Rekorder Zvezde sa 58 golova, Lalatovićev poziv mu promenio život: Ko je Čukin čovek od poverenja?

Pavle Delibašić "otvorio dušu" u razgovoru za Telegraf, pričao je o svom stažu na Marakani, o nekadašnjim saigračima Lalatoviću i Stankoviću kao trenerima, ali i o osnovnim postulatima koje bi mladi igrači trebalo da "upiju" ukoliko žele dobre karijere

Da bi čovek postao veliki, odnosno da bi napravio neki veliki uspeh u sferi u kojoj on želi, uspeće u tome samo ako je odlučan da to i postane! A kod Pavla Delibašića, pomoćnog trenera Čukaričkog, ta odlučnost nikada nije ni dovedena u pitanje s obzirom na to da je po okončanju igračke karijere već znao šta želi da bude.

Otuda i ne čudi što je na vrata Brđana svojevremeno pokucao samo sa idejom da dobije priliku da radi. Ništa drugo mu tada nije bilo bitno, osim da krene da uči - i to od nule. Skoro dve godine je radio kao volonter, a onda je stepenik po stepenik krenuo "uzbrdo."

Preporučujemo

Imao je i malo sreće, ali kako sam kaže - za uspeh u fudbalu, pored talenta i rada, potrebna je upravo i doza sreće. A ona je došla u vidu poziva Nenada Lalatovića da mu se priključi u radu sa prvim timom Brđana u decembru 2016. godine. Inače, njih dvojica su svojevremeno bili saigrači u mlađim kategorijama Crvene zvezde gde Delibašić i dalje drđi neverovatan rekord po broju datih golova u sezoni.

O tome, ali i o svim ostalim stvarima iz njegove karijere, Telegraf je razgovarao sa Delibašićem tokom priprema Čuke u Turskoj.

- Kao što sam u Zvezdi krenuo od pionira igrački, tako sam u Čukaričkom trenersku karijeru počeo u pionirima. Došao sam, pokucao na vrata i počeo kao volonter. Došao sam kod tadašnjeg direktora Omladinske škole Zorana Popovića, koji mi je svojevremeno bio trener, pokucao na vrata, obavio razgovor i želeo da krenem sa tim poslom. On mi je rekao: "Pavle, ono što ja mogu da ti obećam jeste samo trenerka Čukaričkog. Ništa više."

- Odgovorio sam da je pošteno od njega, da ništa više i ne tražim i da je moje da krenem da radim. Bio sam volonter skoro dve godine i psole sam zaslužio ugovor. Trenerska karijera je krenula ka gore, imao sam svoju selekciju 2004. i 2005. i uporedo sam bio pomoćnik omladicnima koje je predvodio Miško Jurasović. To je jedan fenomenalan čovek i trener koji mi je mnogo pomogao fudbalski. Razložio je nek stvari. Uostalom, on je tada 10 godina bio u poslu. I danas se čujemo. Fenomenalan čovek i trener, mnogo je značio Čukaričkom. Prve godine je uzeo titulu i igrao Ligu šampiona - počeo je Delibašić razgovor za Telegraf, a zatim se osvrnuo na taj Lalatovićev poziv:

- Sve se menja kada je došao Nenad Lalatović na mesto glavnog trenera. Dan ili dva pre te konferencije me je zvao. Ja nisam imao nikakvih nagoveštaja da će nešto da se dogodi. Sedeo sam kod kuće i pisao neki izveštaj za svoju selekciju kada me je Lalatović pozvao. Nismo se prethodno dugo čuli. Pitao me je da li hoću da radim sa njim, naravno da sam hteo i da je svakom imperativ da radi sa prvim timom. Ali sam mu rekao da to mora da vidi sa ljudima koji vode klub. On je potom dodao: "Ništa ti ne brini, to je moje. Samo želim da vidim hoćeš li ti ili ne." On je to na toj konferenciji šmekerski odradio, ljudi koji vode klub su pristali na to i ja sam sada sa prvim timom Čuke pune četiri godine.

