"Moja borba sa rakom kože": Gordan Petrić u novogodišnjem intervju za Telegraf govorio o fudbalu i životu

Nekadašnji as, funkcioner, sada i šef stručnog štaba crno-belih prvi put javno progovorio o borbi sa teškom bolešću zbog koje je igračku karijeru okončao u 31. godini

Nećete sresti mnogo ljudi nalik Gordanu Petriću u srpskom fudbalu, jer se radi o čoveku potpuno netipičnom za pomenuti sport, nekome ko je kao bivši vrhunski fudbaler objedinio sportsku i socijalnu inteligenciju ostavljajući pritom utisak ostvarenog, zadovoljnog, sposobnog porodičnog, a opet skromnog i duhovitog čoveka. Rekao bi neko – život iz snova, ali nije baš sve tako “ružičasto”, jer je Petrić na početku četvrte decenije života, tačnije u 31. godini naglo morao da prekine uspešnu karijeru pošto mu je ustanovljen karcinom kože, čega se takođe dotakao u opširnom intervjuu za Telegraf, koji ćete u narednim danima čitati na našim stranicama.

Preporučujemo

Usledila je potom borba koja je trajala godinama, a Petrić, koji se nikada nije žalio na problem u koji je dospeo, prvi put javno iznosi neke detalje za Telegraf. Priča je išla u sasvim drugom smeru, dotakli smo se sa trenerom crno-belih njegovog strpljenja, mira na klupi prilikom vođenja utakmica, pa je objasnio da je mahom uvek bio isti, kao igrač, funkcioner, sada kao šef stručnog štaba, ali da je jedan događaj u životu “produbio” taj mir.

- Ko me bolje poznaje, zna da sam uvek bio isti, ranije kao igrač, posle kada sam se vratio u klub kao generalni sekertar i sada kao trener. Neke stvari kažem kroz šalu i ko me zna, zna da tada izgovorim i mnogo istine... A, taj mir? Pa, možda je uticala pomalo i bolest... Prestao sam da igram fudbal zbog bolesti, tačnije zbog raka kože. Možda mi je upravo to donelo dodatni mir u život i svakodnevno funkcionisanje. Bitno je kažete ono što želite, da postoji “crvena linija” do koje se može i to uvek poštuju i igrači i svi koji me poznaju. Naravno, ne možete baš uvek da ostanete imuni na neke događaje, postoji malo “golicanje” u organizmu, no, trudim se da to ne ispoljavam...

Funkcija je oročena zbog stresa

Kako se gradom 2009. godine, pronela priča da je Petrić napustio funkciju generalnog sekeratara Partizana upravo zbog bolesti koja se ponovo “aktivirala”, pojasnio je da to tada nije bio slučaj, a i kako je uopšte kao igrač prihvatio tešku situaciju i dijagnozu.

- Karijeru sam okončao u 31. godini, iako sam kao igrač uvek bio izuzetno fizički spreman i mogao sam da igram bar još pet ili šest godina na tom nivou. Međutim, desilo se što se desilo, dijagnostikovan mi je rak kože i možda sam mogao da nastavim da igram, ali bih stalno bio pod nekim gripoznim stanjem, bio sam na “interferonu” godinu dana i odlučio sam potom da prestanem sa fudbalom da ne bi opterećivao organizam. U narednih pet godina sam bio na pregledima, kontrolama, lečenju, a pošto kod nas tada nije postojao “pet-sken”, često sam boravio kod Predraga Mijatovića u Valensiji. Mnogo puta sam putovao u Španiju, ali sam bio izuzetno disciplinovan, jer sa tim nema šale, to je borba...

- Sećam se, kada sam uradio poslednji snimak, pošto posle pet godina rak može da se vrati, preselio sam se na Avalu, na Trešnju, slušao sam pričice u prirodi, gledao utakmice na TV-u, nisam se opterećivao ničim da se ponovo rak ne bi aktivirao. Stres je jedan od ključnih faktora u slučaju tog oblika karcinoma i uveren sam da bi moj prijatelj Darko Grubor, bivši generalni sekretar Partizana, danas bio živ da je odmah napustio posao.

Petrić otkriva da u tom periodu u Škotskoj nije bio jedini koji je dospeo u opasnost, da je na vrlo čudan način još devet fudbalera Glazgov Rendžersa i Sektika obolelo od nekog oblika karcinoma.

