Šokirao Zvezdu i Partizan u Evropi, pogrešio što je došao u Humsku: Ispovest legendarnog napadača!

Sadašnji sportski direktor Čukaričkog Nenad Mirosavljević svojevremeno je za manje od godinu dana izbacio najpre crveno-bele, a potom i crno-bele iz Evrope * Tokom razgovora za Telegraf priznao je zašto je u Partizanu ostao samo pola godine i kako je postao legenda APOEL-a s kojim je igrao LŠ

Ako na vagu stavite sve ono što je uradio tokom svoje karijere, nema sumnje da je legendarni srpski napadač Nenad Mirosavljević jednostavno rođen sa ciljem da postiže golove!

A na svom kontu sadašnji sportski direktor Čukaričkog ih ima sijaset, od Proletera i Sartida, preko Kadiza, Partizana i APOEL-a, pa sve do Napretka i Čuke gde je popularni Miras 2016. i završio svoju bogatu igračku karijeru.

Karijeru na koju može da bude ponosan i koja je prošla praktično bez ijedne mrlje. Jedino šta se za Mirosavljevića vezivalo jesu golovi koji su znali da padaju iz vikenda u vikend - kao na traci. Davao ih je Barseloni, Čelsiju, Atletiku iz Madrida, Crvenoj zvezdi i Partizanu u Evropi (izbacio večite iz iste dve godine zaredom), a u razgovoru za Telegraf napravio je osvrt na sve ono fudbalsko što je ostavio iza sebe.

- Ne bi mi sada ovde sedeli i razgovarali o mojoj fudbalskoj karijeri da iza sebe nisam imao veliku podršku porodice. Dugujem im velliku zahvalnost. Pogotovo sestrama koje su mi bile velika podrška na samom početku karijere. Imam tri starije sestre koje su bile tu uz mene maltene na svakoj utakmici koju sam igrao za Proleter i Smederevo. Dolazile su na svaku, kao i pokojni otac. Njima dugujem veliku zahvalnost u tom samom početku. Posle su došli i supruga Biljana i sinovi Ognjen i Matija koji su takođe bili moj oslonac - počeo je Mirosavljević razgovor za naš portal koji se odvijao u smiraj priprema Brđana u Turskoj, a na koje se sportski direktor Čuke potom osvrnuo:

- Možemo da budemo zadovoljni tokom priprema, ali će se rezultat videti tek na kraju prvenstva. I to je ono što sve treba da nas interesuje. Izuzev prve utakmice koja je bila loša, sve ostalo je bilo dosta dobro. Pogotovo na generalnoj probi sa Sočijem, jednom ozbiljnom ekipom koja je četvrta u ruskom šampionatu. Povreda Kajevića je jedina mrlja koja je bacila senku na cele pripipreme, Kajević se sigurno dva meseca neće vratiti na teren. Stradala je ključna kost. Međutim, nećemo nikoga dovoditi, jer u veznom redu imamo dosta dobru konukrenciju. Kajevićev izostanak će se sigurno osetiti, ali mi imamo dobrih igrača koji će nadomestiti njegovo odsustvo.

- Zadovoljni smo i prelaznim rokom. Otišli su Eze i Endiaje, došao je Čolović. Đorđa Jovanovića ne računam, on je već tu neko vreme sa nama, i smatram da će biti veliko pojačanje. Ne treba zaboraviti ni mladog Rakonjca koji je na ovom pripremama pokazao da najozbiljnije možemo da računamo na njega. Mislim da ćemo imati jako dobra dva špica i generalno imamo dobru ekipu. Što se tiče eventualnih dolazaka, oni će, naravno, zavisiti od odlazaka. Interesovanja za naše igrače ima, videćemo šta će se desiti do kraja prelaznog roka.

Ono što je obeležilo pripreme Čukaričkog jesu i sjajna izdanja mladih fudbalera koji su najpre tukli vršnjake iz Šahtjora sa 6:0, zatim i prvi rim Rudara iz Pljevalja sa 2:0.

- Što se tiče tih mladih igrača, moram da priznam da sam prezadovoljans a njima. Tu je bilo 10 omladinaca i tri kadeta i pokazali su nam da u budućnosti na njih možemo ozbiljno da računamo. Ne treba da se ustručavamo da ih stavljamo u tim, mogu da se nose sa seniorima... Viudećemo, trener je tu koji "seče", ali sigurno će neko od mlađih na proleće dobiti šansu - jasan je direktor Čuke.

