Srpski mentalitet u doba lošeg fudbala i dobre košarke: Publika je samo tamo gde su pobednici

Precizno je Jokić secirao nagone prosečnog ljubitelja teranja lopte u Srbiji

Utakmice košarkaša Partizana i Crvene zvezde su postale primer vrhunskog užitka na sportskom događaju. Bili zvezdaš ili partizanovac, od evroligaških mečeva dva naša najveća kluba dobijate sve što tražite od jednog spektakla najvišeg ranga, sve je na jednom mestu savršeno upakovano i sve je daleko iznad "normi" koje srećemo na svim drugim domaćim borilištima: pune tribine, vrhunska košarka, elitni protivnici, neizvesna borba, često to bude i dominacija naših klubova, i ono najvažnije - svest o tome da se vaš klub ravnopravno bije sa najjačima u Evropi.

I sve to puta dva.

Preporučujemo

Malo gde smo toliko važni i zastupljeni na evropskom nivou kao što smo to trenutno na najjačoj klupskoj košarkaškoj sceni. Bravo za Zvezdu, bravo za Partizan.

Možda više nismo zemlja košarke jer da bi to bili opet nedostaje još tako malo, a opet toliko mnogo, a pre svega njegovo veličanstvo rezultat, bilo na reprezentativnom ili klupskom planu, onaj baš veliki i važan rezultat. Ali i bez te potvrde volimo da mislimo da smo, posle Amera, i dalje košarkaška nacija broj jedan. Jer ako smo u nečemu šampioni, šampioni smo u ničim izazvanom postavljanju samih sebe na mesto iznad svih drugih.

Kada taj egoizam umiksate sa visoko ambicioznim projektima oba najveća kluba u zemlji dobijate košarkaške "blokbastere" koji se dešavaju iz nedelje u nedelju. Predstave na kojima svako želi biti viđen. I oni koji zaobilaze hale, sad bi u hale. Dok je sve ovako kako je sada, dok se ima šta videti i dok se ima ko gledati, dok je pobeda, uspeha, navijači po prirodi stvari pokazuju odanost. Lako se čovek navuče na dobro. Kada jednom sve krene nizbrdo, tada se treba prebrojati.

I dok košarka dostiže uzlet, fudbal je...

... pratiti ovde fudbal, i pritom ne mislimo na fudbal kao igru "11 na 11" već kao kategoriju, kao sveobuhvatnu organizaciju koja ovde priređuje fudbal, je čist mazohizam.

Najpopularnija igra na svetu u Srbiji trenutno nije ona najpopulularnija. Sada je to košarka. Fudbal će to biti možda jednog lepog dana kada bude bilo nečega dobrog u kontinuitetu, na primer rezultata. Rezultata u svakoj sferi ovog sporta. Prosečan srpski navijač danas ne ide na stadione iz mnogobrojnih razloga, i treba ga razumeti, a jedan od razloga je i taj da ne želi da gleda gubitnike.

Pitajte fudbalere Partizana ko njih ovih dana želi da gleda i zbog čega je to tako. Doduše nisu oni jedini krivci za duboku krizu kluba na svim nivoima. Dok Humska zvrji sablasno prazna, Arena je u isto vreme mala da primi sve koji bi da gledaju Obradovićev tim. Tamo su pobede. Tamo je osećaj lep.

Verovatno se nikad u istoriji SD Partizan nije dogodio ovakav disparitet u broju gledalaca na fudbalu i na košarci.

U ovom slučaju ne samo da je loš fudbal kao takav oterao navijače Partizana sa tribina već ih je sam FK Partizan svojim kontinuiranim lošim činjenjem "oterao" sa stadiona.

U komšiluku je situacija nešto bolja u tom pogledu, iako postoji utisak o još jednoj bajkovitoj sezoni Zvezde. Tim koji je tek za autogol bio bolji od verovatno najgoreg Partizana u novijoj istoriji, muči se da dovede navijače na stadion. Klub i navijači moraju da ih "vuku za rukav" raznim akcijama i pozivima.

Tokom jeseni su bile neke poražavajuće brojke na stadionu, gde je bilo teško da se sakupi i 5.000 ljudi na najvećem srpskom stadionu, ali su one solidne od starta proleća, najviše zahvaljujući angažovanju kluba i navijača.

Protiv Vojvodine je zvanično bilo 20.118 navijača, protiv Čukaričkog 15.382, a na večitom derbiju 35.078, doduše derbi je posebna utakmica za koju je posećenost uvek značajno veća. Novi ispit je protiv Novog Pazara već u nedelju od 16.00. Tu su oni najverniji. Oni su tu, pa su tu, za puniji zapad i istok potreban je doprinos i igrača Zvezde, ali i da se poravi kvalitet lige, da bude više neizvesnosti i jačih rivala.

Apetiti fudbalskih navijača Zvezde nisu zadovoljeni. Rana eliminacija iz Evrope i činjenica da si prvi u prvenstvu u kome nemaš dostojnog rivala (Partizan to svakako nije ove sezone) ne može se smatrati uspehom, već stagniranjem. Čak i nazadovanjem u poređenju sa prethodnim sezonama. Ako drugačije misle na Marakani, onda je to njihov problem.

Prepoznaju to i navijači. Zato im košarka pruža ono što ne dobijaju od fudbala. Potvrdu da vrede i u Evropi. To je ipak uzvišen osećaj.

Taj pomalo razmažen navijački stav, da si tu kad ide, a da bežiš kad je nije sve najbolje, u jednoj misli je opisao najbolji košarkaš današnjice i time precizno secirao naš odnos prema sportu.

- Takav je mentalitet u Srbiji. Mi ne volimo sport, ne volimo košarku, mi volimo da pobeđujemo. Svi bismo voleli zlato, svi bismo voleli medalju, ali to je stvarno jako daleko - izjavio je letos Nikola Jokić na konstataciju novinara da navijači "žele i planiraju zlato" na minulom Evropskom prvenstvu.

(Telegraf.rs)