"Ivan Drago" iz Humske! "Trenirao sam boks, džiu džicu, MMA... ne pijem, nikad ne izlazim u grad"

Marko Milovanović je eksplodirao u Partizanu u drugom delu jesenje polusezone, a u intervjuu za Telegraf pričao je i o nekim manje poznatim detaljima o sebi

Ako pitate trenera Aleksandra Stanojevića, on je otkrovenje polusezone, za saigrače je, iz šale i milošte, zbog prirodne snage koja ga krasi - "Ivan Drago" (ruski bokser u blokbasteru "Roki" koga tumači glumac Dolf Lundgren), za navijače je, pak, "novi Alekandar Mitrović", kao da je viša sila umešala prste i iz Smedereva im poslala još jednog napadača-razbijača, predodređenog da bude hvaljen i obožavan.

Skroman, ekstremno posvećen i radan, fokusiran, bistrog pogleda i zdravih misli, koje je mogao da "pokupi" samo iz kuće, porodičnog vaspitanja, Marko Milovanović je zapravo običan momak kome su, sva je prilika, suđene velike stvari u fudbalu.

Tako to obično biva, nije onome kome je rečeno, već kome je suđeno, a Marko se u Humskoj pojavio kao Božiji dar, kada se učinilo da će klub, posle Strahinje Pavlovića i Filipa Stevanovića, morati da poduže da sačeka novog bisera iz Omladinske škole, jer pojedini kojima se "lepio" taj epitet jednostavno nisu iskoristili ukazanu šansu.

Milovanović jeste, svestan da je od sedme godine, kada je prvi put kročio u Partizan, uložio celog sebe da uspe, baš kao i njegova porodica koja mu je bila maksimalna podrška. Imao je i sreće da u momentima kada igrački stasava u klub dođe Aleksandar Stanojević, kome su deca iz Omladinske škole crno-belih uvek prioritet, a koji je u mladom napadaču prepoznao idealan "model" igrača za najjaču selekciju. Sreća mora i da se zasluži...

- Prethodne zime sam prvi put dobio priliku da radim sa prvim timom, ali sam zapravo tek na letnjim pripremama u Sloveniji pokazao neke svoje mogućnosti. Bio sam prvi strelac i kasnije, na početku sezona, dobijao sam šansu povremeno, mahom u finišu mečeva, ali nisam tada uspeo da postignem gol. Malo sam ispao iz ritma bez konstantnosti u utakmicama i u dogovoru sa trenerom Stanojevićem sam se vratio u omladinsku selekciju.

- Možda to mnogima predstavlja problem, shvataju kao korak unazad ili degradiranje, no, meni nije predstavljalo nikakav problem, jer sam želeo da igram. Trenirao sam sa vršnjacima još motivisanije, jače, čini mi se, nego ikada u životu i isplatilo se na kraju. Dobio sam priliku u smiraju jeseni i učinio neke dobre stvari za Partizan, tim, pa i mene lično - kaže Marko Milovanović.

• Da li ste verovali da će se sve tako brzo izdešavati? Pre godinu dana ste igrali za kadete, potom i omladince, bili jedan u "moru" talenata iz škole...

- Iskreno-verovao sam, jer sam na svakom treningu, otkako znam za sebe, uvek bio an maksimalom nivou, što kaže naš narod "na 200 posto". Ne samo na treningu, na svakom meču, u kojoj god selekciji da sam se našao, kao starter, rezervista, potpuno je svejedno. Meni je uvek bilo bitno da sam odradio sve što se od mene tražilo, da sam pošten prema timu, saigračima i samom sebi, da kada dođem kući nemam brigu i misao da li sam bio posvećen do kraja ili sam se štedeo. Evo, dajem primer, čak i da nisam dao golove za prvi tim u tri važna meča na kraju sezone, ništa se u mom odnosu ne bi promenilo, nastavio bih isto da radim, da se trudim da napredujem i verujem da ću nekada u budućnosti učiniti sve što sam uradio u nekoliko dana u decembru.

Ljudi iz omladinske škole Partizana koji od detinjstva prate i znaju sve o Milovanovićevom stasavanju u Humskoj, kažu da nikada nije napravio problem bilo da je starter, na klupi ili tribinama. Sa svakom odlukom se mirio i radio još bolje...

- Znate kako, u školi je mnogo talentovane dece, mnogo trenera od kojih verovatno svako drugačije vidi, razmišlja. Bilo je onih koji nisu odmah prepoznali to nešto u meni, bilo je i onih koji jesu. Nekada sam bio standardan, nekada ni u protokolu, ali meni to nije predstavljalo prepreku, jer ako, recimo, ne igram utakmicu, odem odmah posle toga i odradim samostalno trening najbolje što mogu. Bilo mi je bitno da odradim svoj "program", ono što je do mene, a ljutio se ni na koga nisam nikada. Eto, ispostavilo se da je to dobar put i savetujem svim mladim igračima da rade i budu istrajni u svojim ciljevima.

