Milorad Vučelić, završni čin u Partizanu: Početak kraja ili novi početak - pitanje je sad?

Posle skoro devet godina, sedam na mestu predsednika, crno-beli će dobiti novog prvog čoveka kluba

Dan pred revanš meč plej-ofa za Ligu konferencije, u kome će Partizan verovatno samo formalno “ispratiti” Nordsjeland u grupnu fazu Lige Evrope - jer posle “pet komada” u prvoj utakmici, sve drugo sem časnog ispraćaja Danaca bi bilo ravno pojavljivanju NLO-a u Beogradu - crno-bele je donekle potresla i vest o ostavci predsednika Milorada Vučelića. Kažemo – donekle, jer odlazak prvog čoveka kluba, za one upućene, samo je logičan sled okolnosti usled činjenice da je u minulih više od pola godine funkciju obavljao samo formalno.

I, dok pristalice kluba iz Humske “seire” po društvenim mrežema, objavljujući “prvu pobedu” u borbi protiv Uprave i verujući u nju, slavodobitno najavljujući sutrašnju protestnu šetnju, valjalo bi da znaju da je Milorad Vučelić prethodnih meseci zvanično bio predsednik Partizana, a nezvanično je još krajem februara digao ruke, shvativši, posle gubitka bitke za Jugoslovensko sportsko društvo, da njegov uticaj i izvršna moć na “višim instancama” (neka tumači kako ko želi) više nisu tako upečatljivi kao prethodnih godina.

Preporučujemo

Na stadionu, posebno ns utakmicama crno-belih, nije se mogao videti duži vremenski period, gotovo celo proleće, pojavljivao se u prostorijama kluba sporadično, kada bi trebalo rešiti neki ozbiljniji problem, novac za evropsku licencu koji je iskamčio od države u poslednjem trenutku, ili pak slučaj sa isključenjem struje, odnosno priključenjem iste pred prvo domaćinstvo u tekućoj sezoni.

Tajming nije najjasniji

Mimo toga – nije se mešao u svoj posao, na kraju krajeva, nije ni želeo, shvatio je poruku još prošle jeseni bolje od svih ostalih, jer je u višedecenijskom bitisanju na raznoraznim funkcijama, u različitim sistemima, državnim uređenima, Službama, sigurno bolje naučio da pročita “znakove pored puta”, te je njegov današnji čin samo logičan sled okolnosti koji bi se, znao je to Vučelić, zbio pre ili kasnije.

O tajmingu podnošenja ostavke bi već moglo da se diskutuje. Onaj ko iole poznaje Milorada Vučelića, vrlo dobro zna da na njega malo šta može da utiče, malo toga može da ga uplaši ili izbaci iz balansa. Štaviše, svako iskakanje iz njegovog zamišljenog kruga delovanja izaziva samo kontraefekat, jer čoveka koji je devedesetih godina bio desna ruka tadašnjeg predsednika, uz to koordinator svih službi bezbednosti, teško da mogu da oteraju povici i transparenti.

Bilo je slučajeva da na njega ispale “arsenal jaja”, koji ga je, sa celokupnom svečanom ložom, pokosio 2015. godine; dešavalo se i da najvatrenije pristalice upadnu u klub, i to ne “obični” navijači, već ljudi sa ulice, kasnije optuženi za najteža krivična dela, da pritom navedu tadašnjeg predsednika Zorana Popovića da potpiše ostavku i napusti Partizan, ali je Vučelić ostajao i opstajao.

Sve do danas, kada je rešio da ode. Na nečiju sugestiju, prijateljski šapat u uvo ili po sopstvenom nahođenju – to je već pitanje za razmišljanje. Zašto dan pred revanš sa Nordsjelandom, zašto ne dan posle ili protekle sedmice, meseca? Da li je razlog najavljeni protest navijača, verovatne parole, možda uvrede na njegov i verovatno na račun njegove porodice, koje je želeo da predupredi? Teško... Za minulih devet godina sve je to Vučelić već prošao milion puta, neretko sa mnogo, mnogo opasnijim ljudima sa tribine i nije ustuknuo.

Možda je želeo pak ovim činom da “ponudi” svoju glavu kao žrtvu, kao što je svojevremeno ponudio javnosti glavu nekadašnjeg sportskog direktora Ivice Ilieva, kada je klub napustio trener Zoran Bata Mirković, bivšeg klupskog novinara Željka Pantića ili pak potpredsednika Vladimira Vuletića, kada je ovaj “opustio ruku” na društvenim mrežama i počeo da ispisuje redove zbog kojih se u Srbiji najčešće pale rotacije i završava na naslovnim stranama.

