Horor povreda protiv Zvezde je prošlost, lider Čuke ponovo igra: Bog me je pogledao kroz taj 1 odsto

Marko Docić upisao svoje prve minute na terenu posle one utakmice sa crveno-belima, kada je na njega startovao Seku Sanogo * U razgovoru za Telegraf, kapiten Brđana se osvrnuo na te teške dane i dodao koliko je imao sreće * Takođe, priznao je da je tada bio u pregovorima sa dva, tri kluba

Bio je 11. septembar 2020. godine, kapiten Čukaričkog Marko Docić ostao je da leži na travi posle horor starta Sekua Sanoga na meču sa Crvenom zvezdom verovatno i ne znajući šta ga je snašlo u tim prvim sekundama strašne povrede!

S druge strane, skoro svi koji su u tom trenutku gledali utakmicu uhvatili su se za glavu - jer su posle pregleda video snimka pomislili da Docića očekuje duža pauza. Prve prognoze su govorile da bi sjajni vezista mogao da propusti celu sezonu. U najgorem slučaju da se vrati pred sam finiš iste, ali svakako ne u onom "obliku" koji je karakterističan za Docića - obliku lidera!

Preporučujemo

Međutim, četiri meseca kasnije, Docić je ponovo počeo da radi ono što najviše voli -  a to je da igra fudbal! Proveo je na terenu celo drugo poluvreme meča sa Baltikom, te svojim pasovima kreirao akcije koje su dovele do dve najbolje šanse Brđana protiv Rusa. Ukratko, pokazao je da je povreda prošlost i da će definitivno biti najveće pojačanje Čuke pred nastavak sezone.

- Nisam toliko obraćao pažnju na te stvari, bio sam pun energije i želje se vratim tom fudbalu koji stvarno obožavam. Igram ga otkako znam za sebe i kada se desi neka ovakva povreda, gde četiri meseca nemam nikakvu aktivnost, čovek se uželi fudbala i u glavi jedva čeka da dođe na nivo gde može da nastavio da radi kao što to čini celog života - počeo je Docić svoj razgovor za Telegraf:

- Bez obzira na to što povreda nije bila nimalo bezazlena, nisam osećao nikakav strah i tremu kada sam u nedelju kročio na teren prvi put. Osečao sam se kao da nisam ni imao pauzu, to je verovatno što ja posle te povrede nisam odigrao nijedan minut. Nisam imao nikakav kontakt sa fudbalom dok se nisam 100 odsto oporavio. Onog trenutka kada sam osetio da sam spreman,. vratio sam se treninzima. Već na prvom treningu smo igrali na dva gola, gde sam ja išao kao i pre povrede. Svi su vikali "pazite ga, pazite ga", ali ja nisam imao svest da sam uopšte bio povređen.

"U 99 odsto slučajeva sve strada, mene je Bog pogledao kroz taj jedan odsto"

Vratio se Docić ponovo u taj 11. septembar, opisao je šta se tada dešavalo na terenu stadiona na Banovom brdu, ali i kako je imao dosta sreće - odnosno kako se "izvukao" zahvaljujući Bogu.

- Pet minuta posle starta, kada sam već došao sebi, kroz glavu su mi prolazile svakakve misli. Meni je doktor odmah testirao nogu na terenu još dok je sve bilo vruće. Noga je mogla da ide u svaku stranu bez ikakvog zaustavljanja. Sutradan ujutru, kada se sve već ohladilo, uradio sam magnetnu rezonancu koja je pokazala oštećenje ligamenata i tetiva, ali ništa u meri da je potrebna operacija. Mada je svima izgledalo da su otišli prednji ili zadnji ligamenti, ili čak prelom kosti. Desilo se tako da je sve po malo odlazilo. Tetive istegnute, neke sitne popucale, ali ništa nije bilo za operaciju.