Od 25. do 1. igrača u Proleteru, već je sve bilo dogovoreno sa Partizanom kada je "skrenuo" za Smederevo

Fudbalski karijeru je počeo u Proleteru iz Zrenjanina gde je za prvi tim natupao od od 1996. do 2000. godine i za koji je odigrao preko 100 utakmica.

- Ratni vihor me je iz Hrvatske 1991. godine doveo u Zrenjanin, gde sam završio osmi razred i srednju školu i od pionira sam u Proleteru. Iako sam i pre toga igrao fudbal, bio sam i u reprezentacijki Slavonije i Baranje, ali Proleter je klub koji me je afirmisao. Prošao sam kompletnu omladinsku školu, zatim i prvi tim.

- Zatekao sam igrače koji su bili na zalasku karijere poput Predraga Luburića, Jove Simanića, Zakića, Lisice, tu je i Jović... Zatim su tu oni mlađi: Stojanoski, Savić, Vlada Ivić, Zvonimir Vukić... Neke sam možda i izostavio, da se ne naljute. To je sigurno jean od dražih delova karijere, jer je u pitanju sam početak. Prvi koraci u seniorskom fudbalu koji je ranije bilo teže igrati. Ne mogu da kažem da su bili bolji igrači, jer se fudbal menja iz godine u godinu. Sada su fudbaleri mnogo brži i snažniji, pre je bilo više majstora i zato je bilo teže igrati - rekao je Mirosavljević koji se prisetio i jedne situacije sa priprema kojom pokušava sada da pošalje poruku mladim igračima:

- Na jednim pripremama u Kanjiži, tadašnji trener Radivoje Drašković je iz nekog razloga pred svima rekao da sam poslednji, 25. igrač u klubu. Ja sam to tako prihvatio. Trenirao sam i sa drugom grupom, radio svoj posao i obavljao obaveze, a kada su se pripreme završile onda je opet pred svima rekao kako sam od 25. igrača došao na prvo mesto. Ćutao sam i radio i to je neka poruka za sve da nikad ne znaju koliko u jednom danu sve može da se promeni. A kamoli tokom dve nedelje priprema.

Potom je usledio prelazak u Sartid, za mnoge neočekivan s obzirom na to da je bio i u tefteru Crvene zvezde i Partizana. Pogotovo crno-belih, čiji napadač je trebalo da postane. Ipak, došlo je do preokreta.

- Bilo je interesovanja i Zvezde i Partizana, a već je bilo skoro gotovo da se preselim u Humsku. Sve je bilo dogovoreno, čekalo se da Mateja Kežman ode u PSV. Međutim, samo su me jedno jutro pozvali iz kluba, bila je nedelja prepodne, i rekli mi da hitno dođem. Nisam znao o čemu se radi, došao sam, a oni su me pitali da li želim u Sartid.

- Za mene je to bilo veliko iznenađenje, jer je sa Partizanom sve bilo dogovoreno. Naravno, Zvezda i Partizan su najveći klubovi i tu nema dileme kada takvi klubovi pozovu. Tu nema razmišljanja. Ali u nekom razgovoru svi uslovi i ambicije koje je Sartid imao su me privukle. Možda i zbog toga što je ovo ostalo sve bilo u nekom čekanju. Tada sam dao 17 golova za Proleter sa 22 godine. A kada mlad igrač da toliko golova za ekipu iz donjeg doma tabele, to je odmah signal za velike klubove. Međutim, dogovorio sam se sa Sartidom i u Smederevu sam proveo fenomenalne četiri godine.

Prisetio se Mirosavljević tih dana u Sartidu s kojim je konstantno igrao Evropu, osvojio Kup, ali i dao 59 golova.

- Ne kajem se uopšte što sam otišao u Sartid. To je bila jako dobra ekipa. Od golmana Žilića, tadašnjih mladih reprezentativaca Kekezovića, Radosavljevića, zatim i Vaskovića. Tu su bili Mudrinić, Zečević, Pantelić, onda i Goran Bogdanović koji je bio na zalasku karijere, ali je sa svojih 30 i kusur godina bio proglašen za najboljeg igrača u Srbiji. Verovatno sam nekog zaboravio, jer sam bio četiri godine tamo. Bili su tu i štoperi Paunović, Kovačević, Marjanović, Mrdak... mnogo dobrih igrača.

