Gordan Petrić za Telegraf: Kako smo Toletu na "pola dima" rekli za Jokana, Škoti su ljudi od reči i tradicije

Trener crno-belih ovoga puta ispričao neke zanimljive anegdote iz igračke i funkcionerske karijere, koji su i njemu lično i klubu iz Humske kasnije doneli benefite

Izuzetan je čovek Gordan Petrić, retka pojava u srpskom fudbalu, pa i Partizanu prethodnih godina, u to ste mogli da se uverite tokom intervjua za Telegraf u kome je ispričao kako se borio i nosio sa teškom bolešću, ali kada smo se dotakli vedrijih tema počeo je sa pričama koje biste mogli da slušate ceo dan i da vam nikada ne dosade, jer osmeh sa lica ne silazi.

Preporučujemo

Pun igračkog, životnog iskustva, Petrić je tokom karijere, bilo fudbalera u Škotskoj ili funkcionera u Humskoj, nailazio na razne izazove i rešavao ih je na sebi svojstven način kroz određeni vid zabave, ali opet ozbiljno i učinkovito.

Tako je u nastavku razgovora za naš portal otkrio kako je svojevremeno imenovan Slaviša Jokanović na mestu trenera Partizana, a kada su Tomić i Petrić “zavrnuli” i javnost, ali pomalo i tadašnjeg predsednika kluba Toleta Karadžića. Prisetio se kako su mu najbliži prijatelji pomogli da prebrodi i “amortizuje” suspenziju Partizana u Evropi zbog nereda u Mostaru, ali i kako je proteklo njegovo uklapanje u Škotskoj, šta je odmah shvatio i šta bi od toga voleo da prenese na srpski narod.

"Glavonja, već sam direktor, potpredsednik, sad i trener da budem."

Za početak, otkrio je kako je Slaviša Jokanović zamenio Miroslava Đukića na klupi Partizana, a da o tome niko nije slutio, pa ni tadašnji predsednik kluba Tole Karadžić.

- Bilo je to ovako, završavala se sezona, pa smo Zoran Bata Mirković, njegov brat Zvezdan i ja otišli u Dubai, ali smo znali da Miroslav Đukić odlazi sa mesta trenera Partizana na poziciju selektora Srbije, jer mu ističe ugovor u klubu i pomirili smo se sa tim, to je normalan proces u fudbalu. Posle nekoliko dana je održan i Upravni odbor i zove me telefonom bata Tole Karadžić, predsednik kluba i kaže: "Ode ovaj tvoj trener". Pitam ga koji moj trener, Đuka (Miroslav Đukić, prim.aut) je moj prijatelj, a Partizanov je trener. Pričam posle sa Batom Mirkovićem, razmišljamo koga da angažujemo i odlučimo da to bude Slaviša Jokanović. Okrenem ga i pitam ga hoće li da bude trener Partizana, jer je baš u tom periodu završavao PRO licencu. Kaže mi Jokan: “Slušaj Glavonja, te sam direktor, pa potpredsednik za međunarodne odnose, te sam običan potpredsednik, još sad trener da budem...”. Spustim slušalicu, uključi se potom i Mirković i sličnim tonom – "Glavonja, kako ćeš to da izvedeš"? (najbliži prijatelji Petrića nazivaju tim nadimkom, a najčešće sam sebe tako zove, prim. Aut). Odgovorim, lepo, makar je visok, lepo se oblači, ima fina odela, makar da liči na trenera. Zovem odmah Ivana Tomića, on ga nije znao u tom poslu, ali se složi da probamo – prepričava Petrić sećanja uz osmeh.

Međutim, ide novi korak, treba vest ideju saopštiti Tomislavu Kradžiću koji je takođe u sjajnim odnosima sa Jokanovićem, ali možda ima drugačije ideje u tom momentu, jer je odlazak Đukića ostavio zaista veliku prazninu.