- Što se tiče Lalatovića, on je jedan od najboljih trenera u Srbiji. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali on deset i više godina radi bez prestanka. Od manjih do većih klubova, svugde je imao uspeha, i on je jedan ozbiljan trener. Sa Zvezdom je radio u najtežem momentu u istoriji kluba. Na njegovom prestavljanju nije bilo ni struje, a opet je izbacio klince koji su se kasnije dobro prodali. Osim što je fenomenalan trener, Lala je jedna iskrena duša. Ni iz čega me pozvao da radim sa njim i zauvek mu hvala na tome. To mu nikad neću zaboraviti.

Na pitanje kakav je Lalatović bio kao klinac, Delibašić je "kao iz topa" odgovorio:

- Kako ga vidiš danas, takav je bio i u mlađim kategorijama. Uvek je bio temperamentan i svoj. Nikad niko mu ništa nije nametao. Voli on dosta toga da sasluša i sa strane, ali uvek je ona taj koji na kraju seče. Voli tu odgovornost i ja to cenim. On nije od tih ljudi koji beže od odgovornosti, gura tu svoju priču i jako mu dobro ide. Mislim da i u inostranstvgu može da napravi dobar rezultat. Malo je ljudi koji imaju takvu energiju. A trener, kakvo god znanje da ima, mora da poseduje i energiju koju prenosi na igrače. Gde god bude radio, može da napravi rezultat.

Za sezonu dao 58 golova u mlađim kategorijama, igrao sa Stankovićem, Koromanom, Lazetićem, Lalatovićem...

Otkrio je Delibašić i kako je svojevremeno stigao na Marakanu, gde je, bez lažne skromnosti, izdominirao tom omladinskom ligom.

- Došao sam iz Rudara iz Kosovske Mitrovice, posle jednog turnira pokrajina u Valjevu. Snimio me tadašnji lovac na talente Zvezde, čuveni Toma Milićević. Došao sam u pionire, prošao celu omladinsku školu. U kadetima me zrenirao Vladimir Petrović Pižon i mislim da sam imao sreće da me u mlađim kategorijama treniraju dva najbolja trenera u Srbiji u tom momentu - Toma Milićević i Pižon Petrović. Od njih sam mnogo naučio, i kao igrač i kao čovek. I dan-danas sam sa njima u kontaktu, sa Pižonom posebno.

- Tu omladinsku školu sam prošao sa odličnim uspehom. I danas sam najbolji strelac sa 58 golova u jednoj sezoni (1995/96). Taj rekord će teško bilo ko u nekom periodu oboriti, to je otprilike prosek od po dva gola po meču. To je bila strašna ekipa. Dejan Stanković, Lalatović, Koroman, Gvozdenović, Lazetić, Jeremić, Urumov, Marko Mitrović, Joca Veselinović, Drulić... To je ekipa koja je Zvezdi kasnije dala sedam kapitena i osam reprezentativaca.

Postavlja se pitanje kako strelac 58 golova u jednoj sezoni nije zaigrao za prvi tim, a Delibašić je imao spremno objašnjenje.

- Zvezda je uvek, ranije bar, za tuđe igrače je bila majka, a za svoju decu maćeha. Uvek se smatralo za nas koji smo tu da ima vremena. Svi smo mi negde, osim Dejana Stankovića koji je direktno ušao u tim, zaobilaznim putem morali da tražimo svoju karijeru. Neki su imali sreće i kvaliteta da se vrate u Zvezdu, ja nisam. Video sam kasnije da ću teško dobiti šansu, da je konkurencija velika, te sam raskinuo ugovor. Tada su bili Drulić, Pjanović, Jelić...a ja sebe nisam video kao nekog ko će moći da dobije pravu šansu i morao sam da krenem dalje.