Kako bilo, Vučelićev odlazak otvoriće novo poglavlje u Humskoj. Da li sa istim ljudima koji imaju mesec dana da sazovu Vanrednu izbornu skupštinu, potvrde ili opovrgnu njegovu ostavku, odnosno izaberu nekoga drugog, ili sa nekim novim licima, ukoliko taj scenario bude sprečen - hamletovsko je pitanje.

Lice i naličje vladavine

Ostaće zabeleženo da je Milorad Vučelić u Partizan drugi put (bio član upravnih odbora devedesetih) ušao 2014. godine u sazivu Zorana Popovića, ali je isprva obavljao funkciju potpredsednika i glavnog medijskog koordinatora i to, ruku na srce, vrlo dobro. Jer se glas kluba u tom periodu, zahvaljujući njemu, i te kako čuo, svi oni koji su poželeli da napadnu crno-bele u njemu su imali žestokog i žustrog oponenta, spremnog da odgovori (što kasnije na drugoj funkciji nije bio slučaj).

U toj prvoj godini Partizan je osvojio titulu pod Zoranom Milinkovićem, a onda se Uprava u međuvremenu pocepala na dva dela, što je dovelo do neviđenog animoziteta između dve struje, nekoliko skandaloznih skupština, iz kojih je Milorad Vučelić izašao kao sveukupni pobednik, jer ne samo da je “smotao” protivnike za vlast, već je, kažu svedoci, obrnuo i kandidate u svom sazivu, uveravajući da je baš on dobio dragoceni mig da postane predsednik kluba, iako to niko nije mogao da potvrdi, posle čega je već viđeni “predsednik” Mile Jovičić postao Iznogud, prešao u tabor rivala i pustio menicu od 200.000 evra.

Vučelić je, uz asistenciju Žarka Zečevića i tadašnjeg prvog čoveka pravnog tima Vladimira Vuletića, zaseo na tron i vladao narednih sedam godina, s tim da se i taj period može podeliti u dve etape.

Prvu do duple krune pod Markom Nikolićem 2017. godine, u kojoj je bio svojevrstan gromobran celom klubu, i drugu u kojoj je, kao i ceo Partizan, išao linijom manjeg otpora, zadovoljavao se nečijim mrvicama, često ćutao na raznorazna nepočinstva.

Sveukupno, kao predsednik Partizana “upisao” je jednu šampionsku titulu, četiri Kupa Srbije, nekoliko puta crno-beli su bili učesnici grupne faze takmičenja Lige Evrope i Lige konferencije, gde su uspevali i da “prezime”, ali od 2019. Partizan nije osvojio nijedan trofej, a uz to je proteklu sezonu završio na poražavajućem četvrtom mestu. Povrh svega, klub je izgubio “glas”, uticaj u javnosti i institucijama, u kojima su marionete i poslušnici samo koristili činjenicu da to više nije Partizan kakav je nekada bio, velikan čija su se reč i uticaj poštovali.

Za vreme njegovog mandata, Partizan je promenio sedmoricu trenera – Marka Nikolića, Miroslava Đukića, Žarka Lazetića (prelazno rešenje), Zorana Mirkovića, Sava Miloševića, Aleksandra Stanojevića, Iliju Stolicu i Gordana Petrića.

Samo dva puta se mešao u izbor struke - lično je smenio Miroslava Đukića, jer je u jednom medijskom istupu “dokačio” njemu bliske ljude, uključujući i sina, tvrdeći da bez funkcije vodi klupsku politiku, a proteklog leta je, iako je ceo klub bio protivan, postavio Iliju Stolicu i praktično Partizanu “pucao u koleno”.

Rešio se tada, nauštrb trenera koga je postavio, sportskog direktora Ivice Ilieva, da bi, pod pritiskom javnosti, ubrzo bio smenjen i sam Stolica, koji je iza sebe ostavio pet vezanih neuspeha, eliminaciju iz Lige Evrope od Kiprana i opšti karambol u svlačionici, od koga se ceo klub oporavljao godinu dana, i još uvek trpi posledice.

Sve u svemu, jednoglasno – srećan put.

(Telegraf.rs)