Selo ne postoji, ali živi kroz fudbal: Ovo je Mali Borak, 'srpski Bilbao' sa domaćim igračima

Ekipa Telegraf Sporta obišla je fudbalski klub nadomak Lazarevca, kako bi se uverila u sve čari koje fudbalska igra može da priušti i shvatila zbog čega je ovaj sport najvažnija sporedna stvar na svetu i zbog čega se ovaj klub sa pravom, kao Atletik Bilbao u Španiji, smatra rasadnikom isključivo igrača iz jednog, posebnog mesta

Krilatica da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu ponekad nema pravo značenje, ne uspeva da pokaže ljudima šta ova plemenita igra zapravo jeste. Ponekad, ona bi trebalo da glasi - fudbal je najvažnija stvar na svetu, nekad je igra sprečila ratove, nekad je okupila bližnje, što se najbolje može videti i sa ekipom iz sela kog više nema, sa ekipom Malog Borka, koji dolazi iz tog mesta, iako ono ne postoji već više od 12 godina.

Preporučujemo

Selo Mali Borak je izbrisano sa lica zemlje, ne postoji u fizičkom obliku, već samo se prenosi kroz duh, sećanja i uspomene koje su na njega ostavile starije generacije koje ne dozovljavaju svojoj deci i bližnjima da ikada zaborave odakle su potekli i šta zapravo znači ona reč - dom.

Na sreću, nekima i nažalost, kod ovog sela je priroda prepoznala nekakvu lepotu, uvidela je da se krije nešto posebno u njoj, te joj je podarila rude. Rude, koje će godinama kasnije biti od preke potrebe Srbiji i koja će zbog toga morati da iseli čitavo mesto i započne iskopavanja zarad neke bolje sutrašnjice. To je automatski značilo i raseljavanje stanovništva, praktično uništavanje njihovih domova.

Zbog toga, meštani su otišli po raznim okolnim mestima. Neki su dogurali do Obrenovca, neki do Lajkovca, Lazarevca, mnogih okolnih opština, neko je trbuhom za kruhom otišao i do Beograda, ali je ostalo to nešto što ih spaja. Ta poveznica u vidu fudbala koja se ponovo aktivirala ove godine i koja je pokazala da izreka - daleko od očiju, daleko od srca zapravo i ne pokazuje pravo značenje, pošto su oni daleko od sela, ali selo im nikad nije bilo bliže srcu.

Ekipa Telegrafa je zbog odlučila da poseti fudbalsku utakmicu Malog Borka, "domaćeg Atletik Bilbaa", koji u svom nukleusu ima 99 odsto fudbalera iz Malog Borka, a planira da to promeni i na čitavih 100, gde bi se i sećanje nastavilo.

Telegraf na putu do utakmice

Kao neko ko voli dešavanja u nižim ligama, sama ponuda prisustvujem jednom ovakvom događaju je odmah naglasila i neko novo iskustvo, poznanstva i priče koje se ne mogu videti svakoga dana i koje će samo kroz reči drugih ljudi makar pokušati da se mi uvuku pod kožu i koje će me naterati da se makar na tren zamislim u koži tih meštana.

Mali Borak je dobio ponovo klub, posle pune 22 godine, oni su ponovo načinili želju da se iscrtaju na fudbalskoj mapi Srbije.

Fudbalski klub Mali Borak svoje domaće utakmice u prvenstvu, u Opštinskoj ligi Lajkovac-Ljig-Mionica, igra u susednim im Ćelijama, gde su odlučili da im bratski pruže ruku pomoći i utehe i da im na neki način pomognu i opet pokažu da je naposletku najbitnije da se svi ljudi drže zajedno.

Sam dolazak u Ćelije je bio protkan lepim pejzažima prirode koji su se prožimali od onog trenutka kada smo izašli iz Beograda. Jednostavno, šume, ne toliko gust saobraćaja i osećaj malo svežijeg vazduha koji stvarno uspeva da odiše u venama nekoga ko se na to nije navikao u našoj prestonici.

