Igrao u Partizanu, trenirali ga Klop i Tuhel, sada je "desna ruka" Saši Iliću u Čuki

Milorad Peković od leta obavlja funkciju pomoćnog trenera Brđana, a u razgovoru za Telegraf otkrio je da ga je sadašnji menadžer Liverpula svijevremeno lično tražio - te koja je razlika izmeđi dvojice nemačkih stručnjaka

Sama činjenica da se poznaju dvocifren broj godina, te da su upoznati i u ljudske i u fudbalske kvalitete ovog drugog, krajem avgusta spojila je Sašu Ilića i Milorada Pekovića na klupi Čukaričkog.

Njih dvojica su svojevremeno zajedno znojili dres Partizana, da bi Peković u međuvremenu svoje fudbalsko ime stekao u Nemačkoj gde su ga u Majncu trenirali i Jirgen Klop i Tomas Tuhel.

Preporučujemo

Karijeru trenera počeo je u omladinskoj selekciji Crne Gore, za koju je i kao igrač nastupao, da bi sa mladim timom Podgorice napravio odličan uspeh plasmanom u Evropu. A kada je sa Brda stigao Ilićev poziv, "spakovao je kofere" i preselio se u Beograd.

- Igrao sam dugo za reprezentaciju Crne Gore i sticajem okolnosti sam počeo kao asistent omladinske selekcije. Kroz to sam završavao licence. Zatim sa vodio Podgoricu, izborili smo Evropu što je najveći uspeh relativno mladog tima. Međutim, tu su nam se mimoišle ambicije za dalje, razišao sam se sa Podgoricom i u tom momentu je stigao poziv Saše Ilića. Pre svega zato što se znamo dugi niz godina, igrali smo zajedno i družili se, dosta vremena smo provodili zajedno. Održavali smo kontakt i kada je preuzeo Čukarički pozvao me je i ponudio mi mesto asistenta. Nije mi trebalo mnogo da razmislim, jer sam i pre toga znao reputaciju Čukaričkog kao kluba i koji je to nivo. Kao i sa Saletom taj odnos koji sam imao. Nikada nismo sarađivali ovako, ali u tom ljudskom kada imate poverenje u nekoga i kada znate nekog toliko godina jednostavno je sve nekako lakše - počeo je Peković svoju ispovest za Telegraf.

U momentu kada je ovaj intervju rađen, Peković se te večeri vratio sa prijateljske utakmice između Čuke i Alanije koja je ličila na rat i koja je prekinuta pri kraju prvog poluvremena zbog neverovatno grube igre ruskog tima.

- Od samog početka i svaki duel sa loptom i bez lopte išli su više u telo. To su neke opasne situacije i veliki je rizik od povreda. Takva su ekipa da je svaki duel bio na ivici. Jedan, drugi, treći... Desilo se to što se desilo. Najbitnije je da se niko nije ozbiljnije povredio, a sve ostalo nije neki veliki problem. Kada igrate prvenstvene utakmice, ovo nije dozvoljeno. Svaki duel na "ivici noža", išli su direktno u koleno i tu je velika mogućnost povrede. I naši igrači su onda odgovorili i ušli čvrtso i onda malo po malo digla se tenzija i temperatura i to je rezultiralo prekidu utakmice. Nije prijatno, ali opet, ponavljam, najbitnije je da nema težih povreda. Da se nastavilo, verovatno bi neko i bio povređen i to sebi ne smemo da dozvolimo.

Ako Čuka može da izvuče neku satisfakciju iz tih 45 minuta, onda je to neutralisanje rivala koji je dao 55 golova u jesenjem delu šampionata - a koji protiv Brđana nije stvorio šansu.

