na Evropsko prvenstvo. Bio bi to istorijski uspeh za generaciju koja je svojim igrama i ponašanjem apsolutno zaslužila da bude deo najveće fudbalske smotre – kaže Kostić i dodaje da će prijateljski meč sa Belgijom biti lepa uvertira za duel sa Bugarskom:

- Belgijanci pripadaju kremu evropskog fudbala, imaju u svojim redovima mnogo igrača koji su nosioci igre u najjačim klubovima iz ‘Liga petice’. U svakom slučaju, odličan test za sve nas da vidimo gde smo i šta smo u ovom trenutku. Trebaju nam minuti, to je prilika da dodatno uigramo sve linije tima, da korigujemo neke detalje koji su na prethodnim utakmicama bili problem i da spremni dočekamo meč godine protiv Bugarske. Svesni smo šta taj plasman na Evropsko prvenstvo znači našem narodu, svesni smo i šta znači za naše karijere i ne želimo ništa da prepustimo slučaju. Ne zanima nas rezultat meča u Podgorici, razmišljamo isključivo o dobroj igri i pobedi protiv Bugarske.

Kostića raduje činjenica da se reprezentacija seli iz Beograda u unutrašnjost Srbije.

- Mnogo se radujem novom susretu sa mališanima. Iskreno, bio sam prijatno iznenađen posetom na prethodnim utakmcama kada smo bili u sličnoj situaciji. Zahvaljujući fenomenalnoj podršci najmlađih ljubitelja fudbala, uspeli smo da slomimo otpor Litvanaca na startu kvalifikacija. Sa druge strane, žao mi je što i stariji navijači neće biti na tribinama stadiona u Leskovcu. Nikako da naučimo lekciju, imamo jednu reprezentaciju koja je svetinja i moramo da vodimo računa o tome kako se ponašamo kada dođemo na utakmicu. Očekujem lepu atmosferu protiv Bugarske i na nama je da se toj deci odužimo pobedom i plasmanom na Evropsko prvenstvo – kaže momak koji je ulaskom u igru na poslednjoj utakmici protiv Crne Gore značajno doprineo jednoj od najvažnijih pobeda naše reprezentacije u ovim kvalifikacijama.

- Šalio sam se sa Dućom posle utakmice oko nekog lošeg pasa u drugom poluvremenu. Možda ste u pravu da nas je razmazio svojim milimetarski preciznim dodavanjima i da sada očekujemo da svaka njegova lopta ima oči. Dan pre meča sa Crnom Gorom, ostali smo duže na treningu, ja sam mu centrirao, a on je glavom dao dva- tri gola. Na utakmici je bio u još boljoj situaciji, ali nije zatresao mrežu. Naravno, iskupio se kasnije onim sjajnim golom i udario pečat našoj velikoj pobedi. Duća je u svakom smislu reči vođa ove generacije, pravi lider i primer svima u ekipi kako jedan kapiten treba da se ponaša u svlačionici i na terenu.

Davno je bio jun 2015. godine kada je Filip Kostić debitovao za A reprezentaciju Srbije. Sada se polako bliži brojci koja će mu obezbediti portret na ‘Zidu rekordera’ u hodniku ispred svlačionica u Staroj Pazovi.

- Bilo je mnogo utakmica u ovih osam godina koje su mi drage, ali je ta prva u Sent Peltenu protiv Azerbejdžana svakako nešto posebno. Pobedili smo 4:1, počeo sam od prvog minuta i ispunio svoje dečačke snove. Velika je stvar biti deo nacionalnog tima i braniti boje svoje zemlje na velikim turnirima. Volim da igram za Srbiju, prija mi svako okupljanje sa ovim divnom momcima u Staroj Pazovi. O brojkama ne vodim toliko računa, nadam se da ću još dugo trajati i da ću biti u prilici da doprinesem novim podvizima reprezentacije.

Ako se ima u vidu da su Hamburg, Štutgart i Frankfurt na spisku gradova domaćina Evropskog prvenstva, jasno je da ne postoji čovek u našoj reprezentaciji koji više od Kostića želi plasman u Nemačku.

- Veže me mnogo lepih uspomena za sva tri grada u Nemačkoj u kojima sam živeo i igrao fudbal. Mnogo me raduje podatak da su sva tri u grupi domaćina Evropskog prvenstva. Srbija kao fudbalska nacija ne sme da izostaje sa završnih turnira. Imamo i timski i individualni kvalitet i jednostavno moramo da budemo deo svakog velikog takmičenja. Hajde najpre da sačekamo utakmicu sa Bugarskom, za sve drugo ima vremena. Ako se plasiramo, stojim na usluzi ljudima iz Saveza oko organizacije boravka u Nemačkoj. Valjda sam za tih osam godina stekao neke kontakte, ako ništa drugo snalazim se dobro sa nemačkim jezikom – šali se Kostić i odgovara na pitanje šta mu u Italiji više nedostaje, kafa sa Kevinom Trapom ili basket sa Jovićem i Rebićem:

- Iskreno, u početku mi je nedostajalo i jedno i drugo. Bilo mi je teško da se naviknem na novi jezik, novu kulturu, drugačiji stil fudbala. Srećom, imao sam Vlahovića pored sebe i bilo mi je mnogo lakše da uhvatim ritam. Jako mi je važno kada imam svog čoveka sa kojim mogu da sednem i da popijem kafu. Lepo mi je bilo i u Nemačkoj, zbog Kevina sam i zavoleo espreso i kapućino. Kupili smo aparat za kafu i koristili ga u klubu zajedno sa Jovićem i Gaćinovićem. Kevin je jednom priliko izjavio da sam se preporodio od kako koristim njegov espreso i mogu da kažem da nije bio daleko od istine. Družili smo se i bilo nam je mnogo lepo. Život ide dalje, u fudbalu se sve nekako dešava brzo, karijere nam traju kratko i moramo da koristimo svaku priliku za napredovanje i nova dokazivanja.

