Šta je za Srbiju uspeh u Kataru?

Mala zemlja sa velikim prohtevima, to smo mi

Euforija je reč koja stoji pri vrhu liste primarnih osećaja svakog Srbina koji drži do sebe kad sportski uspeh udari u glavu. Nema sredine, samo krajnosti su u našem genetskom kodu kad se slavi i onda kad nam ne ide, pa kudimo najgore što umemo.

Neobično nam je važno da znamo da smo u ravni sa svetom, makar na polju razbibrige kakav je sport. Narod se lako zapali, slavi pobedu kao da su sama čuda, pumpa se endorfin ludački kad Mitar pogodi, kad Kostić probije, kad Tadić asistira, kad Strahinja ukliza, kuražno hoćemo onda i "Brazil da se poigramo".

Preporučujemo

To smo mi, zapaljivi kao hepo kocka, sad smo to tek na pomen Piksija. Sa njim bismo i u rat ako treba, samo da naredi juriš, onako sa onim orlom. I onda nam se svakakve misli o slavi vrzmaju po glavi.

Ali gde smo zapravo, koliko možemo stvarno u Kataru i pravo pitanje koje se ima postaviti - šta bi zaista zadovoljilo naše nezasite apetite u sportu?

Šta je konsenzus o uspehu u Kataru?

Da li smo ga već postigli samim prolaskom na Mundijal?

Oni što kažu da jesmo sada su u manjini, a do pre godinu i po dana su bili preovlađujuća brojka. Kad Katar nije bio ni na vidiku provejavao je opšti utisak koji se mogao sažeti u jednu misao: "samo da se plasiramo, puna kapa". Onda se desi Lisabon, čarobno veče i Ronaldo na ivici suza zbog Srba.

Kako posle toga da ne sanjaš veće snove. Tada smo shvatili da imamo puno pravo na velike želje. Sasvim prirodno, apetiti rastu. Hoćemo da budemo najbolji među najboljima.

Potučeš evro prvaka na njegovom terenu u meču odluke, to je valjda odlika velikih i onih koji streme da budu još veći. Koji veruju u sebe. Jedno je sigurno, ništa nije slučajno sa ovom generacijom. Dodajte na to Piksijev nepopravljivi, gotovo zarazni optimizam, samouverenost, pa onda strašnu formu i golove Orlova iz kola u kolo, i eto naših fudbalera već u pesmama i pevanjima, u spotovima, u desetercima. Eto nas i na krovu sveta.

Već zamišljamo Tadića sa "Boginjom" u rukama, Mitrovića kako skače u masu dok ide "Mitro's on fire". Krenuli smo da slavimo titulu svetskog prvaka, samo još da je fudbaleri osvoje u Kataru.

Predmundijalski šlag na torti stavljen je plasmanom u A grupu Lige Nacija, za dodatnu injekciju galopirajućeg optimizma.

Ispod sve te narasle euforije ostala je konstatacija koja čvrsto stoji, koja je postojana i večna, da je plasman na Svetsko prvenstvo pravi uspeh. Oko toga postoji narodno saglasje, ali upadljiv je osećaj da to nije dovoljno za konačan utisak da smo stvarno fudbalska elita. Nešto još fali da nas sve zadovolji, i one najprobirljivije mase.

Mala smo zemlja sa velikim prohtevima.

Zadovoljiti se samo igranjem na Mundijalu je kao da uđete u javnu kuću, a samo gledate.

Da li je uspeh prolaz grupe? Dabome da jeste, veliki i važan. I tu smo svi saglasni.

Piksi i igrači će u danima koji dolaze, na kraju krajeva kazati šta je cilj, a imaju ga, jasno je, i pričaće dokle misle da mogu pored Brazila, Švajcarske i Kameruna. Tada će i očekivanja naroda biti preciznije usklađena sa ambicijama Orlova.

Ako Stojković kaže da je finale cilj, da imamo tim za velika dela, ali i ako misli da smo već dovoljno napravili, da dalje i bolje ne možemo, ko smo mi da to ne uvažimo?

(Telegraf.rs)