- Dok sam bio na pozajmici u Jedinstvu sa Uba, nadao sam se da ću dobiti neku šansu. Međutim, nije se namestilo. Kada bih povlačio neku paralelu, to je ono što ja sada ovoj deci govorim. To je period gde se najviše igrača gubi, prelazak iz omladinske škole u prvi tim. Ja sam bio jedan od najtalentovanijih igrača, najbolji strelac svih vremena... Išao sam na pripreme prvog tima tri-četiri puta, ali nisam tada ubedio Ljupka Petrovića i Muslina, kao i ostale trenere, da sam zreo za Zvezdu.

- Sigurno su i moje krivice, jer sad gledam kako sam i šta radio. Mnogo više sam morao da radim,  jer se sa 18-19 godina prave navike za dalji život. Iskreno da kažem, ja nisam bio neki veliki radnik. Mislio sam da talentom mogu da postignem sve. To nije tačno! Zato danas i učim decu da moraju da rade. Talenat je 20 ili 30 odsto, ostalo je rad i mali postotak sreće. Za mene uspeh zavisi od tri faktora: rad, talenat i sreća. Ako nemaš talenat, ne možeš da uđeš u fudbal. Ako imaš talenat, potreban ti je ogroman rad za nešto više. I na kraju moraš da imaš i malo sreće da bi bio vrhunski fudbaler. Ja sam sa prvim timom već četiri godine, prethodno sam isto toliko bio u mlađim kategorijama, i svo to vreme posvećujem momcima da im kroz priču, iz mog iskustva, objasnim neke stvari. Ko pre sazri i shvati, ranije će napraviti bolju karijeru.

Fudbalska bajka sa Leotarom i odlazak u Kinu: "Kad ih gledaš na treningu, oni su Brazilci"

Dok je bio član Zvezde, Delibašić je igrao odličan fudbal na pozajmici u Leotaru. Osvojio je titulu i kup Republike Srpske, bio najbolji strelac lige u sezoni 2001/02 sa 21 golom, a potom je osvojio i titulu šampiona Bosne i Hercegovine u prvoj zajedničkoj ligi. O fudbalskoj bajci Leotara, Telegraf je već pisao u maju, a jedan od sagovornika bio je upravo Delibašić koji je iz Trebinja otišao u Suboticu.

- Kada sam završio epizodu u Leotaru, nekih šest meseci nisam ni igrao fudbal zbog privatnih problema. Karijeru sam oporavio u Spartaku iz Subotice gde sam odigrao fenomenalnu sezonu. Onda sam došao u Čukarički gde sam u sezoni dao 23 gola. Imali smo fenomenalnu ekipu. Kolarov, Tubić, Vilotić, Alivodić. Aca Radosavljević, Lazar Popović... Treneri su nam bili Zoran Popović i Borislav Raduka. Fenomenalna ekipa koja je iza sebe imala dobru sezonu. Ja sam posle toga otišao u Kinu, a dok sam boravio u Leotaru bila je i neka priča da se vratim u Zvezdu. Tad je bilo najsvežije, ali se nije dogodilo.

Prema Delibašićevim rečima, nikakva dilema nije postojala kod njega kada je stigao poziv iz Azije.

- U Kinu sam otišao slučajno. Menadžeri su došli da gledaju drugog igrača, a videli su mene. Mada ja nisam dao ni gol koliko se sećam. Nisam imao dilemu da idem tamo. Sada jeste mnogo veći finansijski momenat u Kini, ali ni tada nije bilo loše. Krenula je ekspanzija, pred Olimpijske igre, ogroman novac se ulagao u fudbal. Ja sam otišao u klub Lifan, klub koji nije vrhunski, ali koji je uvek igrao prvu ligu. Imam fenomenalno iskustvo sa Kinom. Upoznao sam drugačiju kulturu, pritom sam i finansijski tamo najbolje prošao.

Dao je Delibašić i zanimljivo viđenje fudbalskog rada u Kini, odnosno objasnio je i zašto su ranije strani treneri imali toliko uspeha tamo. Među njima i srpski.

