Hajdukovo čudo i Srbi uključeni u ludnicu u Hrvatskoj: Zašto je HNL zanimljiviji od Superlige?

Kada se poslože strane za i protiv, moramo priznati - HNL je trenutno dosta ispred Superlige

Superliga Srbije, kao i reprezentativni fudbal naše zemlje su u poslednje vreme doživeli ogroman procvat, a najbolji pokazatelji su i rezultati koji se ređaju. Od klupskih uspeha i proleća u Evropi (Zvezda u LE, Partizan u LK), pa sve do plasmana na Svetsko prvenstvo u Katar i to pobedom protiv Portugalije na njihovom terenu. Međutim, kada se opet podvuče linija, da li su Superliga i srpski fudbal na istoj ravni kao i Hrvatska reprezentacija, i tamošnji HNL?

Odmah ćemo raskloniti dileme, svidelo se to nekima ili ne - Hrvatska i HNL su trenutno dosta ispred Srbije i našeg domaćeg prvenstva.

Preporučujemo

Čini se kao da koliko god Srbija napredovala i šta god radila u fudbalu, Hrvatska baš tad napravi jedan iskorak i ostavi naše u malom zaostatku. Dinamo standardan učesnik Lige šampiona ili Lige Evrope, srpski klubovi bez Evrope.

Zvezda uđe u Evropu, Dinamo prođe grupu... Zvezda pruži otpor Milanu, Dinamo dođe do četvrtfinala i to preko Totenhema... Reprezentacija Srbije se kvalifikuje na SP u Rusiji, Hrvatska izgubi u finalu istog od Francuske... Krug, sve u krug, kao nekakav "dan mrmota", ali uvek su zamalo ispred.

No, trebalo bi da krenemo od početka.

Izjednačen broj klubova u prvenstvu je rešenje? Hrvatska ih ima 10, a Srbija čak 16...

Ovo je već pomalo i izlizana priča, ali čini se da je to prvi i osnovni korak koji bi morao da se desi u srpskom fudbalu ukoliko ikad želi da podigne nivo fudbala, ali i čitave infrastrukture u takmičenju. U ligi sa manjim brojem klubova jasno je - manji broj se kvalifikuje, ali i manji broj klubova ispada što odmah stvara veliku prednost i osnov za budućnost.

U Srbiji veliki broj klubova ispadne, dok takođe veliki broj i uđe ali to je sve kratkoga veka. Kako bi Englezi rekli, tu se radi o "jo-jo" klubovima koji menjaju svoju ligu na svakih godinu dana, što odmah dovodi i do stagniranja ostalih. Katkad se desi da neki "iskusni" Superligaš ispadne, ali isto tako i da neki novi klub opstane u ligi. Ali opet - sve je to kratkog veka.

TSC trenutno pobija svaku logičnu činjenicu, ali oni su jednostavno posebni i po svom načinu rada odskaču od svega na šta se naviklo na Srbiju, a pritom, i finansijska situacija im je na veoma zavidnom nivou.

Takođe, ono što predstavlja ogroman problem u trenutnoj konstelaciji Superlige je odvajanja dva kluba od svih ostalih. Crvena zvezda i Partizan su jedina dva konkurenta u borbi za titulu, što automatski znači da se "ubija" volja za gledanjem, ali i takmičenjem.

Dok s druge strane, u Hrvatskoj se poslednjih godina prvenstva rešavaju tek u poslednjim kolima, a i četvorokružni sistem takmičenja dodatno doprinosi na neizvenosti. Sve je to dovelo i do situacije u ovoj godini, kada se čak četiri kluba bore za titulu - Hajduk, Dinamo, Osijek i Rijeka. Čak četiri kluba su u konkurenciji za titulu i verovatno će nijanse odlučivati.

Kada se radi o ovakvoj borbi, onda se bude i drugi klubovi, žele da se nadmeću i ne spuštaju svoje oružje bilo da igraju protiv Dinama ili protiv bilo koga drugog. "Modri" iz Zagreba su u prethodna dva kola jedva dolazili do svojih pobeda, Mislav Oršić je i protiv Gorice i protiv Istre slavio sa 2:1, što pokazuje da više nemaju nadmoć kao u nekim prošlim vremenima.

