Stanojević pred 100. meč na klupi Partizana: Ne odustajem od borbe, Tumbaković je iznad svih nas
Dan uoči svog velikog jubileja u Humskoj, trener crno-belih otvorio dušu za Telegraf.rs. Prisetio se trenerskog puta, čuvene škole Milovana Đorića i stavio tačku na polemiku o netrpeljivosti prema strancima
Pedantnim statističarima su brojke važne, ali ako Aleksandra Stanojevića podsetite da će sutra ući u "klub 100", kao trener koji je u dva mandata stigao to pomenutog magičnog broja mečeva na klupi Partizana, samo će slegnuti ramenima i reći da ga mnogo više od "cifre" interesuje pobeda crno-belih i uspeh kluba nego lična priznanja.
Počastvovan je, naravno, mladi trener što je uopšte imao sreću da dva puta predvodi velikana srpskog fudbala, jer smatra da je i samo jedan meč na mestu šefa struke velika čast, ali takođe ističe da u novije vreme, posle raspada stare Jugoslavije, samo Ljubiša Tumbaković s punim pravom može da "sabira i oduzima", jer je 405 puta izveo ekipu na teren.
Preporučujemo
"Ne sećam se da smo odigrali ovako tešku utakmicu": Stanojeviću laknulo posle Ivanjice
"Neko mora da snosi odgovornost za ovo, mi smo ozbiljan klub": Stanojević ljut zbog lošeg terena
Trener crno-belih za Telegraf.rs objašnjava kako dočekuje jubilej, koji će "zaokružiti" utakmicom sa Radinikom iz Surdulice (nedelja, 13.00, Arena sport 1).
- Mišljenja sam da je jedna prilika da budeš trener Partizana i upišeš se u istoriju tako velikog kluba jednaka tome da si bio trener sto puta - kaže Aleksandar Stanojević.
- Uz svo poštovanje svih vrednosti, brojke mi nisu toliko merodavne da bih bio euforičan. Lično smatram da je u celoj toj tenerskoj priči u Humskoj, u novijoj istoriji, od broja mečeva, trofeja, pobeđenih derbija, pobeda generalno, Evrope - svi smo tu negde, samo je Ljubiša Tumbaković iznad svih nas ostalih u novijoj istoriji kluba. On je svima nama "trener svih trenera", pa sebe nemam razloga da izdvajam, niti želim.
- Meni je, recimo, mnogo bitnija statistika uspeha, koja podrazumeva da Partizan pobeđuje i ima rezultatsku stabilnost. Podatak da će mi naredni meč sa Radnikom biti stoti na klupi nisam ni znao, verujte. Rekli su mi ga ljudi iz kluba nedavno, zato i nemam osećaj da li je 80, 90. ili 120. utakmica, prosto se nisam bavio time.
"Još kao igrač sam znao da ću biti trener"
Kako je sam napomenuo, velika je sreća i na jednom jedinom meču voditi Partizan, a kamoli u dva mandata, pa smo upitali Stanojevića da li to znači da je zadovoljniji trenerskom nego fudbalskom karijerom?
- Naravno, više sam zadovoljniji trenerskom karijerom, ali sama činjenica da sam dete Partizana, da sam odigrao neki derbi kao igrač, odnosno da sam bio trener u derbiju, čini me srećnim čovekom.
Da li biste, po načinu rada, svrstali sebe u kategoriju trenera "starog kova" ili, pak novije generacije?
- Volim da kažem da je "retro" uvek u modi, uvek se vraćam na prave sisteme vrednosti. Pratim trendove, naravno, imam i mlade ljude u stručnom štabu, ali smatram da je sistem vrednosti ključ cele priče. Svako može da pobeđuje i gubi, da pravi rezultate, no, ako ne osećaš i nemaš emociju za klub i nemaš taj usađeni sistem vrednosti, sve ostalo je nebitno. Novi trendovi, metode, sve je to prolazno...
"Učio sam od Lipija, Zakeronija, Osima, Antića..."
U kom trenutku ste "prelomili" da ćete biti trener? Da li je to bilo za vreme ili posle igračke karijere?
- Bio sam još fudbaler OFK Beograda, a trener mi je bio Zvonko Varga, koji je sjajan čovek i trener. U tom periodu sam shvatio da će trenerski poziv biti sledeća stepenica u mom životu. Upijao sam znanje od svih trenera sa kojima sam radio, od Omladinske škole i Branka Rašovića, preko Ivice Osima, Ljubiše Tumbakovića, kasnije Radomira Antića u Atletiko Madridu kao senior.
- Od svakoga sam naučio ponešto i jednostavno kreneš u tom pravcu. I trudio sam se da idem korak po korak, da ne "preskačem razrede", prvo C licenca, B, potom A i PRO licenca, mlađe selekcije u reprezentaciji, pomoćnik u stručnom štabu, pa i samostalno vođenje. Tako sam želeo, jer sam smatrao da trener mora sve da prođe i iskusi na svojoj koži da bi, kada se oformi, mogao da ima spreman odgovor na svaku situaciju.
