"Evo zašto nisam došao u Zvezdu": Ispovest Josipa Iličića! O karijeri, pozivu Mihe, jednom potezu Stankovića

Legendarni slovenački fudbaler "otvorio je dušu" i u intervjuu priznao da ga je srpski šampion hteo posle odlaska iz Atalante

Prosto je bilo milina gledati ga uživo sa tribina tokom meča protiv Čukaričkog na pripremama u Turskoj, kako i sa 35 godina uživa dok "mota" onu loptu koja mu je dosta toga podarila u životu!

Poslednjih godina, barem do onog momenta kada je pandemija korona virusa "okrenula svet naglavačke", Josip Iličić je konstantno bio jedan od najboljih igrača Evrope. Zbog takvih kao što je on Serija A je ponovo oživela i postala zanimljivija za gledanje, a Atalanta je bila klub čije utakmice su mnogi s nestrpljenjem čekali.

Preporučujemo

Ostavo je Slovenac neizbrisiv trag kada je u pitanju najlepša igra na svetu, pogotovo u Seriji A u kojoj je nastupao za Palermo, Fiorentinu i Atalantu, a danas s ponovom nosi dres Maribora u koji se vratio nakon što je postao slobodan igrač. Vratio se da vrati dug klubu koji mu je bio odskočna daska, iako je na stolu ima neverovatan broj ponuda "sa svih strana meridijana." Između ostalog i Crvene zvezde, koju je u tom trenutku sa klupe vodio Dejan Stanković.

- Interesovanja je zaista bilo! Odmah sam na početku rekao da to u datom momentu ne bi bilo fer ni prema meni, ni prema klubovima koji su me želeli. Bio mi je potreban odrđeni period kako bi prošao kroz neke stvari. Nisam radio pripreme, nisam trenirao, stao sam sa sportskim životom. Fizički to ne bi bilo izvodljivo i izdržljivo. Zvezda kao Zvezda je veliki klub, a pogotovo bi od mene svi imali očekivanja i to od samog starta. Ja nisam bio spreman za tako nešto i zahvalio sam se na ponudi. Mogu da kažem sve najlepše o Crvenoj zvezdi. Imam mnogo prijatelja koji su igrali na "Marakani" i pričali su mi uvek najlepše o klubu. Ranije sam se čuo sa nekim ljudima iz Zvezde. Uvek sam želeo da odem i gledam taj derbi o kojem svi toliko pričaju, ali teško je verovati da bih nekada mogao doživeti to iz ugla igrača - počeo je Iličić svoju ispovest u razgovoru sa novinarima Telegrafa, Hotsporta, Mocarta i Sportala:

- Maribor je moj dom, ovde se osećam najlepše, ali nikada se ne zna. Možda su ljudi iz kluba i videli nešto na ovim utakmicama. ha, ha. Stvar je u tome da imam neke druge životne prioritete. Imam suprugu, decu - porodicu. Zvezda je nešto mnogo mnogo ozbiljno. Hoću da odradim posao u Mariboru do kraja, pa za dalje ćemo tek videti. Mnogo sam dobar sa Markom Marinom, čujemo se često, a mnogo puta smo igrali zajedno. Pričali smo o Zvezdi, ali ja kad osećam da nešto ne mogu da izvedem onda ne radim to. Sav fokus usmeren je na Maribor. Ostao sam im dužan nešto i pre još 14 godina obećao da ću se vratiti u ulozi fudbalera. Sada sam to ispunio. Želim da im pomognem. Ali sa Markom sam i dalje u kontaktu, kao i sa gotovo svim momcima sa Balkana sa kojima sam igrao. Marin i ja se znamo mnogo godina. Sve su to normalne priče. Pitao me je da li me interesuje tako nešto. Odgovorio sam mu da nisam spreman za to. Nikome nisam zatvorio vrata nikada, što je najvažnije od svega. Ako već ne budem igrao, nadam se da ću barem doći u Beograd da odgledam utakmicu.

"Evo zašto sam se vratio u Maribor"

Osvrnuo se Iličić potom i na taj povratak u Maribor, što je, nema sumnje, izazvalo velike reakcije.