- Dve godine zaredom smo igrali finale Kupa protiv Zvezde. Prvo smo izgubili, drugi put smo dobili. Verovali smo u pobedu zato što smo bili ekipa sastavljena od takvih igrača koji su imali individualne kvalitete i pobedničke karaktere. Mi smo bili ubeđeni da možemo da pobedimo Zvezdu. Verovali smo u to. Sećam se tri-četiri dana mini priprema pred finale, sve je zračilo tom pozitivnom atmosferom i navodilo na to da možemo da slavimo u finalu. Zvezda jeste bila apsolutni favorit, ali i mi smo te sezone do samog kraja jesenjeg dela prvenstva bili među prve tri ekipe. U bod, dva razlike sa večitima. Ceo ambijent unutar i okolo kluba je navodio na uspeh.

- Sve četiri godine smo igrali Evropu. Bio je to veliki uspeh za Smederevo i žao mi je što je taj klub na niskim granama i što je u situaciji u kojoj se sada nalazi. Jer, Smederevo je fudbalski grad. Bilo je mnogo lepo igrati na stadionu pred šest-sedam hiljada ljudi tada.

Lepe reči Radomira Antića uticale na odlazak u Kadiz, sa svadbe došao na meč i za pola sata postigao het-trik

Usledio je prelazak u Kadiz u kom je Mirosavljević proveo dve godine i sa kojim je odmah ušao u Primeru, a za Telegraf je otkrio i kako su reči Radomira Antića kumovale da obuče žuti dres pomenutog kluba.

- Kadiz je bio druga liga, imali su visoke ambicije. Mi smo igrali utakmicu Intertoto Kupa sa Sartidom u Andori. Prva utakmica je bila tamo i ja sam dao tri gola. Tu me je video jedan Španac, menadžer. Inače poznanik Gorana Bogdanovića. Stupili smo u kontakt odmah, ponudio me je Kadizu i tako se realizovao transfer. Mada moram da priznam da su dosta uticale i jako lepe reči koje je za mene izgovorio pokojni Radomir Antić čije mišljenje se mnogo poštovalo u Španiji. I to je bio dodatan plus za njih da me angažuju.

- Prve godine smo odmah ušli u Primeru, ja sam na svojoj prvoj zvaničnoj utakmici postigao gol protiv Eibara. Došao sam 10-ak dana pred početak prvenstva, bio sam na klupi, ušao na poluvremenu i odmah se upisao u strelce.

Za Mirosavljevića nije bilo dileme šta će najviše pamtiti iz vremena kada je igrao za Kadiz.

- To su utakmice protiv najvećih! Pazite, došao sam iz Srbije i odmah igram protiv takvih imena. Slagaću ako kažem da nije bilo pozitivne treme i razmišljanja kako ću se nositi sa majstorima fudbala. Tu su bili Ronaldinjo, Mesi, Eto, Deko, Zidan, Ronaldo, Bekam, Roberto Karlos... Da ne nabrajam više. Zatim gol Barseloni, jednoj takvoj ekipi, je sigurno nešto što ću zauvek pamtiti. To je nešto što se ne zaboravlja, jer malo igrača može da se pohvali da je dalo gol Barseloni.

Jedan het-trik će posebno ostati upamćen i kod Mirosavljevića i kod navijača Kadiza.

- Bili smo druga liga, a ja sam pravio svadbu. Dobio sam vikend dozvolu da odem za Srbiju, preskočio sam jedno kolo i vratio sam se utorak ili sredu. Naravno, sledeći meč sam bio na klupi. Igrali smo protiv Valjadolida, ušao sam u 61. minutu i za tih pola sata pogodio sam stativu i postigao tri gola. Onda su se šalili na moj račun što se ranije nisam ženio i pravio svadbu.

Zanimljivo, Kadiz je tada ispao iz lige i nije se vratio u Primeru sve do prethodne godine.

- U dva navrata su bili jako blizu povratka, igrali su plej-of, ali su prošle godine uspeli da uđu i jako dobro guraju sada. Nadam se da će ostati i što duže se zadržati, jer je Kadiz jedan predivan grad koji ima neverovatne navijače. Svaku utakmicu stadion je bio pun. Sećam se tada kada smo u nedelju u podne igrali derbi Segunde. Stadion je već u 11 sat bio pun, a možete li da zamislite kakve su temperature bile u avgustu ili septembru. Ili maj i jun kada je bilo pred ulazak u ligu. Napolju 40 stepeni, dok su oni svaki meč bili naš 12. igrač.

