Ovako nikad nije bilo: Razdor između "večitih" i ostatka lige je na istorijskom maksimumu

Teško je pobeći od utiska da Superliga nema perspektivu

Polufinalne utakmice Kupa Srbije u fudbalu donele su nam potvrdu već utemeljnog činjeničnog stanja da je domaći "najpopularniji sport" talac hegemonije dva kluba koja se pitaju za sve, koja vedre i oblače. Ali to smo već znali. Možda je samo novost da su ta dva kluba danas više nego ikad, i bodovno, i kvalitativno, i u svim ostalim aspektima igre i takmičenja, na terenu i van njega, daleko od svih ostalih. Oni nebo, ovi drugi zemlja.

Večiti su neka druga dimenzija, drugi svet. Nedodirljiv. Nedokučiv za "male".

Preporučujemo

Zvezdinih 8:0 u polufinalu Kupa protiv Novog Pazara govori, jasno, mnogo toga o snazi šampiona, ali mnogo više o tome koliko su ozbiljni klubovi koji se, neki i sticajem čudnih okolnosti, takmiče u elitnom rangu srpskog fudbala. Sve su, samo za elitu nisu, čak i ovakvu. Kako bilo kome objasniti, kako dokučiti da je superligaški tim koji je od poslednjih osam utakmica šest pobedio, dakle u velikom je naletu, tako pogibeljno završio meč na našem najvećem stadionu.

Pazarci su spram crveno-belih bili kao đaci prvaci sa kojima osmaci igraju ševe na velikom odmoru. Mučno za gledanje.

Sličan odnos snaga je bio dva sata kasnije u Humskoj. Partizanovih 2:1 protiv Vojvodine u drugom polufinalu samo onome ko nije gledao utakmicu deluju kao da je tu bilo neizvesne borbe, da je bilo uravnoteženog poseda i šansi na oba kraja terena, da su Novosađani imali priliku da pobede. Gola istina je da su kući otišli zadovoljni zbog krajnjeg ishoda. Bili su toliko loši da su već na poluvremenu mogli gubiti 5:0, 6:0. Toliko su bili indsiponirani.

Ono što, osim ova dva poslednja primera iz Kupa, još upečatljivije i slikovitije ukazuje na trenutni ogromni raspon između perjanica domaće fudbalske scene i ostatka lige, je pogled na superligašku tabelu - nikad veća bodovna distanca nije bila između Zvezde i Partizana sa jedne, i ostatka konkurencije sa druge strane.

Trenutno, Zvezda "beži" trećeplasiranom Čukaričkom 38 bodova, a Partizan 36. To je, poređenja radi, neka prosečna razlika koja u ozbiljnim ligama postoji između klubova sa vrha i onih koji se bore za opstanak. Voždovac na totalno nestvarnih 45 bodova od Zvezde, i na 43 od Partizana... Pričamo o četvrtoplasiranom timu lige.

Ovakva bodovna razlika je nezabeležena u domaćim okvirima.

Za večite, ostali klubovi odavno nisu nikakva konkurencija u pravom smislu reči, više dođu samo kao broj, garnirung takmičenja koje je iz godine u godine ničim ne pokazuje da želi da bude bolje, konkurentnije, da ide u korak sa Evropom, da bude atraktivnije za publiku, da privuče sponzore, TV kuće (a da nije država). Kad smo već kod navijača, primetili ste sigurno i tu pomak koji je više nego očigledan - sve ih je manje na tribinama.

Superliga, ovakvu kakvu gledamo godinama, srlja ka amaterizmu.

Ne treba se zavaravati, neizvesnost neće doneti reorganicija lige i smanjenje iste na 12 klubova iako to jeste optimalan broj koji se može podneti. Da li stvarno neko veruje da će Zvezda ili Partizan imati poteškoće ako češće igraju sa ovakvom Vojvodinom, ovakvim Pazarom, ovakvim Voždovcem ili ovakvim Čukaričkim i Napretkom više puta u toku sezone, a ne samo dvaput?!

Navijači sve vide, zato ih i nema. Neće, ne žele ovo. Prepoznaju ko, šta i kako radi, za koga se radi. Uzvraćaju svakog vikenda tako što naširoko zaobilaze stadione. Prazne tribine kao decenijsko obeležje najjačeg takmičenja je sve što bi trebalo da znamo o ovdašnjoj komletnoj fudbalskoj organizaciji.

Trula je.

Da li iko ima osećaj da se bilo šta promenilo u poslednjih 25 godina?

(Telegraf.rs)