Stigli smo u ovo mesto nekih 45 minuta pre početka utakmice, pa su tako i pristizali igrači jedne i druge ekipe. Dobrodošlica je bila i više nego topla i prijatna za nas, svi su bili nasmejani, srećni što će uopšte neko da ih sasluša i pokaže kako i nemoguće stvari postaju moguće. Klub iz sela kog više nema, bajkovita priča. Nestvarna, ali lepa. To je ono što ovaj sport čini tako plemenitim.

Teren u Ćelijama je poput tepiha, trava je pokošena, sve izgleda kao da se doslovno nekakvo "Polje snova" preselilo na tu travnatu podlogu i da čeka da sve počne. Iza gola su postavljene nekakve stolice, nešto poput VIP lože za očeve fudbalere i ljude koji su igrali u ovom klubu.

Utakmica i žar u očima, knedla u grlu i sreća koja odiše čitavim kompleksom

Posle kratkog spremanja, fudbaleri su istrčali na teren na početno zagrevanje, gde sam iskoristio šansu da i ja po koji put šutnem loptu sa njima, da im udelim poneki savet i da se našalim sa svakim, kako bi im ubio "pritisak" zbog činjenice da će sve biti dokumentovano.

Međutim, ono što sam video je i mene zapanjilo, svih 11 momaka je istrčalo na teren željno borbe, željno pobede i odmah su pristupili ozbiljno zagrevanju. Poput razjarenog psa koji oseti krv, tako su i oni osetili strah u svom protivniku i odmah su nametnuli cilj - pobeda.

Polako su se i okolne tribine punile, ljudi su donosili plastične, baštenske, stolice, neko je donosio klupe, dok su mu u rukama bile kese raznoraznih semenki, ali i pića koja bi okrepila ono umorno grlo posle vikanja i posle navijanja.

Sudija je dao znak za početak meča, utakmica je počela. Navijači su se odmah probudili, nekako, u njihovom glasu se mogao čuti osećaj ponosa i osećaj sreće što Mali Borak, mesto gde su se rodili i gde su proveli životni vek ponovo ima klub. Ponovo, posle 22 godine pauze. Na tribinama se nalazilo i staro i mlado, svi su bili, žargonski, kao jedan i svi su želeli samo jedno.

Njihovi fudbaleri su im to i pokazali, već u 4. minutu je dišlo i do prvog gola na meču za oduševljenje publike, ali i igrača. Mladi Stefan Ranković, najmlađi član ekipe, iskoristio je svoju brzinu, dobio je upotrebljivu loptu i poslao ju je u mrežu pored golmana ekipe Babajića. Ovo je goste poremetilo, želeli su da napuste teren, ali su se našli u vrzinom kolu koje nije moglo da prestane, niti da nestane.

Meč je nastavljen, već pet minuta kasnije je viđena i stativa u režiji Dejana Mijatovića, desnog beka domaćih, da bi potpuna sreća nastala u 18. minutu susreta. Nekadašnja uzdanica Kolubare, Rada, ali i, prema rečima meštana, Crvene zvezde, Branko Ašković je namestio loptu na 25 metara i u stilu najvećih majstora je poslao loptu u gol. Gosti su se ovde već pomrili sa sudbinom.

Isti fudbaler, Branko Ašković, koji je i zbog svog inostranog angažmana dobio nadimak "Bane Rus" sada je postigao gol iz kornera. Igrao se 23. minut i to je već bilo to, već se znalo šta im sledi. Publika je već tada krenula da slavi, ali ubrzo je usledilo i poluvreme.

"Mi, Borčani, mi smo svi vezani za ovo selo, ono je naše iako ne postoji"

Poluvreme je pružilo priliku fudbalerima da se okrepe, da se osveže, kao i publici da protegne noge i da se pripremi za nastavak. Tokom poluvremena su i deca fudbalera utrčala na teren kako bi šutirali loptu, davali golove i radovali se uzvikujući ime svog sela i svog fudbalskog kluba.

Tokom tog istog odmora, čak sam i ja ugrabio priliku da porazgovaram sa jednim od najboljih fudbalera i jednim od ljudi koji su najviše "potegli" čitavu priču oko osnivanja kluba, Dejanu Rankoviću, koji već godinama živi i radi u Obrenovcu, ali ne zaboravlja svoje korene.