- Zašto se to desilo? Ne mogu da objasnim... U tom periodu je obolelo devet fudbalera Rendžersa i Seltika od neke vrste karcinoma. Brajan Laudrup je najteže nastradao, on je imao rak pljuvačnih žlezda, ali je uspeo da se izleči i dan danas dobro funkcioniše.

Trener crno-belih ističe da je još u godinama kada se lečio dobio ponudu bivšeg generalnog sekeratar Žarka Zečevića da ga nasledi na funkciji, jer je u Petriću prepoznao sposobnog operativca, što se kasnije ispostavilo kao tačno i pun pogodak za Partizan. Jer, stupanjem na pomenutu funkciju, u tandemu sa Ivanom Tomićem na mestu sportskog direktora (nasledio Nenada Bjekovića), Partizan je postavio temelje višegodišnje dominacije, šest osvojenih titula šampiona, plasmana u Ligu šampiona, grupne faze Lige Evrope u kontinuitetu.

- Kada se navršilo pet godina moje borbe, Žarko Zečević, koji se povlačio sa funkcije, pitao me je da dođem u klub i preuzmem njegovo mesto. Pitao me je i tokom terapije nekoliko puta, čak je i treće godine od dijagnostikovanja bolesti došao kod mene na plac na Avalu, upravo sa počivšim Darkom Gruborom, pa sam mu u svom stilu, kroz šalu, postavio ozbiljno pitanje. Pitao sam ga: Zeko, čuješ li ti nešto ovde? On me pita da li sam normalan i šta treba da čuje. Kažem mu: Čuješ li ptičice? Kaže – to čujem. E, pa ja ptičiče u kancelariji na stadionu ne mogu da čujem. Meni je potreban mir. Pet godina sam bio strašno disciplinovan i kada mi je doktor u Valensiji, Peđin drugar, rekao sad “tranquilo” (na španskom mirno ili polako, prim. Aut), onda sam se pridržavao toga.

Zeku sam pitao da li čuje ptičice

Ispričao je Petrić i da je kasnije, kada je prihvatio poziv Zečevića, svoju funkciju oročio na godinu dana, a da se u svom stilu našalio sa tadašnjim predsednikom kluba Tomislavom Karadžićem kada je to vreme isteklo, upravo na račun bolesti.

- Rekao sam odmah da ću na toj poziciji ostati samo godinu dana i tako je i bilo. Nisam imao ugovor, ništa i posle godinu dana sam otišao. U toj godini su se desile lepe stvari, uzeli smo duplu krunu, počeo je potom sa mnom u tandemu, kao sportski direktor, da radi Ivan Tomić. Znali smo se, ne tako dobro, ali tada nismo bili tako bliski. Kasnije smo postali i ostali veliki prijatelji do dan danas, pa su redom dolazili Slaviša Jokanović, Bata Mirković, bio je tu i Miroslav Đukić ranije, postali smo složna grupa i to je dalo rezultat. A te 2009. godine je Tole Karadžić bio predsednik i okrenem ga i pitam da odem kod njega u Suboticu, saopštim mu tada da napuštam mesto gen-seka.

- Tole se malo uznemiri, počne da me ubeđuje u smislu da ostanem, jer smo oformili odličnu ekipu rukovodilaca od bivših igrača, ali sam mu ja onda rekao da me “svrbi koža”, pošto obično zaista svrbi kada se javi problem. Kaže mi Tole da ćutim, da nikom ništa ne pričam, a da on vidi, da me ubedi da ostanem. Kažem mu zatim da ću da ostanem ako on ostane predsednik, a šalio sam se, naravno, jer je on već jednom nogom bio u FSS i to sam negde znao. Mudri Tole me ubeđuje da to nije tako, no, ostao sam dosledan – ako Vi ne odete za predsednika Saveza, ostajem sa Vama u klubu. Prođe mesec dana od mog povlačenja i pita me Tole: “Je li Gogi, kako je, je l` te svrbi ono”? Ma, joook, bata Tole, to je bio neki pogrešan šampon. Posle me je “ispritiskao” da ostanem kao potpredsednik, da se nađem Ivanu Tomiću i Jokanoviću – završava Gordan Petrić u svom stilu, šeretski kao i uvek...

Ostatatak zanimljivog novogodišnjeg intervjua sa Gordanom Petrićem pročitatjte u narednm danima na stranicama Telegrafa.

(Telegraf.rs)