- Kad ih gledaš na treningu, oni su tehnički Brazilci. Ali imaju u glavi problem, taktički su katastrofalni. Ne znaju gde da stoje na terenu. Ne znaju da li bek treba da bude na svom mestu ili u špicu. i zato svaki trener koji iole poznaje materiju, da zna da postavi taktiku, imaće tamo uspeha. Mislim da je to njima bio najveći problem. Zato Kinezi uvoze i fudbalere i trenere. Kinezi su disciplinovani, radni, vredni, šta mu kažeš - on to izvršava. Barem je tako tada bilo. Naši treneri su imali tamo uspeha, i Tumbaković i Kosanović i pokojni Santrač. I dan danas na pomen Tumbakovića i Kosanovića mirno stoje u Kini. Sada već vrhunski stranci dolaze i trener ne pravi toliku razliku. U ono ranije vreme definitivno su pravili.

Posle epizode u Kini, Delibašić je igrao dve godine u grčkoj Kalitei. Zatim je napravio odličan potez i otišao je u Lokomotivu iz Plovdiva gde je proveo možda i najbolje dane svoje karijere.

- Pamtim Plovdiv kao jako lep grad za život, navijači su me toliko zavoleli da sam jedne godine proglašen među tri najbolja stranca u ligi. Navijači su jedni od najboljih s kojima sam ja u karijeri sarađivao ili gledao. I dan-danas mi navijači šalju poruke i čestitaju praznike. Šalju slike sa mojim dresom na tribinama. Iako je to bilo pre deset godina, nisu me zaboravili i čini se da sam ostavio dobar utisak - rekao je Delibašić, pa otkrio zašto je napustio Bugarsku:

- Zbog svoje neke greške, tražio sam više, nisam dobio, i na kraju sam otišao iz Plovdiva. Rizikovao sam, čekao celo leto, tražio bolju ponudu i na kraju se nije isplatilo. Lokomotiva je u međuvremenu našla igrača, a ja nisam dobio ono što sam čekao. Bilo je posle opet poziva da se vratim, ali nije to bio onaj novac koji su pre nudili. Izuzetno mi je bilo žao, ali ostaće da su to dve možda i najbolje godine u mojoj karijeri.

Igračka se bližila kraju, a Delibašić je sve više i više razmišljao o onoj trenerskoj.

- Tokom karijere sam promenio dosta klubova, sve sam nešto čekao. Iz Bugarske sam se vratio u Zemun i igrao šest meseci da bih opet otišao negde. Karijeru sam završio u 34. ili 35. godini, ali da sam bio pametniji trebalo je i ranije da završim. Video sma sebe i dalje u fudbalu kroz trenerski posao. Ceo život sam tu, a posebno me je privlačio taj trenerski posao. Radio sam sa mnogo stručnmjaka, video sam i kako treba i kako ne treba. Sa Pižonom i Profom Radanovićem se čujem i danas i razmenjujemo savete. Kao i sa ostalim trenerima kada se vidimo. Toga se nikada nisam libio.

Ja sam trenersko dete Čukaričkog, hvala Galetu Obradoviću i Matijaševiću

O tome kako je trenerski prohodao već smo pisali na početku teksa, a osim sa Lalatovićem Delibašić je u prvom timu radio i sa Simom Krunićem, Aleksandrom Veselinovićem i sada Dušanom Đorđevićem. Svakog od njih kratko je analizirao.

- Mislim da je Simo Krunić te godine napravio i najviše bodova u istoriji kluba. Prodali smo dosta igrača, igrao se lep fudbal. Pamtim ga kao izuzetno dobrog čoveka koji je svima nama znači u klubu. Svi smo s njim bili dobri prijatelji. Trenera možemo da gledamo i ovako i onako, ali glavni parametri su koliko je igrača razvio i koliko se prodalo, kakav fudbal se igrao i kakav rezultat je bio. A Simo je spojio sva tri parametra.

- Veselinović je napravio jedan rez, bilo je dosta mladih igrača u ekipi, ali ne mogu ništa da pričam konkretno jer je tih godinu i po dana bilo ispresecano zbog ove pandemije. Nikako nismo mogli da uhvatimo neki ritam, Taman krenemo, pa neka pauza. Sve je bilo ispresecano zbog tih nekih natprirodnih moći, pa je teško i napraviti neku analizu. Nikad manje čovek nije bio, a nikad više priprema nismo imali.