- Oni su dobra i kvalitetna ekipa, što se videlo od samog starta utakmice. Možda previše agresivni u nekim momentima. Odgovorili smo im na pravi način, stajali smo blizu igrača i nismo im dozvolil previše prostora. I mi smo takođe bili agresivni i na kraju im nismo dozvilili nijednu priliku - rekao je Peković koji je apostrofirao tu odbranu svog kluba:

- To nam je prioritet. Želimo da primimo što manje golova, da budemo agresivni u odbrani, da sačuvamo te zone ispred našeg gola, da ulazimo u blokove. Možda smo u prvom delu sezone primili neke golove iz malo situacija, kako bih rekao, ispred našeg gola. Zato tim pristupom i izlascima sa bokova pokušavamo da smanjimo rizik ispred našeg gola. To nam je polazilo za rukom do sada, insistiraćemo i dalje na tome pa ćemo videti kako će se isplatiti.

"Nisam razmišljao da budem trener, ali fudbal mi je u krvi"

Otkrio je Peković i kako je posle igračke karijere završio na poziciji trenera.

- Dok sam igrao fudbal, nisam toliko razmišljao u tom pravcu da jednog dana budem trener. Ali kada posle 20 godina igračke karijere završite sa fudbalom, to vam jednostavno uđe u krv i ne možete bez toga. Ja sam to posle karijere osetio i fudbal je taj deo mene koji ne mogu da iskorenim. I ritam utakmica i adrenalin i svlačionica... to je ono što je meni u krvi. Ja bez toga ne mogu. Sticajem okolnosti otvorilo se to mesto u omladinskoj selekciji, ja sam to prihvatio i malo po malo zavoleo taj posao i našao taj žar koji sam imao kroz igranje. Sada malo na drugačiji način. Nije isto, ali to su taj žar, adrenalin i strast koja meni treba da bih mogao  da funkcionišem - rekao je pomoćni trener Čuke i dodao:

- Obaveze su sada skroz drugačije. Sećam se na početku da sam kroz šalu sa mojim prijateljima, posle utakmice kao trener, govorio da sam "ispijen." Kad igraš, onda si fizički iscrpljen. Ali kao trener mnogo je zahtevno i o mnogo stvari moraš da razmišljaš. Stičeš to iskustvo i nekako ti lakše pada. U početku mi nije bilo svejedno, jer je to bio totalno druačiji način i pristup. Kao trener imaš mnogo više obaveza, kao igrač imaš samo da izađeš na teren i daš svoj maksimum. Sad su kompleksnije stvari, dosta odluka moraš da doneseš i što više bude dobrih onda si bolji trener. To je jako stresno, ali i interesantno. Navikao sam na taj neki adrenalin i nisam srećan ako fudbal nije deo moje svakodnevnice.

Karijeru je počeo u OFK Beogradu za koji je nastupao od 1994. do 1999. godine, dok je prethodno i dve godine proveo u mlađim kategorijama Romantičara.

- Prošao sam mlađe selekcije OFK Beograda i sa 17 godina sam debitovao za prvi tim. Klub se tih godina borio nekako, igrala su jako ozbiljna imena, a za mene je u tom trenutku bio najbolji zato što su mladom igraču davali šansu da pokaže kvalitet. U to u godinama kada dođe taj najnezgodniji prelaz kod igrača, između omladinskog pogona i prvog tima. Nekako se tu najviše igrača izgubi.

- Meni je to u OFK Beogradu bilo malo jednostavnije zato što su imali razumevanja i forsirali su mlade igrače. To vreme je bilo mnogo drugačije od današnjeg. Tad kao mlad igrač nisi bio u mogućnosti da baš tako dobiješ šansu pored svih tih imena koji su igrali. Malo je drugačija filozofija bila, kao mlad igrač da dobiješ šansu baš je bila retkost. Vreme na Karaburmi ću pamtiti po debiju u Zemunu i te neke prve godine profesionalnog igranja i privikavanja. i OFK je u tom periodu bio dobar klub za mene da se nametnem.

Zanimljivo, Peković je u OFK Beogradu zahvatio i igračke i funkcionerske dane Zvezdana Terzića na Karaburmi.