- Jako je lepo vratiti se kući. Odlučio sam da se makar na jednu polusezonu vratim i dođem malo sebi. Bilo mi je previše igranja utakmica na svaka tri dana toliki niz godina. Izmorilo me je kao čoveka. Posle svega što sam proživeo bilo mi je potrebno da spustim loptu, dođem kući i razgovaram na našem jeziku, kao i da oživim sebe kao fudbalera. Poslednje vreme u Italiji nije funkcionisalo onako kako bi trebalo da bude. Neke moje, možda i pogrešne odluke, navele su me na to da sada dođem kući i uživam u igranju fudbala, onome što najviše volim da radim. Ostvarila mi se najveća želja da se ponovo nađem na terenu i iskreno ću ovo reći, nikada mi lepše nije bilo nego sada - rekao je iskusni vezista i dodao:

- Meni je cilj u Mariboru da svaki meč budemo bolji. To sam rekao i prvog dana. Kad stvari nisu bile dobre, kada nisam mogao da pomognem na terenu, došao sam i rekao da ovo nije za mene. Da nisam navikao ovako, da igram za najveći klub u Sloveniji, a da se ponašaš da si neko ko se bori za spas. Ja sam hteo da prenesem pobednički mentalitet na ekipu. Ne samo kvalitet, nego ta volja i nedokazivanje vodi do nekog rezultata. Uspeli smo pred kraj polusezone da pobedimo sve. Iskreno, kada sam došao nisam ni gledao koji smo na tabeli nego sam gledao da ti igrači budu bolji za 10-15 odsto. Da znaju da fudbal ije samo to što su doživeli. Nije kuća samo do plafona, ima i krov. Kad si gore, treba sada napraviti karijeru. Svima sam dokazao, kako ja sa 35 godina treniram, koliko želim, da mogu i oni napraviti karijere. Neke stvari su njima možda nove, ali ja sam uvek pričao da će igrači morati da se prilagode meni. Na kraju sam ja morao njima, jer neke stvari i ja ne razumem.

- Mnogo toga i dalje učim u Mariboru. Kad sam ja igrao u Sloveniji, to je bilo dosta drugačije. Tu su bili lideri, karakteri. A ovi mladi igrači žive drugačiji život. Ja ih razumem. Za mene nije bilo telefona, ništa. Fokus je bio na fudbhalu. Ove nove generacije imaju sve. Treba raditi mnogo. Ja se vidim u tome i posle moje karojere, da bih pomogao. Tih ponuda neće faliti. Evo, kako sam otišao iz Italije, zvoni mi telefon da se vratim i budem neki pomoćnik ili sportski ditrektor. To mi znači, da sam ostavio nešto u toj državi. Da su videli nešto u meni. Ali ne razmišljam još. Nadam se da mogu još da igram. Fizički me sve dobro služi, nadam se samo da neće biti povreda.

Hteo je da napusti veliki i igra mali fudbal, bio je blizu Dinama iz Zagreba

Apostrofirao je Iličić i tu brzinu života koja se povećama iz dana u dan, a što je i sam na svojoj koži osetio.

- Ko nije doživeo ne može ni da opiše. Stalno neki pritisak i stres. Živiš svaki dan samo za fudbal. Vremena za odmor nema, ni za normalan život takođe. Sve je to zaista jako lepo, ali u jednom momentu dođe kraj. Ja sam u pravo vreme odlučio da to prekinem. Nisam otišao u neku drugu državu, već sam se vratio u Sloveniju. Videćemo za dalje korake, sada želim da odradim sezonu do kraja i vidim da li mogu sve to ponovo izdržati. Još uvek sam vezan ugovorom za Atalantu, ali sigurno se neću vraćati tamo. To je završeno za mene. Mislim da sam mnogo toga napravio u Itaiji, ostavio sjajan utisak, ali teško će doći do povratka.

- Iskreno, sve ono što sam doživeo u karijeri teško se može ponoviti. Bio sam na ivici da završim karijeru, a onda Maribor, pa Palermo... Imao sam neke probe u Šerifu ranije i drugim klubovima. Danas sretnem te ljude koji ne mogu da veruju da sam napravio takvu karijeru, a kod njih nisam prošao. To je fudbal,brzo se okreće. Dosta ti je jedna utakmica. Pokušavam da prenesem svim mladim igračima da sam samim dolaskom u Maribor odlučio da pomognem njima. Znam da moje ime doprinosi klubu, više ljudi će doći da gleda utakmice. To je od velike važnosti za klub. Sada na priprema u Antaliji dolaze ljudi iz Zvezde, Partizana, Čukaričkog. Uvideli su neke kvalitet i verovatno dolaze da gledaju igrače. Hoću da objasnim mladima da je upravo to njihova najveća šansa. Ko do sada nije poznavao Maribor, sada ga zna.