Kao čovek kome su kafa i moda dva važna detalja u životu, nije mogao da odabere bolju sredinu za novo dokazivanje.

- Pogodio sam u centar, nema greške – smeje se Kostić – „Torino je predivan grad sa mnogo lepih restorana i kafića. Imamo par omiljenih mesta gde volimo da sednemo i da se opustimo uz dobru kafu. Ima i butika, ali kada mi vreme dozvoli, skoknem do Milana, grada mode i tamo obnovim svoju garderobu. Doduše, Juventus ima fenomenalnu sportsku opremu, prijatno se osećam i kada nisam u civilnom odelu. Imam sreću da igram u jednom od najvećih klubova u Evropi i to me čini srećnim i privilegovanim.

Italijani ga zovu ‘giocatore vecchio stampa‘. Fudbaler starog kova koji ne voli tetovaže i društvene mreže.

- Istina je, po prirodi sam takav. Mnogima je čudno što nemam nijednu tetovažu, ali me one nikada nisu zanimale. Zadovoljan sam svojim izgledom i ono što mi je pri srcu čuvam isključivo za sebe. Duci i ja smo isti po tom pitanju, ni on nema nijednu tetovažu. Daleko od toga da imam nešto protiv igrača koji se tetoviraju. Taman posla. Možda i ja jednog dana poželim da nešto slično uradim, ali sada ne osećam potrebu, ok mi je ovako. Društvene mreže takođe slabo koristim, čuvam svoj privatni život daleko od očiju javnosti. Imam više vremena da se posvetim sebi i svojoj porodici, duže spavam, kvalitetnije se hranim i bolje treniram. Zašto bih bilo šta menjao.

Da takav režim daje rezultate, dokaz su partije koje u poslednje vreme pruža u dresu Juventusa. Servirao je golove Bremeru i Ruganiju protiv Kaljarija, asistirao Miretiju za pobedu protiv Fiorentine i Miliku za overu tri boda u Derbiju dela Mole protiv Torina.

- Trudim se da korigujem stvari koje nisu bile dobre i da napredujem iz utakmice u utakmicu, iz treninga u trening. Adaptirao sam se na italijansku ligu i na sistem trenera Alegrija. Moram da priznam da mi prija njegova filozofija fudbala, usavršio sam svoju igru u defanzivi i napravio iskorak u karijeri. Iskreno, zaslužio sam sve ovo što mi se dešava u poslednje vreme. Imamo najčvršćuz odbranu u ligi, povezali smo šest utakmica bez primljenog gola, Kaljari nam je zatresao mrežu, ali nijednog trenutka nije ugrozio našu pobedu. Spremni i puni optimizma očekujemo Derbi Italije protiv Intera.

Imali su protiv Kaljarija i specijalnog gosta na stadionu u Torinu.

- Oduševio sam se kada sam video Novaka Đokovića u VIP loži. Reč je o velikom šampionu, pravom ambasadoru Srbije u svetu verovatno najboljem sportisti svih vremena u našoj zemlji. Ja sam mu se i lično zahvalio posle utakmice što je došao da nas bodri. Sišao je do svlačionice, pozdravio se sa svima. Pored Ducija i mene, mnogo igrača Juventusa poštuje njegov lik i delo, navija za njega na velikim turnirima. Golman Perin, Bremer, trener Alegri… Svi su ga pozdravili i poželeli još mnogo pobeda u nastavku karijere  – kaže momak koji poštuje korene i ne zaboravlja odakle je krenuo u veliki svet.

- Kragujevac je grad u kome sam odrastao, Radnički klub u kome sam naučio prve fudalske lekcije. Tamo su mi porodica, prijatelji, drugari… Da nije bilo Radničkog, ne bih bio ovde gde jesam. Pratim rezultate, imali su težak raspored na početku prvenstva, sada sve polako dolazi na svoje mesto. Fali im podrška, voleo bih da vidim više ljudi na tribinama Čika Dače, sport je najbolji način da se deca odvoje od ulice u usmere na pravi put. Naravno, pratim i ostale bivše klubove. I dalje sam u kontaktu sa čovekom koji mi je u Groningenu mnogo pomogao na početku kada ni engleski nisam govorio kako treba. Reč je o Simi Milovcu iz Novog Sada, dugujem mu veliku zahvalnost. Oni su sada u teškoj situaciji, ispali su u drugu ligu, ali im se vratio sportski direktor koji je bio tamo kada smo Duća i ja boravili u Holandiji. To je pravi potez i verujem da sa njegovim povratkom dolaze i bolji dani za Groningen..

(Telegraf.rs)