Borjan: "Za jednog čoveka bih dao ruku da mu treba, skupljao je pare 3 meseca da nas pozove na roštilj"

Emoitivna ispovest Zvezdinog golmana

Golman Crvene Zvezde, Milan Borjan, gostujući u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1, govorio je o svojim velikim fudbalskim uspesima, ali se prisetio i momenta kada je zbog rata morao da izbegne iz rodnog Knina.

Popularni fudbaler otkriva kako je prevazišao najteži period u svom životu, za koga bi dao ruku i kako je malo falilod a ode u Zimbabve. Za početak, odlazak iz Knina.

Preporučujemo

- To mi je veoma teška traumu iz detinjstva, ali sam zbog toga možda i postao bolji čovek danas. Mnogo stvari mi je kao klincu prolazilo kroz glavu. Stalno sam se pitao zbog čega se ovo dešava, kako ćemo sada da živimo. Kao klinac sam želeo da igram fudbal, pa mi je najveći strah bio, gde ću da treniram. Kada smo došli u Beograd kod tetke, tu smo živeli u stanu od 50m2 nas trinaestoro, dok moji roditelji nisu našli stan. Kada smo se preselili i 64 blok, nas sedmoro se preselilo u nekih 60m2. Morali smo da se snalazimo, nismo imali novca da priuštimo sebi ništa veće – kaže Milan i otkriva, kako je uspeo da zaradi novac za svoje prve rukavice:

- Majka je radila na buvljaku, otac je držao jedan kafić, krenuo sam da prodajem jagode sa šlagom i čajeve na buvljaku. Tako sam uspeo da zaradim za svoje prve rukavice.

Fudbal mu je ljubav od detinjstva, iako je kao dete želeo da bude napadač, tek kada je došao u Beograd, opredelio se da bude golman.

- Deda me je posle dva meseca kako smo izbegli, pitao da li želim da treniram fudbal. Rekao sam mu da hoću da budem golman. Odveo me je u „Radnički Jugopetrol“ na Novom Beogradu, i tamo sam počeo da treniram – kaže Milan i dodaje da su mu teški trenuci bili kada su se preselili u Beograd:

- Bilo mi je teško kada smo se preselili i kada sam krenuo u školu. Drugari su me zvali Boske, mislili su da dolazim iz Bosne, a ne iz Krajine. Nisam bio u mogućnosti da nosim neke stvari, kao sva deca u školi, malo su se šalili na taj račun, ali su me lepo na kraju prihvatili.

U Kanadu se zajedno sa roditeljima preselio 2000. godine, ali susret sa promenom sredine nije najbolje podneo

- Moji roditelji su tada tražili da nam omoguće bolji život. Kao izbeglice smo imali pravo da podnesemo zahtev za Australiju, Kanadu, Ameriku, za Zimbabve. Amerika i Australija su nas odbili, bila je opcija da li da se preselimo u Kanadu ili Zimbabve, otac je presudio gde ćemo živeti. Bio mi je šok, kada su mi saopštili da da ćemo se preseliti u Kanadu. Nisam želeo da idem, jer mi je u fudbalu išlo sve kako treba, bio sam pozvan da igram za reprezentaciju petlića Jugoslavije. Takođe, teško mi je bilo da ostavim babu i dedu, društvo, plakao sam mnogo – priča Borjan u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1 i dodaje:

- Sam dolazak u Kanadu mi je bio strašan. Iako nam je ta zemlja mnogo pomogla, njihov način života mi se ne sviđa, jer ti je sve isplanirano. Kada smo došli, odveli su nas u hotel, gde je prekoputa bila fabrika gljiva i miris je bio užasan. Groblje je bilo na metar. To je takav šok bio za mene, da sam želeo odmah da se vratimo nazad. Otac se tada baš potrudio, našao je stan za sedam dana, ali onda smo morali da nađemo nešto da radimo. Bila je borba stvarno, ja sam ustajao sa ocem svakog dana u tri ili četiri sata ujutru, delili smo novine. Od devet uveče do ponoći smo čistili jednu pekaru. Trudili smo se maksimalno.