To je ono što je bar trenutno potrebno Srbiji u ovom slučaju. Izjednačenija liga, koja bi iznedrila još neki moćniji klub koji bi bio korektan predstavnik u Evropi kroz godinu ili dve, a ne da sudbina srpskog fudbala bude zasnovana samo na Večitima.

Hajduk kao primer zdravog kluba - Sezona čuda i velikih povrataka

U prethodnih godinu i po dana, Hajduk je načinio nešto što bi takođe moglo da služi kao primer klubovima kako u Srbiji, tako i u Evropi. Od jednog kluba na ivici propasti, došli su do ravnopravne borbe za titulu, kao i brojnih velikih pojačanja. A sve tako što su odstranili "kancer" koji ih izjedao iznutra.

Sve je počelo dolaskom Lukše Jakobušića na mesto predsednika ovog kluba. Jakobušić je uneo kadrovske promene, srezao je nepotrebne troškove, napravio je sistem i postavio je sve na svoje mesto. Sve je to bilo dovoljno da Hajduk počne svoje uzdizanje iz pepela.

Prve promenea su došle smenjivanjem određenih ljudi iz stručnog štaba, sportski direktor i njegov pomoćnik su prvi dobili otkaze, dok je za naredne "rezove" Jakobušić čekao do polusezone, kada je imao kristalno jasnu sliku gde šta škripi u klubu. Tu je doveden novi trener, koji je našao "svog" sportski direktora, i to ime koje je već radilo u HNL-u. Recept za uspeh.

Takođe, jako bitna je stavka i to što je Jakobušić ukinuo i drugi tim Hajduka, čime je takođe uštedeo dobar deo novca, koji je isto uložen u dovođenje određenih pojačanja, koji će kasnije doneti Hajduku stari sjaj, ali će vratiti i publiku na stadion.

Pojačanja Hajduka - Povratnici, ali i legendarna imena u Hajduku

Nije uvek sve ni u poprilično zvučnim imenima, ali način na koji su oni dovodili svoje igrače je stvarno za ponos. Pronađeni su vrhunski igrači koji su dovedeni besplatno, a takođe se vodilo računa i o tome da je veliki broj njih igrao već u Hajduku, da poznaje klub i navijač, ili pak da su rođeni u Splitu i da znaju šta ovaj klub predstavlja za sve građane ovog grada.

Ono što je još važnije kod takve politike je i to što se probudilo nešto u navijačima, osećaj da je to ta sezona u kojoj mogu do titule, a sve je to dodatno podgrejano i letošnjim produžetkom ugovora Marka Livaje, rođenog Splićanina, ubedljivo najvećeg pojačanja Hajduka u prethodnom periodu. Pored njega, došli su i Filip Krovinović, Nikola Katić, Dario Melnjak...

Krenuo je Hajduk sasvim solidno sezonu, bolje nego što se očekivalo i to je probudilo još veću glad. Glad koja je malo podmirena na zimu kada je petog decembra "pao" i Dinamo na Maksimiru. Apetiti su rasli ponovo, a želja je postala još veća kada je na zimu počelo da se spekuliše o velikom triju, sva tri rođena Splićanina - Filip Bradarić, Nikola Kalinić i Ivan Perišić!

Veliku ulogu je u svemu tome igrao i Marko Livaja, koji je produžetkom ugovora pokazao svima da planira da napravi velike stvari sa "svojim" Hajdukom, koji ga je i poslao u svet.

Ovih dana se vrši sve veći pritisak na Ivana Perišića, koji bi na leto mogao da dođe u Hajduk. To je za sada u domenu nemogućeg, odnosno, bar za sada. Tako se mislilo i za Nikolu Kalinića, ali je ovaj fudbaler odlučio da raskine ugovor sa Veronom, odrekao se miliona samo kako bi obukao dres Hajduka - čime je pokazao i da nemoguće postaje moguće. A kako je i sam Kalinić istakao, on i Perišić se svakoga dana čuju i razgovaraju o mogućem povratku.

