Godina koju su pojeli skakavci: Partizanov rezultatski fijasko i neizvesna budućnost

Periodi kratke sreće oličeni u plasmanu i grupnoj fazi Lige konferencije samo su “zamaskirali” istinske probleme i učinili da svaki naredni potez čelnika bude iznuđen pod pritiskom i po nepisanom pravilu – pogrešan

Trebalo je to da bude godina u kojoj će Partizan, u “zatvorenom sistemu”, posle dugo vremena, uspeti da se domogne kvalifikacija za Ligu šampiona, da kroz blagodet koju je “zidao” bodovima prethodnih sezona u evropskim takmičenjima, naplati učinak, stabilizuje klub i igrački i finansijski, ali je umesto svega navedenog doživeo – debakl.

Četvrta pozicija u ligi koja je, što bi naš narod rekao: “malo jača od kisele vode” pečatirana je remijem u Novom Sadu i gledajući sa aspekta novije istorije kluba iz Humske, to je najslabiji rezultat od raspada bivše Jugoslavije.

Preporučujemo

Setiće se neki sezone 2018/2019 (treće mesto) kada je Partizan takođe bauljao od početka do kraja, takođe promenio tri trenera – Miroslava Đukića, Zorana Mirkovića, na koncu i Sava Miloševića, no, tada je kao utehu osvojio makar Kup Srbije, trofej koji je u poslednje četiri godine takođe misaona imenica za crno-bele. Jednako nedostižan koliko i šampionaska titula, s tim da je u aktuelnoj takmičarskoj godini ta trka izgubljena od Radničkog iz Sremske Mitrovice, tima iz nižeg ranga takmičenja što celu situaciju čini još poraznijom.

Sezonu 1997/1998 u kojoj je klub iz Humske takođe završio kao trećeplasirani svakako treba notirati, ali bi se taj period morao posebno analizirati zbog okolnosti koje dovele do neuobičajene situacije, jer su i Partizan i Crvena zvezda sa daleko jačim igračkim kadrom praktično morali da se sklone Obiliću na čijem je čelu bio Željko Ražnatović Arkan, u ligi u kojoj tim sa Vračara verovatno nije odigrao nijednu regularnu utakmicu.

Partizan, koji je tada sa klupe predvodio Ljubiša Tumbaković, a Upravu činili Ivan Ćurković, Žarko Zečević i Nenad Bjeković, kao stabilan, finansijski moćan klub, sa velikim igračkim potencijalom, delovao je u odnosu na današnji kao Real Madrid, uspeo je i tada da se domogne Kupa Srbije spasavajući sezonu od pošasti mnogo veće od samog fudbala i sporta.

Bilo je naravno i tokom SFRJ godina kada crno-belima nije išlo, kada su čak spasavali i status prvoligaša, ali porediti ondašnju zemlju i jaku ligu, prepunu majstora fudbala, isto je kao praviti paralelu između ulja i vode...

Sezona koja je na izmaku bez dileme je potpuni poraz Partizana na svim nivoima, od organizacionog do igračkog i ozbiljno je dovela u pitanje dalje funkcionisanje i egzistenciju kluba iz Humske. A, da tragedija bude veća, posle prvog prolećnog kola i pobede nad Napretkom u Kruševcu, crno-beli, su usled kiksa velikog rivala, došli na osam bodova zaostatka, kao drugoplasirani tim na tabeli, uz prednost od sedam bodova u odnosu na TSC i osam bodova u odnosu na Čukarički, koji su na kraju završili ispred tima Igora Duljaja i “pokupili kajmak”.

U redu, možda je i moglo da se nasluti da se nešto valja iza brda kada su na račun dva pomenuta kluba javno “sipani” hvalospevi iz političkih krugova, ali je teško oteti se utisku da su ipak u Humskoj najveći krivci za sezonu koju su pojeli skakavci.

Nametnuto rešenje trenera, posle odlaska Aleksandra Stanojevića, upalilo je još tokom leta požar u Partizanu, koji više ništa nije moglo da ugasi. Periodi kratke sreće oličeni u plasmanu i grupnoj fazi Lige konferencije samo su “zamaskirali” istinske probleme i učinili da svaki naredni potez čelnika bude iznuđen pod pritiskom i po nepisanom pravilu – pogrešan.

Ima li odgovornosti?

Na kraju, sve i da se puki rezultat, odnosno plasman ostavi po strani, ponovo se nameće logično pitanje: šta dalje? Hoće li neko snositi odgovornost, izaći javno i reći – da, pogrešili smo, sezona, bitni izbori za Partizan, tim koji je limitiran, mi iz kluba – sve je loše.

Hoće li neko izaći i reći kakav je plan u situaciji kada si četvrti u “kukuruz ligi”, kada nekog valja prodati da bi preživeo, odnosno dovesti da bi se i sledeće sezone takmičio, u situaciji kada nema novca i radnici koji održavaju sportski centar prete štrajkom (protekle sedmice je rešeno nekako)?

Ima li neko nameru da kaže šta će se dogoditi ako se tim kojim slučajem ne plasira u grupnu fazu Lige konferencije, jer Partizan više nije favorit ni u Srbiji, a kamoli van granica zemlje?

Može li neko da odgonetne epilog borbe fudbalskog kluba i sportskog društva, agoniju koja traje od jesenas, a koji je na volšeban način “planuo” u danu kada je Srbija doživela največu tragediju u istoriji ili su konci obe strane ipak “povlačeni” po zadatku sa nekog drugog mesta da bi slučaj na kraju završio na sudu?

Postoji li uopšte odgovornost ili će “metodom noja” glave biti u pesku dok se navijači “zaluđuju” košarkaškim klubom, zaboravljajući da je do pre godinu i po i u hali “igrala mečka” dok je na stadionu svirao “Tango smrti” i dok se nije pojavio Željko Obradović i “otvorio kišobran”?

Pitanja je mnogo, vremena više nema, zapravo dogorelo je... I više nije stvar sreće, nesreće, ovog ili onog faktora, Partizan je prepušten sam sebi, u Božijim rukama.

(Z. Ivković)