Ranković je za Telegraf otkrio i odakle je potekla ideja o timu, ali i koji su ciljevi ovog kluba.

- Raselili smo se svi zbog potreba kopanja lignita i potrebe elektroprivrede da traži energente. Otišli smo, nažalost, na baš daleko udaljene opštine. Naš Borak je oduvek važio za tim sa dobrim igračima, nekad je ekipa igralia u Zoni, bila je najbolji klub Lajkovačke opštine, a sada s obzirom na to da je ostalo i dosta "naših" igrača, odlučili smo se na ovaj potez. Klub se zove upravo Mali Borak, a jedini cilj je da se okupljamo, da se družimo i da pružimo priliku navijačima, našim Borčanima, prijateljima da uživaju. Naravno, kompanija "Komtrejd" nam je pomogla u svemu koja je i naš glavni sponzor - započeo je Ranković svoju priču za Telegraf, gde mu je lice igralo zbog sreće što se sve ovo dešava sada, na javi.

On je otkrio i da se radi upravo o fudbalerima koji su rođeni i koji, iako ne postoji selo, sebe i dalje nazivaju Borčanima. Izuzev aktuelnih prvotimaca, Ranković je ukazao i na to da Mali Borak ima i previše deca koja će obući dres kluba i koja će zaigrati ovde. Dotle sve ide govori i to da je on svog sina "povukao" iz Radničkog iz Obrenovca i doveo da deli teren sa njim.

- Moj sin je prvotimac, njega sam povukao iz Radničkog iz Obrenovca da bi došao ovde da nas pojača, da pravimo neke bolje rezultate. Trenutno je vodeći na listi strelaca, nadam se da će biti sve bolji i bolji, i da ćemo samim tim povući i ostale igrače. Mi stariji imamo dosta ovde veterana koji igraju i koji su stvarno dobri, ali mislim da su mlađi igrači mlađi igrači i da su oni budućnosti - dok je na pitanje o zajedničkom igranju sa sinom samo protrljao ruke i rekao da ne postoji lepši osećaj.

Sve je to lepo, osetila se sreća, kao i određena tuga u onom momentu kada je istakao da nažalost Mali Borak nikad neće moći fizički da ima svoj stadion, svoj teren gde će moći da okupi stanovnike ovog mesta i gde će se stvarno osećati kao kod kuće.

- Nažalost, u Malom Borku je nemoguće jer je to mesto zbrisano geografski sa karte. Nije ostao ni delić tog mesta, mi ovde igramo zato što su Ćelije previše prijateljski izašle prema nama. Daju nam teren, plaćanmo nešto simbolično, imamo tu i prostorije i više su nego prijateljski nastrojeni prema nama. (Bez opštine) Nažalost, fizički ne možemo da igramo u Malom Borku.

FK Mali Borak zapravo i jeste jedna velika porodica, kako figurativno, tako i bukvalno

Nastavljena je utakmica ubrzo, gosti su već podigli bele zastavice i samo su očekivali kraj meča, dok je Mali Borak nastavio da oduševljava svoju publiku koja se iskupila na stadionu. Publika je želela golove, želela je atraktivnu igru i to je i dobila.

Na njihovu žalost, jedna nesmotrena situacija u 54. minutu je rezultirala penalom za Babajić, koji su gosti uspeli da realizuju i smanje na 3:1. Ovo im je probudilo neku vrstu nade da mogu da se vrate, ali su te nade raspršene samo šest minuta kasnije kada je Mali Borak postigao novi gol.

Ušlo se u mirniju završnicu, trener Borka je izvršio izmene, na teren je poslao i one iskusnije, one malo starije, gde su i oni dobili priliku da istrče na teren po ko zna koji put otkad, i to u dresu koji na njihovim grudima ima grb Malog Borka, njihovog mesta, njihove svetkovine.

Dok su uveliko vodili, pored terena su bili i oni zaduženi za pripremu hrane, simbolično, kako kažu i tradicionalno, prase na ražnju se okretalo i očekivalo je da fudbaleri svakog trenutka završe sa igrom i izađu, dok je publika imala nekakvu vrstu zabave.