- Svako ko je video start, mislio je da je meni sve otišlo. Pogotovo koleno, koje mi je otišlo skroz unazad u tu neku hiperekstenziju i u 99 odsto slučajeva odlaze prednji i zadnji ukršteni ligamenti. Bog me je pogledao kroz taj jedan odsto i samo me je on spasio. Ništa drugo ne vidim, ništa specijalno nisam radio da bi meni noge bile toliko čvrste i da bi izdržale duel koji je bio jeziv za pogledati, a kamoli da ga neko oseti. Bez obzira na sve, ja sam odlično prošao. Imao sam tu stres frakturu na tibiji koja je možda eto odužila taj oporavak. Medijalni ligament je bio onako oštećen, ali on je posle tri ili četiri nedelje od povrede bio zalečen.

- Međutim, ta stres fraktura je nešto što me je mučilo, nije dugo zarastala. Pred kraj jeseni bi imao vremena i da odigram nešto, jer sam sredinom novembra bio oporavljen 100 odsto, ali mi se desilo da dobijem korona virus i morao sam da budem u izolaciji dve nedelje. Tada sam već izgubio taj neki nivo spreme i nisam želeo da rizikujem. Za pretposlednje i poslednje kolo sam mogao da budem u kombinaciji, ali nije bilo okej prema drugim momcima koji su već duže bili u trenažnom procesu - ističe Docić.

Doktor nije mogao da veruje šta je magnetna pokazala: "Jeftino si prošao."

Iako se tokom pregleda na magnetnog rezonanci trudio da ne razmišlja o toj situaciji, nije Dociću bilo svejedno dok je čekao da ga doktor pozove nazad u ordinaciju.

- To iščekivanje čitanja rezultata je malo prošlo u strahu. Primetio sam, dok sam ležao, da nisam ni razmišljao o tome. Odlutao sam. Ali, kada izađete iz sobe i čekate rezultate, to nije svejedno. Pazite, već naveče su svi videli snimak tog starta. Čak i doktor koji mi je gledao magnetnu rezonancu. Prve reči koje mi je rekao kada sam ušao da mi pročita nalaz bile su: "Jeftino si prošao." Kaže da ono što je on video je nemoguće u odnosu na to šta je pokazala magnetna. Niko nije mogao da veruje. Međutim, ja se nisam vodio time da samo taj doktor da svoje mišljenje.

- Ne kažem ja da on nije stručan, ali sam hteo na više strana da proverim mišljenja. Poslao sam našim najboljim radiolozima u Srbiji, poslao sam i u inostranstvo. Niko nije bio za to da se operišu ligamenti. Meni su neki oštećeni, prednji ukršteni istegnuti 40 odsto, medijalni je imao tu crticu da je blizu pucanja, ali niko nije bio za operaciju. Ono što me je brinulo, jeste da je jedan doktor iz privatne klinike mislio da sam ja za operaciju tibije koja sporo zarasta.

- Hteo je da mi proba  da mi izbuši kost i da je podigne malo, ja sam mu rekao da želim bez operacije da probam ako je ikako moguće. On je rekao da sam gradus između jedan i dva, a gradus dva se obavezno operiše. Preporučio mi je da se operišem, otišao sam kod drugih stručnih ljudi i rekli su mi da idem bez operacije. Hvala Bogu, ništa me ne muči danas. Ponašam se najnormalnije.

To što je trenutno sve normalno kod Docića, što se tiče te povrede, i te kako daje za pravo Brđanima da se nadaju da će tokom proleća imati svog kapitena u punoj snazi i formi. Uostalom, i trener Dušan Đorđević je posle meča sa Baltikom istakao da se najviše raduje tome što kao pojačanje dobija upravo pomenutog vezistu.

