Iskrene namere gvozdena vrata ruše: Kako je Petrić napravio čudo s Partizanom za evropsko proleće?

Tim koji je u avgustu otpisan, maltretiran od strane navijača, u kovitlacu unutrašnje i borbe za prevlast u JSD, pod vođstvom legende kluba stigao do velikog uspeha u grupi smrti

Kakav god da je poslednji utisak, a biće svakako onih kojima je čaša ili poluprazna ili polupuna, činjenice su nepobitne: Partizan je ispunio cilj, plasirao se u drugu fazu Lige konferencije, odnosno domogao evropskog proleća, kako to ovdašnja javnost voli da kaže, na taj način ostvario podvig u koji, posle turbonog početka sezone, verovatno nisu verovali ni oni najzagriženiji navijači.

Navedeno je ostvario pored dva veoma jaka tima iz liga petice sa kojima se muški nosio – Nice i Kelna, odnosno fudbalski “groznog” tima Slovackog, biće jedini srpski predstavnik u Evropi na proleće i sve drugo je un ovom momentu manje važno, jer to su fakti,

Preporučujemo

Da li je meč i remi sa Slovackim mogao da bude igrački potentniji i lepši za oko? Verovatno jeste da je na drugoj strani bio tim koji više polaže na samu igru, a manje na tuču, no, bilo je obrnuto. I, ispostavilo se, da su se crno-beli lakše nosili sa daleko moćnijim timovima Kelna i Nice, nego sa Česima, koji su i pomenute Francuze i Nemce jednako “mlatili” i mučili.

Sve je na početku mirisalo na propast, ali...

Međutim, da je neko bilo kome iz Partizana ili, pak, navijačima u avgustu mesecu, posle sloma i eliminacije od AEK-a iz Larnake, u opštem rasulu na svim nivoima, posle očajnih igara i smene trenera, podelama i ratu unutar Sportskog društva, ponudio da na kraju evropske jeseni jure prvo mesto, rame uz rame sa skupim zvezdama Nice, svako bi stoprocentno potpisao takav epilog vezanih očiju.

Utoliko je značajniji i veći uspeh igrača Partizana i trenera Gordana Petrića, koji se posla prihvatio onda kada su svi okretali glavu, nasleđujući anarhiju i fizičku inferiornost u svlačionici, obezglavljen sportski sektor usled unutrašnjih podela, nipodaštavanje javnosti posle nemoći u duelima sa kvalitetom oskudnim Kipranima, koje je kao krajnju tačku imalo maltretiranje igračkog kadra od strane navijača podno južne tribine. Ružne fotografije i snimci su obišli Evropu i, činilo se, doveli crno-bele na rub propasti i stub srama.

Valjalo je tada Petriću krenuti od nule, dovesti tim u kakvu-takvu fizičku optimalnost, jer nerad i “manjak daha u plućima” tokom leta i pre dolaska Petrića dodatno su poljuljali i onako krhko samopouzdanje tima, koji je u gotovo istovetnom sastavu, pod palicom Aleksandra Stanojevića, delovao kao mašina, a onda je skupa igrača pala u ruke neukom zanatliji, trenerski vaskrslom na klupu velikog kluba, ne zbog znanja, već zbog “jakih leđa”.

Iskrena namera Petrića, inače trenera na platnom minimalcu (po sopstvenoj želji), da pomogne, donela je na početku i određenu dozu sreće, jer je stanje ekipe bilo toliko loše da bez toga jednostavno nije ni moglo, a onda je mic po mic tim počeo da prihvata njega i obrnuto.

Iskrene namere gvozdena vrata ruše

Kao da je “ušao u glave” fudbalerima, ponavljao je mantru da samo treba da se opuste i igraju fudbal, nije ih opterećivao “brdom” zahteva, niti nečim što naprosto ne mogu da ispune, dok je sa druge strane mirnom retorikom, kako u svlačionici, tako i u javnosti, bez skrivalica, počeo da “okreće sliku” tog prvog, lošeg utiska i rezultata ka potpunoj pozitivnosti i opštem odobravanju.

Epilog – Partizan je prošao “grupu smrti” sa istim brojem bodova kao i Nica, domogao se cilja, proleća u Evropi i ne samo to, uspeo je pod Petrićem da dva puta savlada Keln, tim iz Bundeslige, na šta se u Humskoj godinama čekalo, da u jednom od dva meča nadigra Nicu, vrati se poput Feniksa sa igračem manje u gotovo izgubljenom meču u Češkoj. I sve to sa limitiranom rotacijom, skraćenom klupom i mnogo manjim izborom kvalitenih rešenja od svih takmaca u grupi D.

Najvažnije, taj i takav Partizan je uspeo da navede navijače, one prave ne “političare” koji zabijaju klipove sopstvenom timu zaključavajući stadion i trgujući u ratu dve struje Sportskog društva, da vole, poštuju i cene borbenost, odricanje tima i stručnog štaba. To je veća nagrada i od samog rezultatskog uspeha – proleća u Evropi, koji niko ne može da ospori, odnosno “obori”, koliko god se trudili...

(Telegraf.rs)