Šest meseci u Partizanu: Da sam znao kakva je situacija, nikad ne bih došao u Humsku

Iako je imao još godinu dana ugovora, Mirosavljević je napustio Kadiz i vratio se u Srbiju - u Partizan!

- Jednu godinu sam igrao Primeru sa Kadizom i samo igranje sa velikim igračima ti je nekako imponovalo. Ne želim da potcenjujem drugu ligu uopšte. Iskreno, mnogo lakše je igrati Primeru nego Segundu, pogotovo za napadača. Igralo se dosta tvrđe... Imao sam još godinu dana ugovora, bio sma na pauzi u Srbiji i usledio je poziv Partizana. Odlučio sam da ga prihvatim i da se vratim u Srbiju. Gledao sam sve to optimistički. Imao sam 28, 29 godina. Partizan je veliki klub, igralo se na evropskoj sceni, onda tu je i reprezentacija u mislima. I dok sam bio u Smederevu pozivan sam na okupljanje reprezentacije i negde je postojala nada da mogu ponovo da dobijem poziv. Posle i da napravim neki dobar transfer u inostranstvo.

Ono što je tada zamišljao, nije bilo ni nalik onome šta mu se događalo u Humskoj gde je ostao samo pola godine.

- U Partizan sam došao u nezgodno vreme. Nisam znao da je tada takva situacija bila u klubu. Mislim da je to bio najgori momenat u klubu verovatno od postojanja. Da sam znao da je tako, sigurno ne bih došao. Kada dođete iz jedne Primere, gde ste igrali sa najvećim igračima, na mesto gde su bile velike turbulencije i gde niste mogli da se koncentrišete na fudbal... da sam znao da je takva situacija, sigurno bih ostao još u Španiji - jasan je bio Mirosavljević koji se već na zimu preselio u Vesindario:

- Imao sam dosta ponuda, pre svega iz Grčke, ali privukla me destinacija. To su Kanarska ostrva. To je bila isključivo bila porodična odluka. Život tamo je prelep. Što se tiče celokupne karijere, da sam birao ne bih izabrao bolja mesta za život.

Potom je ponovo usledio povratak u Srbiju, u Smederevo.

- To je bilo kratko. Jeste da to nije bilo ono Smederevo, ali meni je uvek drago. Igrao sam tri meseca. Bio sam u pregovorima sa određenim klubovima, baš sa APOEL-om, nismo uspeli da se dogovorimo, pa da ne gubim vreme.  Posle toga na zimu ponovo kontakti sa APOEL-om i onda sam otišao na Kipar.

APOEL i Liga šampiona, golovi Čelsiju i Atletiku, izbacivanje Zvezde i Partizana iz Evrope dve godine zaredom

A na Kipru  vrhunac karijere. Titule, igranje Lige šampiona, golovi velikim klubovima, ali i oni kojima je izbacio Zvezdu i Partizan iz evrotakmičenja.

- Ja sam ponudu APOEL-a imao još dok sam bio u Španiji. Naravno, nisam ni razmišljao o njoj. Mislio sam da je odlazak u kiparski fudbal kraj karijere, ali se na kraju ispostavilo da je možda bio i najuspešniji deo. Nisam mnogo znao ni o čemu, jesam da je jedan od najvećih klubova tamo. Kipar je mala zemlja, nije bilo mnogo kvalitetnih fudbalera. Zato nisam ni pomišljao da će biti tako uspešno - rekao je Mirosavljević.

Osvrnuo se Mirosavljević na mečeve sa večitima. Najpre je Zvezdu izbacio iz kvalifikacija za Ligu Evrope, a onda i godinu dana kasnije Partizan iz kvalifikacija za Ligu šampiona.

- To je bilo jako čudno. Na Kipru je bilo 2:2, u Beogradu isto i igrali su se produžeci. Nama je golman isključen, Zvezda je iz penala povela sa 3:2, ali sam ja u 117. minutu uspeoo da izjednačim na 3:3 i odvedem APOEL dalje. Situacija je bila jako čudna. Negde kao profesionalac, kada igraš za klub koji te hrani, daješ sve od sebe. Opet, uvek sam bio veliki patriota i navijao sam za sve srpske klubove protiv koga god da igraju. Zato sam imao jako čudan osećaj. Igraš protiv kluba iz svoje zemlje. Pitanje se nije postavljalo da li ću da dam svoj maksimum.