Porodica je osnova svega

Baza čvrstog karaktera mladog igrača je najčešće porodica. Milovanovićeva je bila uz njega u svakoj situaciji, a ispravii saveti oca, inače bivšeg sportiste, značajno su oblikovali i mladog momka.

- Očeve reči mi se stalno "vrte" u glavi, od detinjstva. Vaspitanje iznad svega! Nije uvek lako, ne možete uvek da budete zadovoljni i pomirite se sa nekom odlukom, no, morate uvek da ostanete dostojastveni i vaspitani i u tome je moj otac bio istrajan. Podržavao me je maksimalno, kao i cela porodica, usadio je te neke postulate u mene i sada me često podseti na neke događaje. Kaže mi: "seti se gde si bio pre dve, tri godine, šta sam ti govorio... Radi samo, imaš kvalitet, doći će sve na svoje mesto..." Takođe, i neko osnovno vaspitanje, da ostanem čvrsto na zemlji, da ne dozvolim nekom uspehu da me menja, da ne zaboravljam prijatelje.

- Trudim se da sve to ispunim, jer znam da mi želi najbolje. Imam samo 18 godina, svestan sam da su mi ti saveti najbližih veoma bitni i potrebni. Ima, naravno, kritika, onih pozitivnih, mada sam samokritičan, što je takođe posledica vaspitanja. Ako misliš da je sve super, onda nikada nećeš uvideti gde grešiš i ponavljaćeš te greške.

Milovanović je prošao Partizanovu školu "od A do Š", te se i danas seća nekih saveta zbog kojih je postao bolji igrač. Seća se i saveta šta je trebalo da popravi, jer je uvek bio viši i jači od ostale dece.

- Prvih godinu dana sam putovao na treninge u Partizan, a sve do osmog razreda, to je period od tri ili četiri godine, sam dolazio jednom nedeljno, dok sam ostale treninge obavljao u Smederevu. Nisam imao stan, hranu, nego sam išao na više mesta da radim i o tome je brinuo moj otac. Išao sam i na individualne treninge, radio sam mnogo da popravim nedostatke, jer sam naglo i izrastao, pa je to napravilo dodatne probleme. Ali, polako je sve došlo na svoje... Mada, još uvek rastem, na šestomesečnom nivou ide to i po santimetar ili dva, takođe se i muskulatura još razvija. Verujem da su mi upravo fizičke predispozicije adut za vsiok nivo fudbala, zato ne prepuštam ništa slučaju.

Najveća trema u životu

Prelazak sa omladinskog u seniorski fudbal Milovanović i nije mnogo osetio, jer se radi o momku koji je visok 197 centimetara i veoma je snažan, ali pamti nešto drugo iz tog perioda - najveću tremu u životu.

- Prelazak iz škole u prvi tim je i fizički i psihološki izazov za mladog igrača, ali ču ga pamtiti po nečemu drugom. Najveću tremu otkako se bavim fudbalom imao sam na prvom treningu prvog tima. Čak veću tremu nego sada kada igram evropsko takmičenje sa Partizanom. To je za mene bio veliki šok, jer sam ih 10 godina gledao na hodniku u sportskom centru, zamišljao da makar jednom budem u toj priči i odjednom se nalazim među svima njima. Sreća, brzo sam ušao u ritam i opustio se, jer su, pre svega, iskusni igrači već naviknuti da mladi stalno dolaze. Prihvate te odmah kao da si njihov, nema nimalo negativne energije i onda je sve mnogo lakše.

Fudbal nije jedina, ali je najveća ljubav Marka Milovanovića. Uporedo sa loptom, okušao se i u borilačkim sportovima i takođe bio veoma uspešan.

- Trenirao sam mnogo drugih sportova i to borilačkih. Bio je to boks, brazilski džiu džicu, MMA i to je ostalo do dan danas. Kada imam priliku, u Smederevu odem na poneki trening boksa, to mi je velika ljubav, pa i tatu Milana zovu "Bokser", jer se i on bavio tom veštinom. Danas mi je fudbal život, maksimalno sam fokusiran na njega, baš kao i boks, koji takođe gledam na TV, imam drugare u tom sportu... I to nije sve, trenirao sam i atletiku, jer sam bio zaista brz među vršnjacima i osvajao sam brojne medalje na takmičenjima.