- Sledi novi zaplet, zovem bata Toleta i kažem – našli smo trenera. Pita koga? Ogovaram: vašeg i mog prijatelja! Tole je međutim mislio na pokojnog Iliju Petkovića, koji je naš zajednički prijatelj, i kao iz topa – ćuti, samo ne pričaj nikome. Dođe Upravni odbor, rekoh javno da će Ivan Tomić da kaže kandidata za trenera, to je njegova obaveza i posao kao sportskog direktora i on ustaje i kaže – Slaviša Jokanović. U tom momentu Tole pali tompus, vuče u sebe i kako je potegao da uvuče još jednom, čuje ime i zastane na pola dima: “Auuu, mangupi jedni”! Tako je Slave postao trener, ali kasnije dokazao da je izbor bio pravi i da je klasa.

Prevarili ste tada i medije. Đukić je otišao, a na svečanoj Skupštini Ivan Tomić i Vi ste se slikali sa Slavišom Jokanovićem i osmehom na licima, a niko nije slutio da je već imenovan pošto je bio na funkciji potpredsednika za međunarodne odnose i živeo u Španiji.

- Istina, ali mi smo tako funkcionisali da bismo uvek i u svakom momentu zaštitili klub, da bi Partizan ostao netaknut. Bili smo iznad svega drugari, prijatelji, ali i bivši igrači Partizana, koji vole i osećaju klubm, znali smo u svakom trenutku šta treba da pričamo, a šta ne sme u javnost.

Mijat i Siniša “sredili” Real i Inter

Ta prijateljstva su tih godina Partizanu donosila mnoge benefite, između ostalog i čast da protiv velikog

Reala iz Madrida igra “Trofej Bernabeu”. Petrić je to "sredio" preko prijatelja, tadašnjeg “trećeg čoveka Španije”, sportskog direktora velikana - Predraga Mijatovića.

- To se dogodilo pošto smo izbačeni iz Evrope posle mečeva sa Zrinjskim u evropskim kvalifikacijama, koje smo ubedljivo dobili, Nepravedno smo kažnjeni posle meča u Mostaru, ali je takva procedura i nije bilo spasa. Otišao sam sa bivšim PR kluba Markom Vjetrovićem u Nion i to vam je kao sudnica. Isto sedite i čekate presudu na osnovu slučaja čiji ste deo. Igrom slučaja, glavni sudija je bio nešto ranije delegat na meču Partizana i Oksera i takođe igrom slučaja sam ga upravo ja dočekivao u Beogradu, jer nije imao ko u tom momentu. Ostvarili smo neki kontakt i kada me je video, bilo mu je krivo što je Partizan na dnevnom redu. Rekli smo mu da smo novi u klubu, da ćemo promeniti nešto, pokušati da smanjimo te probleme sa publikom, da nismo krivi, da se desilo u Mostaru. Tu je bio jedan Grk takođe, koji je u jednom momentu samo pritisnuo dugme na tastaturi i izašla su imena četiri kluba i dve reprezentacije: Partizan, Zvezda, Dinamo, Hjaduk, selekcije Srbije i Hrvatske. To su bile kazne od 20-tak godina unazad i duže i samo je izustio – ne može više! Odrape nas, izbace iz Evrope i nema takmičenja.

Valjalo je nekako “potrošiti” jesen bez Evrope sa veoma talentovanim timom.

- Šta da radim, okrenem Peđu Mijatovića i on mi kaže da će nešto da reši da se strpim. Zove on mene posle nekoliko dana i kaže da ćemo odigrati meč protiv Reala iz Madrida kod njih na stadionu, “Trofej Bernabeu”, koji je tradicionalan. Ali, je i Mijat bio pod pritiskom zbog toga, jer ga je predsednik pitao otkud odjednom Partizan kada se javilo toliko klubova, velikana, svi su želeli i dan danas žele da igraju sa Realom, to je velika čast. Rekao mu je da je Partizan njegov klub, njegova ljubav iz mladosti i izgurao je to, a mi smo igrali u onim crnim dresovima, ako se sećate i bio je super meč. Igrali smo i za Interom u Udinama, jer je Siniša Mihajlović bio pomoćnik Manćiniju i izašli su nam u susret upravo zahvaljujući Mihi. Ne kažem da je to zbog mene, nije to poenta, to je jednostavno veličina Partizana.

