Zdravko Kuzmanović: Ceo život sam maštao o punoj Marakani, sećam se tog razgovora u hotelu

Nekadašnji vezista je sedam godina igrao za Srbiju i u međuvremenu se prisetio tog perioda kada je nosio dres Orlova

Zdravko Kuzmanović, nekadašnji reprezentativac Srbije, dao je jedan zanimljiv intervju za sajt FSS u kom je govorio o stvarima koji su obelkežili njegovu karijeru u nacionalnom timu.

Kuzmanović je dres Orlova nosio od 2007. do 2014. godine, i to nakon što je prošao sve mlađe kategorije seleckije Švajcarske.

Preporučujemo

- Nikada neću zaboraviti trenutak kada mi je u jednom hotelu u Firenci predloženo da igram za Srbiju. Moj stari je rekao sine, ti odluči. Odlučio sam za pet sekundi. Volim svoju zemlju najviše na svetu i maštao sam ceo život o punoj Marakani. Švajcarci su pokušali na sve načine da me zadrže, ali je srce imalo presudnu ulogu.

- Rekao sam sebi odigraj jednu i ne moraš više ni da se baviš fudbalom. Srećom, bilo ih je mnogo više. Ta prva u Helsinkiju se ne zaboravlja. Debitovao sam zajedno sa Lanetom Jovanovićem koji je dao i gol u pobedi od 2:0. Fenomenalan osećaj - priznao je Kuzmanović.

Nedugo zatim prvi put je i tresao mrežu u dresu Srbije, sada već davne 2007. protiv Belgije (3:2).

- Već u drugom nastupu za reprezentaciju, bio sam dvostruki strelac protiv Belgije. Nažalost, izgubili smo sa 3:2 i umanjili šanse za odlazak na Evropsko prvenstvo 2008. godine. Belgija je imala strašnu ekipu sa Kompanijem, Dembeleom, Vermalenom… Mi smo se kasno probudili, tek u drugom poluvremenu kada je domaćin već imao dva gola prednosti. Sećam se i svoje izjave u miks-zoni posle utakmice, bilo je tu i nekih čudnih reči, jer u tom trenutku još uvek nisam dobro govorio srpski. Sada se mnogo bolje snalazim sa našim jezikom.

Meč protiv Rumunije mu je definiotivno najlepši momenat reprezentativne karijere.

- Ušao sam u igru umesto Milijaša u 64. minutu i samo desetak minuta kasnije povisio na 3:0. Igraču je najlakše kada dobije šansu pri ubedljivom vođstvu svoje ekipe. Igrao sam rasterećeno i posrećilo mi se da postignem lep gol i otklonim sve dileme oko našeg plasmana na Svetsko prvenstvo. Nismo sumnjali ni pre utakmice, znali smo da imamo kvalitetniju ekipu od Rumunije i da sigurno idemo u Južnu Afriku.

- Napravila se bila atmosfera u kojoj su i oni što ulaze sa klupe ginuli na terenu i davali sve od sebe. Proslava je posebna priča, svi smo bili u transu. To je ta puna Marakana o kojoj sam maštao kao dete.

A na tom Mundijalu je usledio najtužniji momenat, meč sa Ganom i penal koji je napravio.

- Jooooj… Muka mi je kad pričam o tome. Dešava se i dan danas da zaspim i sanjam loptu koja mi pada na ruku. Ja to nisam uradio namerno. Video sam igrača iza sebe i nisam znao koliko je daleko. Ispružio sam ruku instinktivno, da bih mogao da kontrolišem prostor.

- Plašio sam se, ako je igrač suviše blizu, zahvatiće volej i to je siguran gol. Čim sam osetio kontakt sa loptom, znao sam da je katastrofa. Đan je pogodio iz penala i to je rešilo utakmicu. Nisam mogao da dođem sebi. Zar to da mi se desi u tako važnom trenutku po celu Srbiju. Užas.

Što se tiče selektora, Kuzmanović definitivno izdvaja jedno ime.

- Počeo sam kod Klementea, zakačio Mihu i završio kod Advokata. Ali, Antić je posebna dimenzija u mojoj karijeri. Veliki gospodin. Čovek koji mi je posle Gane rekao „sine moj, glavu gore, sledeću igraš od početka”. Znate li šta to znači za igrača koji je napravio kiks i koga bi većina trenera bacila u kanal da nikada više ne vidi reprezentaciju.

- Imao sam u karijeri Grosa i Prandelija, ali Antiću dugujem najveću zahvalnost za svoj fudbalski uspeh. Čim je došao, rekao mi je šta treba da popravim. Da igram brže, na dva dodira, prvi pas prema napred i da odmah tražim napadače ili Krasu na desnom krilu. Napravio je fenomenalnu atmosferu, što nije bilo lako sa igračima koji su nastupali u vrhunskim evropskim klubovima - rekao je Kuzmanović za kraj.

(Telegraf.rs)