Kada je već pomenuo te probe, inetersovalo nas je i da li je istina da je malo falilo da obuče dres Dinama iz Zagreba.

- Da vam iskreno kažem, puno klubova koji su me tada gledali sada pričaju tu priču. Od Udinezea, pa dalje... Na kraju je samo jedan čovek preuzeo sve na sebe, moj prijatel, pokojni predsednik Palerma. Jedini je stao uz mene i rekao da ću napraviti nešto više u fudbalu, da ću imati značajnu ulogu. Tada niko od tih klubova nije imao hrabrosti da dovede nekog igrča iz Slovenije. Istina je da sam bio blizu Dinamo Zagreba, ali nažalost na utakmici koju su gledali ja sam se brzo povredio i tu je priča završena. Niko ne zna šta bi se posle desilo. Ako slušate od ljudi iz Dinama, onda znate da oni govore o novom Luki Modriću.

Zanimljivo, u tom periodu je čak razmišljao da napusti veliki i da se preseli na mali fudbal.

- Bio je to čudan period. Ispao sam iz lige sa jednim klubom iz Ljubljane, za koji ne znam ni da li sada postoji. Krenuo sam na nekoliko proba koje nisu prošle i potom odlučio da neću više da igram dok mi ne istekne ugovor. Taj predsednik mi je tražio neku odštetu koju ja nisam mogao da platim, jer mi nisu ni davali plate. Tada sam hteo da napustim veliki i vratim se malom fudbalu, koji je ujedno i moja najveća ljubav. Tako sam počeo i odrastao, pa i dan danas volim da ga igram.

"U Italiji su se uvek pitali zašto nisam igrao za velike klubove"

A taj veliki mu je doneo mnogo, ulazak u istoriju. Ma koliko god vremwna da prođe, ime Josipa Iličića pamtiće svako ko ga je barem jednom gledao. Međutim, pored njegovog imena ostaće i večna dilema zbog čega nije nastupao za neke, na papiru, veće klubove.

- U Italiji se to često pitaju, uvek se o tome pričalo. Zašto? Zbog čega? U svim klubovima za koje sam nastupao stizale su ponude, ali nikada me nisu pustili. Ja sam sa druge strane ipak veoma srećan zbog svega što sam postigao za to vreme. Stalno sam hvatao periode kada su moje ekipe bile u vrhu. Bilo je izuzetno lepo u Palermu i Fiorentini, ali najlepše u Atalanti koju smo podigli. To je priča koja ostaje da živi za sva vremena. Ono što smo zajedno napravili je teško ponovljivo. Videti toliko ljudi da plače zbog mene dovoljno je jasan znak koliko smo mi dali tom klubu, ali i koliko su oni nama vratili.

- Došao je taj kraj koji sam ja očekivao. Jednostavno, nisam više mogao da izdržim. Očekivanja su uvek bila velika, od mene pogotovo, ali život ide dalje. Fudbal je takav kakav je. Otvorio sam neki novi list u svojoj karijeri. Nije tek tako lako napraviti neki korak. Moji predsednici nikada nisu želeli da ja pojačam rivale, a oslabim samim tim i ekipu za koju igram. Ja sam to prihvatio i pomirio se sa činjenicom da neću biti deo kluba koji pripada samom vrhu svetskog fudbala. Ipak, ostvarili smo neke istorijske rezultate i ja ne žalim ni za čim. U svim klubovima sam ostavio dobar utisak. I dan danas da se vratim u Italiju ljudi bi sve to prepoznali.

Njegov odlazak iz Atalante poprilično je emotivno pogodio trenera Đanpjera Gasperinija.