Nije samo trening nešto na šta je Milovanović fokusiran da bi uspeo, već je i način života, ishrane posvetio najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

- Segment u kome sam takođe maksimalno fokusran. Ne izlazim u grad nikada, ne pijem, nemam poroke i vodim računa o ishrani. Bukvalno "živim fudbal" i kada sam kod kuće, sve što radim je povezano sa njim, istežem, idem na jogu, imam uvek prevenciju, gledam mečeve na TV, analizu igrača pojedinačno. Sve ostalo mi je sporedno.

Ivan Drago iz Humske

Od saigrača iz tima Milovanović je, kako već rekosmo, dobio nadimak iz filma "Roki".

- Da, nazvali su me Ivan Drago, igrači i treneri u klubu, posle se proširio na mreže i medije. Pravo da vam kažem, prija mi to, ne bunim se, taj lik u filmu je super atleta. Mene su verovatno poistovetili sa njim zbog fizičke sličnosti, ali i lika.

• Šta je postavio cilj?

- U svakoj godini postavljam isti cilj, da u narednoj budem bolji nego u prethodnoj, koliko god je to moguće. Samim tim dolaze i ostali uspesi. Nikada ne postavljam brojke ispred sebe, kao što je broj golova, nego se trudim da u svakom segmentu budem uspešniji, da jače treniram, radim i verujem da shodno tome onda dolaze i bolji rezultati. Ništa se ne može postići na prevaru, jer samo sebi činite "medveđu uslugu".

Za mene je Partizan - ljubav

Ranijih godina je u Partizanu bilo igrača u Humskoj, koji su, iznad svega, bili ekstremni navijači Partizana i ta ljubav prema klubu ih je vodila ka uspesima. Saša Ilić, Milan Smiljanić, Marko Jovanović, Aleksandar Mitrović, braća Šćepović (...), danas Saša Zdjelar, Lazar Marković, pa i Milovanović čije reći će verovatno dotaći sve one koji vole crno-bele.

- Partizan je za mene sve, to je porodična tradicija, jer bukvalno svi u familiji navijaju za crno-bele. To je rečju - ljubav. Svaka čas svim internacionalcima koji dođu u klub i zavole ga, pomagali su nam i pomagaće i obrnuto, ali sam uveren da za Partizan ne može da se igra bez ljubavi. Vidi se to, drugačije je kada igraš za neki klub u inostranstvu, a sasvim nešto drugo kada si u tvom klubu koji voliš i koji ti je sve, kao što je meni Partizan. Svaku pobedu doživljavam kao lični uspeh, sreću, kao da mi se u porodici desilo nešto najlepše.

Kada Milovanovića upitate koji mu je omiljeni igrač Partizana, nema tu puno dileme. Simpatije su na strani sugrađanina Aleksandra Mitrovića, koji ga je još kao klinca ugostio u Briselu, kada je branio boje Anderlehta, i dodatno "otrovao" za fudbalom i crno-belima.

- Nekako mi je prva asocijacija na to vaše "omiljeni igrač" moj sugrađanin Aleksandar Mitrović. Dete je Partizana, prošao je put kojim sada idem i upoređuju nas po igračkim, fizičkim i radnim karakteristikama, s tim da se Mitar odavno dokazao u svetu fudbala. Još kao klinac sam bio gost mesec dana kod njega u Briselu, trenirao sam u njihovoj školi i to mi je bilo veliko iskustvo. Čujemo se kada se ostvari neki uspeh, čestitamo jedan drugome, ali i slušam sve njegove savete, jer su vredni i protkani iskustvom. Nedavno, kada sam postigao golove za Partizan, obradovala me i njegova čestitka i podrška da nastavim da radim, da ne odustajem nikada i da sledim svoj put. To me je dodatno motivisalo.

Mitrović je jedan od lidera selekcije Srbije, gde ispisuje istoriju i Milovanović bi voleo da ima sličan put.

- Na sve što je postigao, to je jagoda na torti. Mitrović je lider u svom klubu, ali i u reprezentaciji Srbije gde je ispisao važne stranice istorije, jer je postigao važne golove i odveo nas na Svetsko prvenstvo u Katar. Voleo bih da makar deo toga dosegnem, no, tek sam zagazio u profasionalni fudbal i nisam opterećen trenutno time, fokus mi je samo na Partizanu. Svestan sam da Srbija ima sjajne igrače, napadače i da je, pored rada i znanja, potrebna i sreća, da vam se poklope neke kockice u karijeri kako biste uopšte došli u poziciju da branite boje svoje zemlje. Svakako mi je to jedan od snova, ali o tom - potom, prvo crno-beli, pa tek onda sve ostalo, ima vremena - zaključuje Marko Milovanović.

(Zoran Ivković)