- Sećam se tajca na Marakani u 117. minutu. Ja jesam bio bivši igrač Partizana, ali nisam tako gledao na celu situaciju. Sve sam to gledao kao sportista, kao profesionalac, a ne kao nekadašnji igrač Partizana kom je sada drago zbog svega. Moram da kažem da je više zabolelo navijače Partizana kada sam naredne godine igrao protiv crno-belih. Život stvarno piše čudne priče. U dve godine od toliko klubova da izvučemo baš Zvezdu i Partizan. Isto kao i godinu dana ranije, barem kod mene se nije postavljalo pitanje kako ću da odigram te utakmice.

- Možda je negde i veći motiv bio kod mene, da dokažem da su pogrešili što nisam duže bio u klubu. S jedne strane negde razumem i gnev navijača, ali sam sigurno više uvreda doživeo na stadionu Partizana nego na Marakani kada sam izbacio Zvezdu. Ali, to je bila utakmica za plej-of Lige šampiona. APOEL je prvi put u istoriji obezbedio grupnu fazu nekog takmičenja, jer smo samim prolaskom imali barem LE. To je bio najevći uspeh do tog trenutka. Posle toga smo izbacili i Kopenhagen i ušli u grupnu fazu LŠ.

- Bio je to veliki uspeh i kao posledica svega došli su i golovi Čelsiju i Atletiku. Na sve to gledam sada kao lepu uspomenu. U tom trenutku nisam bio ni svestan, jer je za mene svaka utakmica bila ista. Zadatak mi je bio da na svakoj zatresem mrežu. Samo ime kluba, ambijent i takmičenje su totalno nešto drugo, veći motiv, ali da li je u pitanju Čelsi ili neki klub sa Kipra - ja tu nisam pravio razliku. Na samom terenu je cilj bio samo da moj klub postigne što bolji rezultat i ja, ukoliko je moguće, dam gol.

O Ivanu Jovanoviću kao treneru je rekao:

- Ne može da bude loš trener, a da je napravio takav rezultat. On je sa APOEL-om napravio nešto što će teško ko ponoviti. Tri puta grupne faze LŠ, čini mi se. Stigao je do četvrtfinala i igrao protiv velikog Reala. Mnogo veći klubovi ne mogu time da se pohvale, sa mnogo većim budžetima i boljim igračima.

Povreda Ahilove tetive, jedna od najtežih, omela ga je da bude član tima koji je potom igrao četvrtfinale LŠ protiv Reala.

- Pukla mi je Ahilova tetiva, usledio je dug oporavak i posle toga sam napusti klub. A oni su te sezone došli do četvrtfinala. Bio sam verni navijač, jer to je klub koji će uvek imati posebno mesto u mom srcu - rekao je Mirosavljević koji se osvrnuo na tu povredu:

- Imao sam 32 godine. Oporavio sam jako brzo. Tri meseca posle operacije sam počeo da trčim. Posle pet meseci sam ušao u rad sa ekipom tako da sam relativno brzo bio na terenu s obzirom na to da je u pitanju jedna od najtežih povreda u fudbalu. Tu, pre svega, moraš da budeš jak u glavi. Nisam ni jednog trenutka pomislio da je kraj karijere. Prvo što sam rekao, kada sam saznao šta se desilo, jeste to da ću se vratiti još jači. Tako sam i ušao u oporavak i bio sam siguran da ću igrati fudbal. Bogu hvala, igrao sam ga do 39. godine.

Povratak u Srbiju, bljesak u Napretku, Kup sa Čukom i kraj karijere

Kolika je legenda kluba Mirosavljević postao videlo se 2018. godine na pripremama Čukaričkog, kada je jedan navijač došao čak iz Nikozije u Limasol kako bi dobio potpis nekadašnjeg centarfora voljenog tima za koji je sadašnji direktor Čuke igrao od 2008. do 2011. godine i odakle se preselio u kiparski Olimpijakos

Međutim, tu se zadržao kratko i usledio je povratak u Srbiju.