- Najviše sam ukapirao koliko sam mu značio onog momenta kada sam otišao. Čoveka od 60 godina nikada nisam video da toliko plače, koliko je on plakao zbog mene. Prošli smo mnogo toga, pogotovo mislim na period kada mene nije bilo zbog bolesti i povreda. To su bile krizne situacije u kojima je on meni dao do znanja da ne može bez mene. Jedva je čekao da se vratim, da bi se i on mogao uzdići kao trener. To je bio loš period za Atalantu, postojale su šanse da ga smene, a tad mi je dao znak da sam najbitniji šraf u timu. On mi je zabranio mnoge transfere, jer nije mogao da zamisli tim za mene. Tada sam shvatio da nikada neću napustiti taj klub dok sam u stanju da igram. Rezultati najbolje govore o njemu. Mislim da je on po kvalitetu uz Spaletija najbolji italijanski trener. Ne pričam o rezultatima, već o kvalitetima koje on poseduje. Uspesi koje je on nanizao najprimetniji su iznutra. Ja kroz moju karijeru to nisam doživeo.

Nije samo Gasperini plakao, zajedno sa njim, "ruku pod ruku", bili su i navijači.

- Mnogo mi znači! San svakog igrača je da mu prirede ono što sam ja doživeo. Iskreno, nisam ni hteo da idem. Kada sam potpisao raskid ugovora nisam ni želeo da idem, već samo da budem kući i provedem vreme sa familijom. Ja sam bio spreman na sve to. Znao sam da mi je potrebna kuća, porodica i prijatelji. Malo klubova zna da ceni pojedince koji mnogo doprinesu klubu, a ja sam doživeo nešto toliko lepo u Bergamu. Imao sam tu sreću da sam prepoznat u klubu. Ne samo te suze, nego mnoštvo drugih lepih stvari koje su učinili zbog mene. Prvenstveno mislim na slike po gradu. Svi bi navijači potpisali da se vratim i zaigram, ali za mene je to sada završena priča. Fokusiram sam trenutno samo na Maribor i pripreme. Želimo da nadoknadimo ono što smo propustili u prvom delu sezonu.

"Mihajlović me zvao u Bolonju, nikad neću zaboraviti šta je Stanković učinio za mene"

Otkrio je Iličić da je imao ponudu Bolonje, da ga je Siniša Mihajlović lično zvao.

- On i ja smo imali korektan odnos. Pozvao me je lično i pitao da li bi došao da mu pomognem, jer je sa Arnautovićem hteo da ispišemo novu priču za Bolonju. U tom  momentu, po glasu sam čuo da mu nije baš najbolje. Više puta sam ga pitao. Ali je sigurno sve to što smo pričali. To je život. Meni je mnogo žao, bilo mi je katastrofalno. Par dana pre svega sam se čuo s njim. Sve najlepše o njemu mogu da kažem. Svaki put kad smo se videli, imali smo mnogo toga da popričamo. Da se kroz tu našu karijeru u Italiji se povežemo kako smo se povezali. Mnogo mi je drago da sam upoznao osobu kao on. Sve to što je napravio kao stranac u Italiji je mnogo mnogo velika stvar. Ostaće mi samo u lepim sećanjima - rekao je Iličić i nastavio da priča o Mihi:

- Kad mu je bilo teško, ja sam se javio. To je bilo moje poštovanje. Došao sam u zemlju u kojoj je on isto vladao. Meni je bila čast da kao Balkanac dođem u državu u kojoj ima nekog ko će me braniti. Svi znate da je Siniša uvek pričao sve najlepše o nama i to ti mnogo znnači. Možda ti je i mnogo lakše, jer je on svima otvorio vrata. Tako da, jeste teško je za stranca, ali svi igrači koji su dolazli pre nas su otvortili vrata, a posle smo mi bili ti koji su hteli da nastave tradiciju. Evo, dolaze novi igrači. Ja se nadam da će što više uspeti, jer Balkan poseduje mnogo veliki talenat. Po meni, veći od svih njih u Italiji.

Igrao je Iličič u Italiji sa velikim imenima svetskog fudbala, momcima koji su bili istinski šampioni. Neki njegovi saigrači su bili i svetski šampioni, a on sam nikad  neće zaboraviti ni šta je Dejan Stanković svojevremeno uradio za njega.

