Kako su Lacijali za vreme Musolinija uspeli da izbegnu utapanje u Romu: "Lacio je nešto drugo..."

Fašisti su tokom druge polovine 1920-ih godina nizom reformi potpuno promenili lice i naličje italijanskog klupskog i reprezentativnog fudbala, stvarajući Seriju A i Seriju B, i vršeći u centralnom i južnom delu zemlje često prisilna sjedinjavanja gradskih rivalskih klubova. Kada je stvarana Roma, Lacio je uspeo da preživi. Evo i kako

Današnja arhitektura italijanskog fudbala nastala je za vreme fašista; pre njih, nije bilo jedinstvene lige u pravom smislu te reči: postojala je „Prima Divisione”, podeljena na Ligu Sever i Ligu Jug, gde je severno takmičenje bilo podeljeno u dve grupe od po 12 timova, a južno bilo još fragmentisanije, s podelom na pet regionalnih grupa.

Pobednici dve lige igrali su veliko finale, koje je davalo šampiona Italije, čiji su igrači imali pravo da tokom naredne sezone na igračkim košuljama nose skudeto, počev od sezone 1923/24, tako da je i ta inovacija nastala za fašističkog vakta (Đenova je postala prvi klub koji je nosio skudeto).

Preporučujemo

Ovakva liga obrazovana je 1921, pre toga je severni deo zemlje načisto ignorisao južni; 1926. godine, čim je njihov čovek Leandro Arpinati preuzeo dužnost predsednika FIGC-a (Fudbalski savez Italije), fašisti su je transformisali u „Divisione Nazionale”, u kojoj su postojale dve grupe od po 10 ekipa, i niži rangovi u vidu Druge i Treće divizije.

Ni to nije potrajalo: već od sezone 1929/30. vrh italijanske fudbalske piramide podeljen je na Seriju A i Seriju B, kako je i ostalo do dana današnjeg (Serija C pojavil se 1935, a kasnije i Serija D; Serija C je 1978. podeljena na C1 i C2, u periodu 2008—2017. nije čak ni nosila taj naziv, ali je danas ponovo jedinstvena liga pod originalnim nazivom).

No tu se nije završio uplit fašista u rekonturisanje i restrukturisanje italijanskog fudbala, a sve u skladu s takozvanom Poveljom iz Vijaređa, koju je 2. avgusta 1926. objavila tročlana komisija (Paolo Gracijani, Italo Foski i Đovani Mauro), imenovana od strane Landa Feretija, fašiste i od 1925. do 1928. predsednika Italijanskog nacionalnog olimpijskog komiteta, koji joj je dao zadatak da razradi novu organizaciju italijanskog fudbala.

Tih godina formirani su mnogi današnji klubovi, u gradovima u kojima je dotad postojalo mnoštvo manjih i na nacionalnom nivou nekompetitivnih sportskih društava; naime, fašisti su insistirali na konsolidaciji i ujedinjenju takvih udruženja, po principu „jedan grad — jedan klub”, s ciljem da se u gradove ne unosi interni razdor (bilo im je važno održati socijalni mir) i da se umesto toga međusobno nadmeću.

Ponekad bi više klubova bilo spojeno u jedan, koji bi jednostavno poneo ime grada; ponekad bi klub, koji je u svom nazivu već imao ime grada, apsorbovao ostale klubove; nekad bi sve bilo na dobrovoljnoj bazi, nekad su klubovi primoravani na spajanje, poput slučaja milanskog Intera.

Naime, taj velikan je 1926. nateran na fuziju s „Unione Sportiva Milanese” i na preimenovanje u „Ambrozijana”, po svecu zaštitniku Milana, Svetom Ambroziju (pošto su navijači nastavili klub zvati „Inter”, uprava je poklekla i 1931. preimenovala društvo u „Ambrozijana-Inter”; originalno ime moglo je biti vraćeno tek posle Drugog svetskog rata).

Tako su, primera radi, nastali Fiorentina (fuzijom klubova „CS Firenze” i „PG Libertas”), Bari („FBC Liberty” i „US Ideale”), Palermo („Unione Sportiva Palermo” i „Vigor Palermo”), i mnogi drugi.