- Kada sam počeo da igram, Zvezdan Terzić je bio kapiten OFK Beograda. Baš taj period kada je iz kopački prešao u fotelju, to je bio period kada sam ja kao mlad fudbaler igrao za prvi tim. I danas imam dobar odnos s njim, i on je taj koji je isto prepoznao da treba da se okrene mladim igračima. Tako da je i meni dosta pomogao.

"Dve godine u Partizanu, ispunjen san, sećanje na dvomeč sa Rijekom"

Iz OFK Beograda Peković je u smiraj prelaznog roka 1999. prešao u Partizan i na taj način je ostvario svoj dečački san.

- Igrao sam dve godine u Partizanu, to je jako lepo deo moje karijere. Partizan kao Partizan, svi znamo šta je. Svako ko počinje da igra fudbal dečački mu je san da igra za Zvezdu ili Partizan. Naravno, meni se to ispunilo i to je jedan prelep period i iskustvo gde sam prvi put igrao protiv velikih ekipa. Lids, Spartak Moskva, pa i dvomeč sa Rijekom. Još je u to vreme bila velika tenzija i pritisak, a za mene je bilo veliko iskustvo sve to preživeti kao mlad igrač. To mi je kasnije dosta značilo u karijeri. Taj pritisak, u tom momentu, način nakoji smo sve preživeli. Način na koji smo odigrali mečeve , da smo ih pobedili i u Beogradu i u Hrvatskoj, to je nešto što se ne zaboravlja - rekao je popularni "Peko", te se dotakao atmosfere na gostovanju Rijeci:

- Bila je neverovatna, i dan danas se sećam i pominjem je. Ko to niej doživeo, ne može da shvati kakjva je to tenzija. Čitavih 90 minuta niko nije sedeo na stadionu, a mi smo opet odigrali sjajnu utakmicu i bili toliko nadmoćni da nisu imali nikakvu šansu. Meni je u tom momentu bio veliki korak za neku dalju karijeru.

Peković se iz Partizana vratio u OFK Beograd, a onda je krenuo put Nemačke gde je igrao 13 godina i zabeležio skoro 500 nastupa u Cvajti i Bundes ligi.

-  Tamo sam igrao za Ajntraht Trir, Majnc, Grojter Firt i Hansu iz Roštoka. Pomešano sam igrao Cvajtu i Bundes ligu. Cvajta je jako komplikovana i teška liga. I dan-danas vidite kakvi klubovi tamo igraju. HSV, Šalke, Verder... To su velike ekipe, infrastruktura, tradicija. Sa Majncom i Grojter Firtom sam igrao Bundes ligu za tih 13 godina koliko sam bio u Nemačkoj. Imam jedno tri-četiri godine Bundes lige koja je definitivno kvalitetnija, ali je Cvajta možda teža u nekom segmentu.

- Što se Nemačke tiče, tamo sam otišao sticajem okolnosti. I pronašao sam sebe, odgovarala mi je ta liga, mentalitet, Nemci kao Nemci. jednostavno, sa njima znaš na čemu si. To predstavlja onda veliku satisfakciju. Vole fudbal, realni su i kada date svoj maksimum uvek su tu da pruže podršku. Da li navijači ili sam klub, jako su korektni u nekim stvarima. Možda su kao ljudi u tim nekim odnosima malo hladniji, ali što se tiče tog fudbalskog dela ja sam se osećao kao deo nečega. I oni to znaju da poštuju i cene i uvek će biti na vašoj strani.

"Klop me lično tražio! On je imao familijarni pristup, dok Tuhel s vama igra šah"

Nastavio je Peković da priča o Nemačkoj i otkrio nam je da su ga u Majncu trenirali i Klop i Tuhel. Štaviše, sadašnji menadžer Liverpula ga je lično tražio.