Ostvaren i van fudbala

U privatnom životu Petrić je, kao i u sportu – skroman i u potpunosti ostvaren čovek, u pravom smislu te reči. Jedan je od najuspešnijih građevinskih investitora u Srbiji još od 2001. godine, a dok je zaokupljen Partizanom njegov rođeni brat i sin nesmetano vode poslove. Iz tog razloga mu celodnevno angažovanje u Humskoj ne remeti privatni biznis.

- Meni je privatni posao organizovan od 2001. godine i ne remeti ništa moje trenutno angažovanje kao trenera. Brat je, što se tiče operative, najviše angažovan, sin je takođe kročio polako u posao i to ide svojim tokom. Ja sam kao neki vizionar, neke stvari možda mogu da predvidim i traže mi da “presečem” kada se donosi konačna odluka. Sve to ide sjajno, jer se isto ponašam kao i u sportu – iskreno i pošteno. Kažem šta može, šta ne može, gde je granica i nikada se ne mešam niti bratu, niti sinu u njihov deo posla. Nemam nijedan problem, spavam i dalje osam, devet sati. Nekad se kao probudim, pa se sećam da li je bila neka prečka, da li je lopta prešla liniju, ali to je retko i nastavim da spavam. Imam vremena za sve...

Čini se da je Gordan iskustva u sportu i biznisu negde “povezao”, izvlačeći najbolje sekvence i shodno tome pravio plan rada tima ove zime, Setio se bitisanja u Škotskoj i kako je to svojevremeno rešavao legendarni Ivan Golac.

- Tako i u klubu koncipiram, sada sam igračima zadao samo jedan trening dnevno, koji traje duže i na kome može da se odradi sve. Želim da imaju život, da budu uz porodice uveče, a ne da u osam uveče, posle drugog treninga, budu sa mnom, pa opet u osam ujutru. Dao sam strancima duži odmor da bi tokom katoličkog Božić da bili sa familijama i onda dođu srećni, jer to im znači, a nama ta dva, tri dana ne remeti plan i program, Znam kako je kada si stranac, igrao sam fudbal u inostranstvu. Mi smo pre razmišljali tako da ako propustimo trening da nećemo više igrati fudbal, da je kraj. Da nije bilo tako, možda bi neko duže živeo, neko se ne bi razboleo... U Škotskoj, nisam odmah dobro pričao jezik, i kaže nam Ivan Golac da imamo dva meseca slobodno. Pomislim da nisam čuo dobro, razumeo, ne veruje mi ni žena kod kuće, kaže nisi dobro čuo i slušao, a nisam pitao na srpskom šefa Golca. Bilo mi čudno, jer smo uvek imali sedam dana i posle po principu “klin se klinom izbija”, samo udri dok ne padnes... To sam tamo osetio kao pravi način, ništa nismo izgubili u pauzi, no, kada je trening – radimo, U tih dva sata i 10 minuta oni su umorni, ali ima vremena, celo posle podne da se odmoriš za sledeći dan.

“Hepi brdej tu maj bebi on siks of klok tumorov"

Kontakti sa Škotskom su i danas učestali, a Petrić se setio prilagođavanja, načina života pomenutog ponosnog naroda i nekih zanimljivih anegdota na Ostrvu.

