Sve mi uzmite...

Mi nismo žrtve što stoje iza kućnog praga, mi smo, što bi rekao Hajsenberg, loši momci koji kucaju

Samo mi ovaj osećaj ne dirajte. Posle kiše, kažu, sunce svane. Moralo je nekada, iako se činilo da neće nikada. Nama su pljuskovi trajali mesecima i godinama, a evo smo se probudili u jednom toplom prolećnom danu. Trljamo oči i ne verujemo šta vidimo. Osećaj je jedinstven. Kao nenadano dohvaćenih 1.000 dinara u džepu davno nošenih pantalona, kao kafa sa starim skoro zaboravljenim drugom, kao lep san i još lepša java, kao dobro jutro i dobar dan...

Fudbal je stigao na našu adresu, boga mi dragog.

Preporučujemo

Što bi stari ljudi rekli: Pu, pu, ne ureklo se.

Da sam samo video rezultat, analizirao bih u društvu istančanih sportskih njuhova kako da se igra ulepša i strateški popravi. Ma, neka tamo neki Piksi bude zadovoljan pobedom bez igre, ovaj kolegijum veštih polimata zahteva da ovaj ono, a onaj ono i neće se smiriti dok ne bude uživao u tome šta gleda.

Da sam video samo lepu igru bez rezultata, prostrujala bi opšta mobilisanost misli da je sve za džabe kad ne pobedimo. Ta peta i taj pas, ta anticipacija i hrabrost, odmerenost i smelost, ništa to nije bez pobede.

Ovih 180 minuta obojenog programa pred Mundijal je 10 miliona pomoćnika selektora totalno ostavila bez negative. "Alal ti ga vera, gospodine Piksi", čuje se i u kafani i u domu i na ulici. Ovi momci lete, orla na grudima sa pravom nose.

Pokoj duša velikom Nebojši Glogovcu, njegov Živac danas ne bi pregrizao hemijsku olovku, ne bi se posvađao sa televizorom dok čupa Burgiju za trik majicu. Sedeo bi i mirno Ljubici tražio espreso.

Nije što smo tu sada gde jesmo, nego zato što stvarno smatram da u ovom trenutku pripadamo tamo gde smo došli. Mi smo ta elitna Liga nacija, mi nismo žrtve u Kataru. Mi nismo žrtve što stoje iza kućnog praga, mi smo, što bi rekao Hajsenberg, loši momci koji kucaju.

Kod mnogih nisu mogli Mitrović i Vlahović zajedno, a evo sada u paru maltretiraju protivničke štopere. Ne može, kažu, Sergej i Tadić na istom igralištu, a protiv Švedske šurovaše kao drugovi iz vojske.

Šapne Kostić, kažu ostali. Uzmu, dodaju Lukić i Ilić, odbiju Pavlović, Mitrović, Mašović... Neko je sijao protiv Švedske, a neko protiv Norveške. Dobro je da su Norvežani i Šveđani jedni do drugih, mogu na granici negde sumirati sve igrače koji su, kao na traci, svi do jednog, obavili svoje poslove.

To je taj dan laganog proleća. Nekako ti se čini da je sve na mestu.

Pokušavam da se ne setim nečeg lošeg, da se u mentalnom snoviđenju ne stresem. Nama je zima trajala taman onoliko koliko su je u Igri prestola najavljivali.

"Dolazi zima", su konstantno govorili - i dođe.

Nama je zima bila, pa smo mogli da govorimo, u onom enigmatičnom glasu, skoro plitkom dahu, da "dolazi proleće".

Evo ga. Fudbalski je toplo.

Tek sledi Mundijal, ali u kakvom raspoloženju ga dočekujemo.

Bilo bi dobro da kreće sutra.

Ako se Orlovi budu igrali fudbala kao što su se u ovih nekoliko dana igrali, zaigraće se daleko do skoro vlažnih snova svakog Srbina.

Ko me kleo, nek' me kune i ko nije saglasan nek' ruku digne, ali bi mnogi pripadnici našeg nacionalnog korpusa danas potpisali da se vrati 90 odsto odličja iz drugih sportova samo da doguramo na Mundijalu do... Polufinala.

Da li je to mnogo?

Ne zaleći se, kažem sebi. Gladan guta hranu, ne žvaće je, pa mu dođe na loše. Težak želudac, creva ne stižu, ali on željan, šta će.

Neću da kvarim ovaj lep ugodan prolećni dan za fudbalsku Srbiju, čekala ga je godinama, gladna je i sada ne žvaće. Samo polako, nigde nam ništa neće pobeći. Bolje je da uživamo u svakom zalogaju.

Sve mi uzmite...

Samo mi ovaj osećaj ne dirajte.

Može li biti bolji?

Može.

Čujemo se u Kataru.

(Telegraf.rs)