Od koga ste najviše naučili od poznatih imena sa kojima ste sarađivali?
- Tokom igračke karijere sam imao trenera raznih profila, dobrih i loših, ali je nekako na našu generaciju najveći pečat ostavio Ljubiša Tumbaković. Kada to kažem, mislim pečat i u trenerskom smislu, ali i u načinu ponašanja i svakodnevnog bitisanja u Partizanu, shvatanja kluba kao istinske veličine.
- Što se samog trenerskog poziva tiče, najviše sam naučio u školi Fudbalskog saveza Srbije, na čijem je čelu tada bio Milovan Đorić. Bila je to škola u koju su dolazili sjajni predavači, vrhunski treneri na svetkom nivou poput Marčela Lipija, Alberta Zakeronija, Roberta Manćinija, Karlosa Keiroša i mnogih drugih od kojih su tadašnje generacije polaznika u trenerskoj školi mnogo naučile.
Kada biste mogli da izabarete četiri fudbalera u dva mandata u Partizanu, koje biste voleli u timu u svakom trenutku, ko bi to bio?
- Uh, to je strašno teško pitanje, imao sam zaista i pre deset godina i danas sjajne igrače i nije lako odlučiti se tek tako. No, hajde da krenem od pozicije gde mi je lako - od golmana. Bio bi to Vladimir Stojković sigurno bih voleo da ga imam uvek u timu, kao lidera vođu. Takođe i Mladena Krstajića, koji poseduje iste kvalitete samo kao igrač, naravno, kao i Sašu Ilića, kao neizostavnog u nekoliko generacija i večnog kapitena. Izabrao bih još i Brazilca Klea, jer je kao stranac prihvatio sve vrednosti Partizana i ponašao se kao da je odrastao u klubu, a uz to je, razume se, bio izuzetan fudbaler.
"Uvek za strance, ali ne nauštrb škole"
Malo je poznato da je Aleksandar Stanojević, tada kao pomočnik u stručnom štabu, predložio Almamija Moreiru kao pojačanje 2007. godine, kasnije je kao šef stručnog štaba insistirao na angažovanju Mede Kamere, Prinsa Tejga... Nedavno se u izboru nekolicine napadača odlučio za Žana Kristofa Bajbeka, a opet događa se, u drugom mandatu istina, da mu spočitavaju netrpeljivost prema afričkim igračima.
- Pojavljuju se poslednjih meseci te priče za strance, posebno afričke fudbalere, ali sam se uvek vodio samo činjenicama. A one kažu: u prvom mandatu sam kao pomoćnik predložio Moreiru, kasnije kao prvi trener doveo Kamaru, Tejga, u Kini sam angažovao Seidu Keitu, u Haifi Idrizua, u Al Kadisiji sam želeo Rikarda Gomeša, ali kada sam čuo da ga hoće i Partizan, povukao sam se svesno i angažovao Abubakara Oumarua. Nedavno je Bajbek angažovan, jer sam od kluba dobio da izabarem jednog od pet ponuđenih napadača...
- Tako da ne želim bilo komke da se pravdam, strance volim i poštujem kao i domaće igrače i uvek sam sarađivao sa njima veoma dobro. Moj lični stav je da Partizan, koji je baziran i živi od Omladinske škole, ne treba da ima osam, devet stranaca, već plan treba da bazira na svojoj deci, kojoj bi se pridodala tri ili četiri kvalitetna stranca, koja donose razliku. Bili oni iz Afrike, Azije, Južne Amerike, Australije - svejedno je potpuno. To je moj stav i stavljam tačku na tu temu.
Pre deset godina Stanojević je napustio Partizan u trenutku kada je ekipa bila lider na tabeli, sa deset bodova prednosti i to ne svojoj voljom, već samovoljom tadašnjeg predsednika Dragana Đurića, opijenog zagrljajem vlasti, političara i lažne moći. Zato nas je interesovalo da li je trener ovoga puta sam sebe "oročio" na dvogodišnji ugovor ili planira duže da ostane?
- Rekao sam ljudima u klubu kada sam došao da neću odustati od borbe da Partizan vratim na mesto gde pripada, na vrh. Ipak, mnogo toga zavisi od situacije, rezultata i uzajamnog poverenja. Emotivan sam, eksplozivan i nikada se ne zna i ne može da se predvidi nekakva reakcija... Rekao sam predsedniku Vučeliću i svima iz kluba da ću se boriti do kraja, neću odustajati, neću odlaziti, ali ako nema poverenja između nas, pre svega mene i kluba, navijača, medija, otiću ću bez problema. Vreme će pokazati u kom pravcu idemo - zaključio je Aleksandar Stanojević.
(Telegraf.rs)