- Imao sam ugovor na godinu dana, ali sam posle šest meseci sam se vratio u Srbiju - iz više razloga. Vladimir Matijašević, s kojim se dugo privatno znam, me je zvao da dođem u Napredak i da pomognem. Moram da priznam da sam se nećkao, jer me tadašnji trener Olimpijakosa molio da ostanem. Njega nije interesovalo ni koliko imam godina, već da hoće da sam tu.

- Druga stvar koja je presudila jeste ta što je stariji sin kroz šest meseci trebalo da krene u školu. Takođe, uvek sam razmišljao da ću se na kraju karijere u inostranstvu vratiti da živim u Srbiji. Plus, u tom periodu otac mi se razboleo i to je bio još jedan razlog kako bih bio bliže njemu. I onda sam prelomio da se vratim.

Vreme provedeno u Kruševcu nikada neće zaboraviti, pogotovo što je učestvovao u velikom rezultatu i povratku Čarapana u elitno društvo -  a na 60 mečeva dao je čak 35 golova.

- Tamo sam proveo dve godine, moram da priznam da nisam ni ja očekivao da će biti tako. Mislio sam da u Srbiji nije bio taj nivo, pogotovo što je Napredak bio druga liga. Pre toga u Srbiji nisam nikad igrao drugu ligu. Za mene je to bilo onako malo... da kažem da sam bio negde skeptik. Međutim, iznenadio sam se svim što sam zatekao u Kruševcu. Napravljena je dobra ekipa, grad je jako lep, ljudi vole fudbal i moram da priznam da su me fenomenalno prihvatili.

- Osećao sam se kao kod kuće. Bio sam vođa te ekipe u kojoj su bili jako dobri momci. U tih šest meseci, te polusezone, nismo uspelid a se plasiramo u Superligu. Kada sam došao, Napredak je bio prvi iznad crte, a ambicije su bile da se uđe u Superligu. Na kraju je presudio meč u Nišu, gde smo od Radničkog izgubili. Već sledeće godine smo superiorno ušli u ligu.

Činilo se da će mu dres Napretka biti poslednji koji će nositi, ali poziv Čukaričkog nije mogao da odbije.

- Iskreno, kada sam došao u Napredak mislio sam da ću tu i da završim karijeru. Te 2012. sam punio 35 godina. Međutim, dobre igre u Kruševcu nisu ostale nezapažene i usledio je poziv Čuke. Ključno je bilo to što mi je porodica bila u Beogradu. Već sam se umorio od putovanja, dva puta nedeljno sam išao za Beograd i za Kruševac. Bilo je naporno, plus stariji sin je krenuo u školu i trudio sam se da što više vremena provodim s njim.

- Ono što sam čuo tada za Čukarički, iz godine u godinu je išlo sve bolje i bolje i klub je rastao. Nisam pogrešio. Kao što sam rekao za Smederevo, tako kažem i za Čukarički. To je bila jedna sjajna ekipa, jedan skup fenomenalnih igrača i karaktera. Atmosfera u svlačionici je bila sjajna i to je ono što je preduslov za uspeh koji je ostvaren. Pre svega tu mora da bude drugarstvo. Tako mi je bilo u Sartidu i Kruševcu. U Čukaričkom se dešavalo da po sedam, osam, deset nas izađe zajedno u grad. Tako je bilo i u APOEL-u, dok generalno u mnogim klubovima nije takav slučaj. Profesionalno se završe obaveze i nema drugarstva posle.

Za Brđane je nastupao dve godine, osvojio je Kup 2015, a godinu dana kasnije otišao je u zasluženu igračku penziju. Za to vreme provedeno u klubu ubedio je čelnike Čuke da je čovek od poverenja, ostao je na Brdu i od pozicije potpredsednika kluba stigao je do fotelje sportskog direktora.

- Ono što je bilo sigurno jeste da ću ostati u fudbalu, to je najbolje što znam da radim. Negde sam video sebe u fudbalu oduvek. Nisam znao tačno gde i šta želim. Još dok sam bio aktivan igrač, završavao sam A licencu za trenera. Onda sam nastavio i na profi licenci. Tad je bilo najava da neće moći da se bude ni sportski direktor ako nemaš profi licencu. To je za mene bio signal da moram d a završim, iako nisam znao kojim putem ću krenuti - rekao je Mirosavljevć za kraj razgovora.

(Mario Marić)