Milan Borjan ističe, da u Kanadi jako paze na emocije dece

- Paze na decu da nemaju neke traume. Kada sam došao u školu tamo, osećao sam se izvanredno. Prihvatili su me bez obzira što nisam znao engleski. Kroz sport su dosta počeli da me vole, jer sam za školu igrao košarku, badminton, fudbal. Ulazio sam u sve to da upoznao što više ljudi i što brže naučio jezik – kaže Milan i dodaje da je iskustvo golmana stekao tokom igranja u raznim klubovima, ali ne u Kanadi:

- Nisam ja u Kanadi postao golman. Golman ovakav sam postao jer sam prošao svašta. Bio sam u raznim zemljama i dosta iskustva kroz taj život sam stekao. U Kanadi u jednom klubu mi je trener rekao da nisam za fudbal. Onda sam se zainatio i počeo da branim u jednom manjem njihovom klubu, gde me je zapazio očev prijatelj i predložio mu da me pošalju u Urugvaj. Tada sam imao možda 16 godina. Međutim, od toga nije bilo ništa i otac me je 2006. godine poslao u Veneciju. Kada sam došao tamo nisam znao nikoga. Nisam imao nijedan pasoš, imao sam dokument, koji sam dobio u Kanadi da mogu da putujem. Pošto nisam mogao da dobijem radnu dozvolu, morao sam da se vratim u Kanadu. Potom sam otišao sam u Argentinu na probu u „Boka juniors“, bio sam tri nedelje tamo i bilo mi je fenomenalno. Ponovo sam se vratio u Kanadu, posle mesec dana, otac mi kaže da idem za Urugvaj u „Nacional“, tamo sam branio za omladince. Posle godinu i po dana, menadžer me je odveo me u Argentinu u „Riveru“, gde sam stekao dosta iskustva, ali i prijatelje za ceo život.

Borjan je otkriva i da je upoznao čoveka kome bi danas ruku dao da mu treba

- Upoznao sam čoveka, koji i dan danas da mu treba ruka, ja bih mu je dao. Kupio me je gestom. On je veliki fan „Kilmeša“. Nas trojica smo živeli u jednoj kući, taj čovek je bio taksista i živeo je u Faveli, to je u mesto od kartona za ljude koji nemaju para. Plata mu je bila mesečno, kao sada 50 evra. On je čovek skupljao pare, dva ili tri meseca, da bi nas pozvao na roštilj. Imao je dvoje dece i znao je da sutradan neće imati ni on, ni žena, ni deca šta da jedu. Mene je kupio sa tim gestom za ceo život. Čujemo se i dan danas, zvao sam ga dođe kod mene i da mu pomognem finansijski. Rekao je da ništa ne želi, samo da kada dođem u Argentinu, budem ponovo njegov gost – ispričao je Milan Borjan u emisiji „Preživeli“.

Nakon pojedinih neuspeha, Borjan dolazi u Beograd u FK „Rad“, ali i dobija poziv za reprezentaciju Kanade

- Počeo sam da branim odlično, prvu utakmicu smo pobedili protiv Smedereva, drugu izgubili od Crvene Zvezde. Bilo je pitanje da li ću braniti tu utakmicu ili će da dovedu drugog golmana. Ipak, Branko Stojić je odlučio da ja branim. Napravio sam penal, odbranio sam penal i tako je sve dalje počelo. Početkom 2011. godine, dobio sam poziv da igram za reprezentaciju Srbije i Kanade. Nakon dubljeg razmišljanja, odlučio sam da igram za Kanadu, jer je to bio način da im se na neki način zahvalim, što su meni i mojoj porodici da živimo bolje – zaključio je Borjan u emisiji „Preživeli“ na televiziji K1.

(Telegraf.rs)