Odjeci Partizanovog poraza od Sabaha: Za sedam dana mora mnogo bolje, jer gore ne može

Crno-beli u Azerbejdžanu podbacili u svim segmentima igre I doveli sebe u tešku poziciju

Ukoliko žele da poprave utisak i navedu navijače da zaborave blamažu iz Azerbejdžana, fudbaleri Partizana, ali i stručni štab će u revanšu za sedam dana morati da odigraju sto odsto bolje protiv Sabaha, jer ono što su prikazali na prvom evropskom gostovanju u sezoni, što bi naš narod rekao – pas s maslom ne bi pojeo. Apsolutno je normalno u sportu da dođe slab dan, da lopta ili telo ne slušaju, da ne uspete da se nametnete ili sprovedete u delo ono što se zamislili, ali da baš ništa ne funkcioniše od prvog do 96. minuta i na sve to ne postoji ni volja ni želja da se nešto promeni, da se rivalu pokaže makar prkos, ponos, to je već – nedopustivo.

Činjenica da je golman Partizana Aleksandar Jovanović gotovo proglašen herojem utakmice koja je glatko izgubljena, jer je, pored dva primljena gola, odbranio bar još četiri zicera igračima Sabaha i to bez situacija koje su sami promašivali, dovoljno svedoči o tome na šta su ličili crno-beli u Azerbejdžanu.

Preporučujemo

Očajan početak odveo u ponor

Prvo su očajno ušli u utakmicu, kao da je klub iz Humske osnovan pre pet godina i prvi put igra evropsko takmičenje, a ne Sabah, a kao posledica toga stigle su i sve ostale nedaće, koje su ogolile Partizanove slabosti.

Pre svega u defanzivnom delu tima, gde je od početka delovalo da trojica od četvorice igrača kao da nisu došla na utakmicu. Sve vreme loše postavljeni, daleko od protivničkih fudbalera, konstantno u međuprostoru, odnosno ni na nebu ni na zemlji, inferiorni u skoku, duelu, bez dovoljno agresije, žustrine, stalno na ivici kiksa. Još strašnije je delovalo kada je iz te zone trebalo “uneti” loptu u igru, bilo kroz jednostavan pas do zadnjeg veznog ili prenosni na bokove, jer se po nepisanom pravilu pretvaralo u predaju “fudbala” protivniku direktno u noge i onda panično branjenje tranzicije.

Ništa bolje nije bilo ni u veznom redu u kome su crno-beli imali koliko-toliko kontrolu i balans dok su na terenu bili Frank Kanute i Kristijan Belić, mada su i pomenuta dvojica bili daleko ispod nivoa. Prvopomenuti, jer se brzo “potrošio” pokušavajući da razigra ostatak manevra, uz to i krpeći neodgovornost bočnih kolega, a često je imao i neki nepotreban potez više, dok je Belić bio na sličnim mukama, s tim da je dobio žuti karton već u trećem minutu, pa je morao da se kontroliše do izmene, a on naprosto nije tim igrača koji može da igra “na pola gasa”. Izlazak Kanutea i Belića otvorio je “krater” u srednjem bloku Partizana i napravio štetu koja je bila nepopravljiva.

Što se pomenutih bočnih igrača tiče – Kcandera Severine i Kvinsija Meniga, sem izrazitog sebičluka u onih nekoliko akcija koje su se mogle nabrojati na prste jedne ruke, nisu pokazali ama baš ništa. Odnosno jesu, ogromnu količinu straha od odgovornosti, duela, a takođe su pokazali da više brinu o sebi nego li o timu, tako što su se u svakom petom napadu Sabaha vraćali da pomognu u odbrani, koja se usled toga povijala kao trska na vetru.

Ta vrsta neodgovornosti, nonšalantnosti, pa i beobrazluka u pojedinim momentima. Kada se, recimo, lopta sa 30 metara otvorenim stopalom plasira visoko preko gola, iako su u kaznenom prostoru saigrači koji očekjuju nekakav centaršut, doprinela je verovatno i “potrošnji” dva zadnja vezna, a i donela izmene, koje su odvele u veću katastrofu.