- Imao sam malo tog prilagođavanja kada sam stigao, zatim sam tri godine igrao drugu ligu sa Trirom odakle sam otišao u Majnc koji je ušao u Bundes ligu. Oni su me tražili godinu dana pre toga, tada je Jirgen Klop bio trener. Znao me je, igrao sam često protiv njih u Cvajti. Imao sam godinu dana ugovor sa Ajntrahtom i nisu me pustili. Međutim, kada smo ispali iz Cvajte ja sam automatski otišao u Bundes u Majnc. Bio je to veliki prelaz, prva liga, saradnja sa Klopom je predstavljala veliki skok. Pet godina sam proveo u Majncu i za to vreme me je trenirao i Tomas Tuhel.

- Ta saradnja sa njima je neko iskustvo koje mi i danas pomaže mnogo. Neki njihov način na koji sve rade, proces kroz koji sam prošao kao igrač sa takvim trenerima. Svako od njih ima svoj kvalitet. Ne treba trošiti reči na to, jer njihovi uspesi dovoljno govore. Ali, opet, neke razlike postoje, Klop više daje značaja tom nekom zajedničkom duhu. Stalno smo išli na neke "tim bildinge", vodio nas je po nekim planinama, hteo je da budemo kao jedno. Imao je taj familijarni pristup, da se svi osećaju kao deo nečega. Kao porodica, bukvalno. Veliki je psiholog i motivator,mnogo je harizmatičan io to prenosi na ekipu.

- Tuhel, s druge strane, kao trener je neverovatan. Perfekcionista je i bukvalno igra šah sa vama. Ono što zamisli, on to kroz treninge uvežbava do najsitnijih detalja. Kod njega nema slobode za improvizaciju. One stvari koje su vam rečene morate do kraja da ispoštujete. Trenerski sve to neverovatno izgleda. Više se od Klopa oslanja na te stručne stvari. Kroz treninge, neki stav i odnos njih dvojice sa igračima, naravno da je i na mene ostavilo traga. Ne možete da ih kopirate, ali to neko iskustvo sa njima i mene je nekako definisalo. Rad sa takvim imenima može da ti da i neke nesvesne smernice i da te oblikuje. Sigurno da mi je pomoglo u ovome što sad radim i čime se bavim - u dahu Peković priča o radu sa velikim stručnjacima.

Za kraj, dotakli smo se i vremena koje je proveo u dresu nacionalnog tima Crne Gore.

- Sedam godina sam igrao za reprezentaciju Crne Gore. Utakmicu sa Engleskom na Vembliju ću najviše pamtiti. Tad smo bili prvi na tabeli posle tri ili četiri kola, početak kvalifikacija, stvarno smo imali dobru generaciju i odigrali smo 0:0. Dan posle u medijima je izašlo da sma ja bio igrač utakmice. To mi je neka vrsta satisfakcije i kruna te neke reprezentativne karijere. Bilo je dosta dobrih utakmica, i pobeda i poraza kmoji su ostavili trag. Ali to protiv Engleske je specifično, jer smo odoleli jednoj takvoj velikoj ekipi. Posle smo, nažalost, ispali u baražu od Češke. To je bilo nešto najbliže odlasku Crne Gore na veliko takmičenje. Malo morate da imate i sreće. Naravno, nije ni lako pored velikih ekipa da se plasirate direktno na takmičenje koje fudbalska Crna Gora toliko čeka. Mi smo bili blizu toga EP, ali su nas Česi zaustavili. Nema sumnje da bi nam odlazak tada bio velika lična satisfakcija. Bože moj, čekaćemo neku drugu priliku - poručio je Peković koji se osvrnuo i na direktan plasman Srbije na Mundijal:

- Malo ko se nadao, ali Srbija ima velike igrače. Velika imena koja igraju u velikim klubovima. Mislim da nije iznenađenje taj direktan plasman na SP. Treba da se poklope neke kockice i slože karte, ali mislim da Srbija to zaslužuje. Sad svi euforično čekamo taj Mundijal.

(Mario Marić)