- Sve se to čini veliko. Svetski prvaci, a to su ljudi za koje nikad ne bi rekao da su viši od nas. Baš sa Đilardinom i Mikolijem sam imao dobre odnose. Tu su Ambrozini koji je osvajao Ligu šampiona, sve normalni momci s kojima sutra mogu otići gde god da poželim. Možda zato što sam govorio šta mislim, zbog mog mentaliteta sa Balkana. Tako su me i zavoleli. Na početku sam ih možda gledao drugačije. Sećam se moje prve utakmice kada sam upoznao Stankovića. Igrali smo protiv Intera. Mislio sam: "Probudite me, ja ovo sanjam, ovo nije istina." To se baš dogodilo kad je Inter uzeo tripletu. Svi ti igrači koji su prolazili pored mene... I onda dođe Deki i kaže: "Gde si mali, dobrodošao u Italiju." To je nešto što je meni značilo i što se pamti. Ja se nadam da sam i ja nekom od tih momaka ulepšao, da mu je lakše kroz tu karijeru, da se može iz malog kluba i države doći do samog vrha.

Poslednje dve-tri godine u Italiji su bile jako teške za Iličića. Nije tajna da je imao problema sa depresijom i da je ona umnogome uticala na njegovu karijeru.

- Život je borba. Nema popuštanja. Kad ti je teško, tek tada shvatiš koliko znači svaki dan i minut sa porodicom i ljudima oko tebe. Imam ja mnogo toga da pričam, da napišem knjigu. Ali mislim da nije fer zbog moje porodice, koja je prošla sve sa mnom, da bih iznosio neke stvari koje ljudi ne bi nji razumeli. Ja sam ih prošao, od mene su napravili boljeg i jačeg čoveka. Ne gledam više na materijalne stavri nego uživam u svakom momentu. Mnogi su mi rekli: "Gde ćeš ti posle takve karijere da se vratiš u Sloveniju?" Ja sam im rekao da fudbal igram zato što ga volim. To mi je bilo najbitnije, a se vratim negde gde ću biti srećan. Cenjen sam bio svuda, ali da se osećam domaće. Da razmišljam samo o fudbalu i da pomognem Mariboru što su mi pomogli da napišem svoju istoriju u fudbalu. Realno, imao sam finansijski, mnogo veće ponude od Mariborove. Ali sam rekao, ako dam reč ja ću je ispuniti.

A već na prvoj utakmici, iako je imao i višak kilograma i nije trenirao, Iličić je pokazao klasu.

- Došao sam na igralište pravo iz restorana, da se našalim. Nisam ništa ni trenirao. Sva sreća da nisam imao nikad teških povreda i nekako sam probao kroz to da idem.- Sad sam uhvatio formu treninga, da radim svaki dan i da se spremim za prvenstvo. To što kažete kvalitet. Ja sam na kvalitetu napravio karijeru, sigurno nisam na fizici. To ostaje, taj fudbal što sam igrao sam naučio na ulici i igraću ga do kraja. Kad ne budem više mogao fizički, povući ću se. Ima mnogo igrača koji čekaju šansu.

Za kraj, priznao je da mu imponuje to što ga pojedini fudbaleri na pripremama zaustavljaju kako bi se fotografisali s njim.

- To je znak da si nešto napravio u karijeri, da su prepoznali to što si napravio. Meni to nogo znači. Mada krozu karijeru u Italiji ti malo postane onako... Sve se vrti oko tebe, a meni je kao klincu koji je odrastao na ulici, živeo u ovom okruženju, nekad bilo i teško da izađem među ljude da me gnjave. Drago mi je da me ti mladi igrači sada prepoznaju, da i neki igrač poput mene može sa 35 godina da se vrati u klub i igra iz ljubavi. Uvek im kažem, igrate fudbal prvo zbog sebe i familije, na kraju plus zbog para, ali najbitnije je da volite to što radite. Tako učim i svoje devojčice. Hoćete tenis? Radite šta god, ali samo iz ljubavi. Ako budete radili iz ljubavi, doći će uspeh. To je moj cilj, da mlađe igrače naučim da ne bude ništa teško. I kad je nedavno utakmica fizički najteža bila, mi smo izdržali i više smo trčali nego ranije. Jer smo to želeli. Na kraju je samo glava, u svemu, ne samo u fudbalu. Ko zna sa glavom, zna i sa mogama.

(Telegraf.rs)