- Treba da očekujemo u nekom fudbalskom delu da ću biti na nivou na kom sam bio pre povrede. Radio sam dosta na sebi i jačanju, pogotovo leve noge koja mi je sve u fudbalu. Sve s njom radim. Da li su to prekidi, prenosne lopte, kratki pasovi, ja se uvek nameštam na tu jaču levu nogu. Očekujem da nastavim gde sam stao i pre povrede - rekao je Docić koji se osvrnuo na kratku analizu jesenjih partija Brđana, te onoga što klub očekuje na proleće:

- Meni je dosta teško da gledam kad ne igram, jer ne mogu ništa da učinim. Čukarički je izgledao dosta dobro, pogotovo u ovom nekom finišu polusezone. Uhvatili smo ozbilajn zalet, nakupili dosta bodova i mislim da je nama najmanje prijala pauza od svih klubova. Kada smo bili u najvećem naletu, prvenstvo je stalo. Nadam se da ćemo nastaviti već od prvog kola u istom ritmu. Mislim da Čukarički ima kvalitet i potencijal za Evropu. Imamo dosta mladih igrača, ali i ovih iskusnijih. Ne mogu da kažem starijih, jer mi imamo samo dva-tri igrača preko 30. Ostalo je sve dosta mlađe, naše je samo da odradimo dobre pripreme i da nastavimo gde smo stali u prvenstvu.

- Čuka ide na što veći plasman. Ako budemo ušli, a nadamo se da hoćemo, planiramo da pomerimo tu neku granicu barem do trećeg kola. Sada će i rivali biti malo slabiji zbog toga što je u pitanju Konferens Liga. Prethodni put nismo imali ni sreće, naleteli smo na Molde koji je bio ozbiljna ekipa. Posle su i titulu osvojili, a ispali su od Partizana u 4. kolu. Molde je više pokazao u ta dva meča, ali je Partizan imao više sreće da prođe.

Pisalo se da ga hoće Partizan, letos je bio blizu prelaska u dva, tri kluba

Kada već pominjemo Partizan, bilo je i priče da su crno-beli letos želeli da angažuju upravo Docića. Takođe, pominjali su se i neki klubovi iz inostranstva i pitanje je da li bi vezista bio trenutno na Brdu da se nije povredio.

- Ne bih sada navodio klubove sa kojima sam bio u pregovorima, ali su bila dva ili tri kluba gde sam bio blizu prelaska. Sad, pitanje je da li bi mene Čuka pustila, ali je sigurno da je bilo interesovanja dobrih klubova gde bi meni bio ozbiljan iskorak. Jednog dana bih voleo da se oprobam u tim nekim jačim ligama. Bez obzira na moje godine, mislim da sa 27 se igra najozbiljniji fudbal. Zreo sam, odrastao psihički, prošao sam sve dečije bolesti i stasao sam u igrača koji može da odgovori na dosta zahteva.

- Šta će biti na leto, nikad se ne zna. Svaki prelazni rok ima nešto svoje. Opet, s druge strane, ja izlazim iz povrede. Nisam ni razmišljao o tom odlasku, više sam bio koncentrisan na zahteve oko povrede i da se vratim na staro. Ako neko prepozna, biće mi drago zbog toga. A ja ću onda popričati sa ljudima iz kluba.

Za kraj, osvrnuo se Docić i na sve trenere s kojima je radio na Brdu. A radio je sa dosta njih, jer dres Čuke nosio od 2016. godine.

- Od svakog trenera sam naučio nešto. Kada sam došao u klub, tu je bio Milan Lešnjak koji je bio treči na tabeli. Pobedio je Zvezdu i Partizan u četiri dana na gostujućim terenima. Od njega sam dosta taktičkih stvari naučio. Od Gordana Petrića sam takođe dosta naučio, on je dobar čovek i dobar trener. Lalatović je jako veliki takmičar, ima tu neku ludačku energiju koju prenosi na igrače.

- Simo Krunić je dugo godina trener u srpskom fudbalu i poznaje našu ligu. Trener koji je tim svojim poznavanjem lige upravljao nama i svaku utakmicu smo različitije izlazili na teren. Aleksandar Veselinović i Dušan Đorđević su bili zajedno, tražili su nešto novo da se donese u Čukarički, a to je visok presing, igra u visokom ritmu što mi i sada pokušavamo da igramo. Od svih sam nešto različito naučio, svako ima neku svoju manu verovatno, ali ja sam se trudio da uzmem ono što je dobro. Tako sam i sazrevao kao igrač i došao na nivo da budem kapiten i neko od kog dosta zavisi i igra - rekao je Docić za kraj razgovora.

(Telegraf.rs)