- Bio sam u generaciji koja je osvojila devet titula prvaka zaredom i ostali smo bliski, Oni kao klub svake dve, tri godine zovu igrače po grupama. Prve godine 20, pa sledeći put ponovo 20... Žao mi je što neki, poput recimo Andi Gorama koji je preminuo, i momaka koji su imali to nešto u sebi nisu nastavili priču u fudbalu, jer su imali veliki potencijal, kao sportski radnici i kao ljudi.

Upitan kako se uopšte uklopio u mentalitet na Ostrvu, znajući da vole da “potegnu” u pabu svakog dana i posle toga igraju ili treniraju bez problema, Petrić kaže:

- Ma, ja nisam znao škotski jezik baš dobro kada sam došao i profesorka mi je stalno govorila: "Uči Gordane, trebaće ti za fudbal." I bila je u pravu, pa sam je posle toga jednom sreo na semaforu u Beogradu i zahvalio se na svemu. Ali ima priča, kćerki mi je bio rođendan 1. januara, a stigao sam u Škotsku u novembru i treba da kažem saigračima da dođu svi, ali nisam baš znao kako pravilno. I ja zbrzam – “hepi brdej tu maj bebi on siks of klok tumorov” . Nisam pojma imao šta sam rekao i supruga mi kaže da niko neće ni da dođe, ali smo se prevarili, svi su došli. Posle sam ovladao škotskim, bolje govorim nego engleski. Znao sam da imam igrački kvalitet, no, morao sam da se uklopim, nisam pio, vozio sam ih kući posle paba, išao sam na golf, poštovao sve njihove tradicije. Tako i ovde stranci treba da poštuju naše običaje i Partizan je srećan sa time, jer su ovi momci zaista dobri. Sećam se da je u Škotsku stigao Salenko iz Valesnije, posle pet golova na Svetskom prvenstvu i posle dva meseca su ga igrači sklonili. Ne klub, nego igrači. Rekli su da ne može da se uklopi, da remeti atmosferu, jer ne možeš da menjaš to njihovo, moraš da se uklopiš. Izađete na piće, jedna tura ja, druga on, opet ja, pa on, treća – kaže ne, jer nemam da ti vratim, takvi su oni, pošteni i iskreni. To su tradicije koje se poštuju, prenose s kolana na koleno i voleo bih da to bude i kod nas, jer kao otac “pazim gde gazim” pošto će tim stopama sutra moj sin, unuk. Svaki korak je bitan – poentira Goran Petrić.

U Srbiji, pak, van terena ne pravi razliku u klupskim bojama. Bivši igrači Partizana i Zvezde, među kojima je i Petrić, godinama unazad zajedno igraju mali fudbal tenis, sada i padel...

- Igrali smo mali fudbal dugo, sve do momenta dok golman Peca Brzaković nažalost nije preminuo na terminu pre našeg, tada smo prestali. Igrali smo četiri na četiri, što je jako teško. U timu smo bili Mirković, Đole Tomić, Savo Milošević, Drulović i ja, sa druge strane Lukić, Adžić i ostali i to je bilo kao da se igra pravi derbi. Kad je Drulović igrao, terali smo ga da se vraća, da ulazi u blok, pa je jednom samo rekao da neće da igra – smeje se Petrić. - Kad se sabere, više puta smo mi pobedili. Potom se pojavio tenis i jedan od prvih rivala mi je bio Mihajlo Pjanović, posle su tu došli mnogi bivši igrači, među njima i Nemanja Vidić, Sad je na repertoaru padel i to druženje naše nema cenu, to se ne prodaje ni za šta na svetu. Ispunjava nas sve, to su moji prijatelji za koga god da navijaju – zaključuje Gordan Petrić.

Poslednji nastavak razgovora sa treerom Partizana Gordanom Petrićem, u kome je govorio o trenerskom poslu, izazovu u Partizanu, odnosima dva najveća kluba, kandidatu koga bi želeo na čelu FSS, možete pročitati u narednim danima na stranicama Telegrafa.

(Telegraf.rs)