Tamo smo naleteli i na još dva mlađana momka, jednog aktuelnog fudbalera Borka koji zbog loma noge mora da propusti određeni deo prvenstva, kao i na jednog oduševljenog čitavim timom, za koji kaže da mu je čast i dužnost da igra jednog dana.

- Drago mi je što je sve krenulo, što je klub zaživeo posleo toliko godina i nadam se da će sve ići u dobrom pravcu. Trenutno igram za FK Dimitrije Tucović, a nadam se da ću već od naredne sezone polusezone ili sezone igrati za moje selo, jer to je moja želja i dužnost - rekao je ovaj fudbaler, dok je njihov budući, nažalost povređeni, saigrač rekao da i sa slomljenom nogom dolazi na utakmice.

- Srcem sam uvek uz svoje selo. Nikad nije bilo dvoumljenja o tome da dođem ovde svi smo igrali za ovaj klub, odrasli smo u njemu, prvi fudbalski koraci su napravljeni ovde - rekao je i ovaj fudbaler Malog Borka.

Sve je došlo do poslednjeg zvižduka, kada je Branko Ašković, među saigračima popularan kao "Bane Rus" prelepo predriblao jednog fudbalera i poslao loptu u nebranjeni deo mreže za konačnih 5:1, čime je kompletirao i svoj het-trik.

Posle utakmice, kapiten i jedan od najstarijih u ekipi, 49-godišnji, Boban Pavlović je otkrio da ovo ne gleda kao tim, već kao svoju porodicu, jer ona to i jeste.

- Posle nekih 22 godine kada smo ugasili klub, ponovo smo se aktivirali sa našom decom. Pretežno su svi iz Borka, cele familije su tu - kaže Pavlović, čiji godinu dana stariji brat igra zajedno s njim.

- Mnogo je nas u familiji, rođeni brat igra, moj zet, ali i nećak i sestrić i još braće. Ovde je naša familija u čitavom klubu. Publika ovo gleda gleda sa oduševljenjem, mi smo dugo bili iseljeni, ovo je situacija gde smo se skupili svi zajedno, da se družimo, gledamo utakmice sa našom decom, publikom i simpatzierima kluba. - ističe Pavlović, koji se osvrnuo i odziv sela.

Pored njega, sledeći sagovornik je bio i strelac prvog gola, Stefan Ranković, najmlađi fudbaler ekipe, koji ujedno važi i za velikog talenta, ali i koji je "primoran" da teren deli sa ocem, koji je ujedno i dobar saigrač, ali i još bolji kritičar

- Najmlađi sam i to mi stvara pritisak, očekuju dosta od mene, ali ja dajem sve od sebe. Igranje sa ocem? On je povredio koleno, ali je odličan osećaj. Trudi se dosta i meni je drago jer je pre svega moj otac - kaže Stefan koji je Obrenovac zamenio ekipom Malog Borka.

- Familija je presudila da dođem ovde, ta ljubav prema sportu i ljubav prema zajednici. Što da ne, neka naš klub i naše selo dođe do što više pozicije i što više lige - reči su mladog Stefana.

Mali Borak - selo kog nema, ali selo koje živi

Posle obimnog ručka, prodefilovanog sa dosta priče, šale, kao i podsećanja na neka starija i za njih lepša vremena smo odlučili da je vreme za povratak u Beograd, povratak u oni svakodnevicu koja nas sve nekad natera da zaboravimo kako je biti čovek.

Punog stomaka, ali i još važnije puni lepih utisaka smo imali i jako prijatan ispraćaj od strane svakog fudbalera, kao i navijača koji su jednostavno isijavali od sreće i koji su nam pokazali da ljubav prema sportu verovatno nikad neće moći da se objasni na pravi način.

Ljubav prema sportu i jeste ono što pokreće, što drži ljude na okupu.

Ovde je sigurno, Mali Borak, iako ne postoji, ostaće živ sve dok žive ljudi koji će svojim usmenim kazivanjima, pričama, slikama, ali i ovim fudbalskim klubom pokazivati na svakodnevnom nivou da su tu i da bez obzira na to koliko su udaljeni, oni će sebe nazivati - Borčanima.

A ko zna... Jednog dana možda i klub uspe da se popne na najviše fudbalske instance. Samo je nebo granica.

(Telegraf.rs)