Takođe, sam i Perišić je ostavio zagonetnu poruku, u kojoj je rekao - Sve u svoje vreme...

Kao kruna na sve što je Hajduk radio u prethodnom periodu je došlo i ono najvažnije, ono što fudbalu daje esenciju - publika na stadionu.

Split odiše nekom drugačijom energijom, sve gorenavedeno je rezultiralo time da Hajduk krene jače nego ikad u pohod na titulu, a to se oseća i stvarno oseća širom grada. Navijači su pohrlili ka stadionu, sve više ljudi je odlučilo da uplati svoje članstvo u klub, a posete su na stvarno zavidnom nivouč.

Poslednji meč u jesenjem delu polusezone je odigran pred krcatim Poljudom, koji je "buknuo" za par sat i rasprodao čitav stadion. Takođe, osim ovoga, lepo je bilo videti i da u meču protiv Slaven Belupo ima preko 9.000 navijača, koliki je i bio kapacitet zbog korona virusa (umanjen na 40 odsto).

Pored toga, čak je i meč omladinske Lige šampiona protiv Atletiko Madrida protekao sa ogromnim brojem navijača, kojem bi pozavidele mnoge ekipe i kada se radi o mečevima prvog tima.

Sve ovo govori da se klub vratio na stabilne noge, a važan podatak je i činjenica da Hajduk nema poraz sa Valdasom Dambrauskasom na klupi, dok je litvanski trener uspeo da savlada i Rijeku i Dinamo i to na gostujućem terenu.

Da li je moguće da neki Hrvat zaigra u Srbiji?

Ovo je takođe jedna tema na kojoj bi moralo ozbiljno da se poradi u budućnosti kako bi se doprinelo i samom kvalitetu timova koji se takmiče u Superligi. Trenutno najbolji hrvatski klub, Dinamo, u napadu predvodi srpski fudbaler, Komnen Andrić koji je već nekoliko puta bio heroj "Modrih".

Osim Dinama još klubova u Hrvatskoj u svojim timovima ima fudbalere iz Srbije, ali i ostalih balkanskih zemalja.

Osijek je nedavno u svoje redove doveo i Mihajla Bajića, fudbalera koji je prošao sve omladinske selekcije Čukaričkog, pre nego što je prešao u Crvenu zvezdu, a iz Spartaka je stigao u ovaj klub. Pored njega, Osijek s klupe predvodi Nenad Bjelica, čovek kome su navijači Hajduka upućivali uvrede na račun toga što je Srbin, da bi se stručnjak kasnije "pravdao" da je on pola Crnogorac - pola Hrvat.

Takođe, u Rijeci igra jedan Srbin - Sava Aranđel Čestić, koji je takođe bio i kod Piksija na spisku reprezentacije. Ipak, Čestić je uspeo za kratko vreme da postane i veliki tragičar, pošto je postigao jedini gol upravo protiv Osijeka, međutim, u svoju mrežu, čime je verovatno i otpisao svoju Rijeku iz dalje borbe za titulu.

Svi ovi transferi govore da su Hrvati u većini slučajeva prešli tu barijeru, dok se u njihovim timovima mogu pronaći igrali i iz Bosne i Hercegovine, Albanije, kao i svih okolnih zemalja Balkana.

U Srbiji trenutno samo jedan Hrvat igra, radi se o Josipu Čalušiću koji nastupa za ekipu TSC-a, međutim, već smo gore naveli da TSC odstupa od svih pravila kada je reč o jednom srpskom klubu. Osim njih, retko koji klub, a i retko koji navijači bi prihvatili nekog fudbalera iz Hrvatske u svom timu.

Kao prilog ovoj činjenici ide i nedavni ispad Delija koje su "oterale" vaterpolo trenera, samo jer je imao korene iz Hrvatske.

A pitanje je, koliko kvalitetnih fudbalera je na taj način sputano da zaigra na terenima širom Srbije.

(Telegraf.rs)