Čak i Napoli, koji je fuzionisan još 1922. („Naples Foot-Ball Club” i „Unione Sportiva Internazionale Napoli”, koji je nešto ranije apsorbovao „Pro Napoli”, napravili su „Foot-Ball Club Internazionale-Naples”, skraćeno „Internaples”), ugašen je 1926. i nanovo osnovan uz fuziju s nekim novim snagama, i pod italijanizovanim imenom (izvori se malo razilaze; moguće je da nije ugašen već da mu je samo ime promenjeno; u svakom slučaju, sâm klub uzima 1926. kao godinu osnivanja).

Neki klubovi su preživeli uprkos postojanju gradskih rivala, i to je slučaj bio mahom na severu (Inter je praktično bio izuzetak, nesumnjivo zbog njegovog „internacionalnog” imena koje se fašističkim „patriotama” nije sviđalo), gde su timovi bili etablirani i s višedecenijskom tradicijom, pa je bilo teško, i nepopularno, ukidati ih i spajati s ljutim protivnicima.

Ponegde bi to bilo i nemoguće, čak i da se pokušalo: nema te sile koja je mogla Juventus utopiti u Torino, istorija je tu bila preteška, pritom je do tada Juventus već preuzela porodica Anjeli, najmoćnija industrijska porodica Italije, veoma uticajna, bliska s režimom, mada je bogatstvo stekla mnogo pre Musolinija — oni svakako ne bi dozvolili spajanje koje bi dovelo do gubitka Juventusovog imena.

Najčuvenija fuzija (najčuvenija zbog svog krnjeg karaktera), odigrala se u Rimu, tj. u Romi, gde su fašisti naročito bili zainteresovani da naprave veliki i moćan klub, kadar da se nosi sa severnjačkim divovima: Roma je bila prestonica, Roma je bila ideja, Roma je bila istorija i trebalo je da bude budućnost, Roma je bila zvezda voditelja, Roma je bila san, Roma je postala fudbalski klub.

AS Roma rođena je 7. juna 1927. kada su rukovodstva klubova „Società Sportiva AlbaRoma”, „Foot Ball Club di Roma” (skraćeno „Roman”) i „Società di Ginnastica e Scherma Fortitudo” u jednoj kući u u Via Forli br. 16 potpisali ugovor o stvaranju jedinstvene organizacije, koja će se zvati Roma a kojoj će „Roman” dati boje.

Lacio, klub blizak rimskoj aristokratiji, osnovan 1900. godine, nije bio deo ove fuzije s buržoaskom Albom i proleterskim Fortitudom. Na tome pre svega ima da zahvali generalu Đorđu Vakaru, potpredsedniku kluba u to vreme, a posle i predsedniku FIGC-a (od 1933. do 1942, što ga, sa dve titule prvaka sveta, čini najtrofejnijim predsednikom FS Italije), koji je rekao:

„Lacio je nešto drugo. Lacio ne dolazi iz: on jeste. Prvo je rođen Lacio: navijači su došli posle. Za ostale su postojali navijači, koji su dobili tim za koji će da navijaju”. Dakle, Lacio je već bio ime, koje je u Rimu bilo snažno kao na severu imena tamošnjih klubova, a Lacijali su već imali izgrađen zaseban identitet i nisu ga se mogli odreći.

Ali postojao je još barem jedan faktor: novac. Naime, od uprave Lacija je traženo da preuzme na sebe dugove ostalih fuzionih klubova, preko mere do koje je Lacio bio spreman da ide (oni su bili spremni da prihvate sumu do 100.000 lira, ali ne tri puta više od toga).

Prema tome, ova romantična priča i nije toliko romantična; na kraju se možda sve svodilo, ne na razvijeni identitet Lacijala i moć Lacija kao imena i ideje, već na pare; ili je upravi Lacija samo bilo najlakše da tim argumentom izbegne ono što nije htela — pod uslovom da nije htela, budući da postoji naznaka da ih je Italo Foski, budući predsednik Rome, odjednom isključio iz pregovora.

(Telegraf.rs)