Dvojica najisturenijih igrača – Aldo Kalulu, koji je dobio prednost u odnosu na Bibarsa Natha i Mateus Saldanja, takođe nisu pokazali ništa. U slučaju Saldanje postoji objektivno opravdanje da je sve vreme bio odsečen, da je ono malo lopti što su došle do njega uspeo da zadrži, pokuša da razigra “podršku”, ali pomoći naprosto nije bilo, te se sve završilo na jednom proigravanju Severine i jedinoj promašenoj prilici u drugom poluvremenu, posle centaršuta Nikole Antića.

Kalulu je posebna priča, jer takav igrački antriperformans odavno nije viđen, još iz vremena kada je Žan Kristof Bajbek pao direktno sa Marsa u Partizan. Francuz koji je stigao sa najvećim igračkim “pedigreom” za 60 minuta nije uspeo da primi loptu, nije uspeo da dobije duel, niti da isporuči pas bilo da je na dva ili 20 metara, čak i bez markacije. Izgubio je sve lopte, omogućio je bar deset kontri Sabahu i zicer na početku drugog poluvremena da bi ga Igor Duljaj konačno promenio, jer još je samo ostalo da postigne autogol i kandiduje sa za hitan pregled oftamologa, kao neko ko ne vidi dobro i ne razlikuje boje, pa nesvesno “tera” na svoj gol.

O izmenama da ne trošimo reči, pojedinici - Partizanova deca inače, kojih su “puna usta”, delovali su gore i od Kalulua, ako je to uopšte moguće.

Mora bolja priprema meča

Moraće takođe i Igor Duljaj, zajedno sa svojim stručnim štabom da podigne mobilnost i daleko bolje pripremi revanš sa Azerbejdžancima. Pored činjenice da je tim od početka do kraja delovao uplašeno, nedefinisano, čini se i da stručni štab nije obavio “domaće zadatke” kako treba, jer je neko morao da primeti da, recimo, golman Sabaha ima ozbiljan problem kada mu se vrati lopta u noge, kada treba da donese odluku pod pritiskom, da je tako omogućio gol Saldanji. Ako nije “skenirano” odmah, moglo je da se vidi do poluvremena...

Takođe, Partizan mora pod hitno da se pozabavi branjenjem prekida, jer još od priprema svaki pokušaj protivnika na taj način je pola gola, a u modernom fudbalu to je danas nauka i poklon za ekipe koje studiozno pripremaju taj segment igre.

U Bačkoj Topoli je napravljena greška kada se korner branio zonom u 98. minutu, umesto “čovek čoveka”, jer tada branite pobedu i goli život, kao posledica je došao Stojićev gol koji je došao bez pokušaja igrača Partizana da skoči...

Isto tako, ako je već bilo jasno da je rival pročitao nameru u igri i da dijagonalama konstantno gađa svoje bočne igrače, valjalo bi izvršiti korekciju u “hodu”, upozoriti bekove, krila koji su sve vreme “visili”, daleko od protivnika, stalno u međukoraku, što je na kraju kao posledicu odvelo u poraz.

Sa pojedinim igračima, koji zaboravljaju svoje zadatke u defanzivi i isključivo su okrenuti kad protivničkom golu, ne brinući šta se iza njih dešava (Menig najčešće, ponekad i Severina) takođe mora da se obavi ozbiljan razgovor, a Partizan kako klub jednostavno mora da nađe i aleternative koje bi održale zdravu konkurenciju, ali ritam prilikom izmena.

Ta cena je u Azerbejdžanu skupo plaćena, jer se promenom defanzivnih veznih ekipa otišla u glatki poraz koji trenutno ugrožava celu sezonu, rezultatski i egzistencijalno. Dakle, mora bolje na svim nivoima već za sedam dana, jer gore od meča u četvrtak teško da može.

(Telegraf.rs)