- Što se tiče Đorđevića, Dule je jedan dobar čovek kog ljudi u Čukaričkom vole. Izuzetno je lagan za saradnju, uvek s njim možemo da se dogovorimo. Takav je čovek. Ne govorim da je iko bio loš, ali sa Đorđevićem je prosto nemoguće da imaš bilo kakav problem. Jedna blaga narav. Od kada je uzeo ekipi, stabilizovali smo se. Izgubili smo samo jednu utakmicu od Partizana. Ekipa ima kvalitet, mislim da smo jedan od glavnih kandidata da se plasiramo u Evropu. To prvo želim sebi kao članu stručnog štaba, a onda i Duletu kao šefu stručnog štaba - da se upiše u anale Čukaričkog. Njemu stvarno želim da jednog dana naplati sebe, da trenerskijoš više napreduje, zaslužio je to i kao čovek i kao trener.

To što je sa prvim timom već četiri godine Delibašiću nekako samo nameće epitet Čukinog čoveka od poverenja. Pogotovo što je i on sam i te kako vezan za klub, toliko da ni pored određenih ponuda nije želeo da ide sa Brda.

- Jeste, bilo je ponuda. Mogu samo da gažem da su bile, ali gde i šta - to je nebitno. Ja sam sve svoje licence (B i A) završio u Čukaričkom. Sada sam na pro licenci, najvećoj trenerskoj licenci koja postoji. Ja sam trenersko dete Čukaričkog, jedini klub za koji ja znam i trenerski sam se tu razvijao. Tu sebe vidim, u klubu. Na kraju mogu da budem zahvalan Draganu "Galetu" Obradoviću, čoveku koji mi je na kraju sve i omogućio. Teško bih došao do tih licenci da klub nije stao iza mene. Zahvalnost dugujem i Vladimiru Matijaševiću, njih dvojica vode ovaj klub na sjajan način.

Pitali smo Delibašića i ko bi od sadašnjih klinaca mogao da bljesne, ali i da li je mladim igrači teže sada ili ranije.

- Nezahvalno je bilo koga izdvajati, jer ne bih pogrešio bilo koga da izdvojim. Svi oni zaslužuju malo više pažnje. Sigurno očekujemo da neko bljesne, evo Kamenovića smo kao naše dete prodali. Posao nas trenera u Čuki jeste da afirmišemo mlade igrače. Ne rezultat, on nije prioritet. Jeste jedan od ciljeva, ali ako bi te ciljeve rangirali prvi je svakako radvoj mladih igrača. Zato smo i poveli sada 13 klinaca, ekstra su talentovani, milina je raditi sa njima.Kada bi bilo koga u klubu potao da li žele razvoj igrača ili rezultat, svi će izabrati ovo prvo. Na kraju krajeva, Čukarički definitivno postaje poznat po tome u regionu. Retko ko, sem Zvezde, Partizana i Dinama, prodaje igrače na zapad. Mi, evo, prodajemo u Italiju, Belgiju i Englesku mlade igrače i zbog toga je velika privilegija raditi u klubu kakav je Čukarički - rekao je Delibašić i dodao:

- Mislim da je mladim igračima danas mnogo lakše. Imaju toliko tih servisa, svi ih gledaju, maze i paze, imaju menadžere, klub staje iza njih... Samo malo ranije da u glavi neke stvari razreše. Ja, an primer, ranije nisam imao menadžera, morao si sve sam. Sa roditeljima pričaš, ali to je nedovoljno. Danas igrač koji iole išta vredi, sigurno ima menadžera. Mi gledamo da svi oni budu klupski igrači, ali od toga se ne može pobeći. Taj menadžer ga čuva 0-24 i pored kluba koji mu daje sve uslove za rad, fudbaler ima i svoje neke trenere sa strane. Zato im je mnogo lakše sada, nego nama ranije.

Deki Stanković je unapredio Zvezdu, Piksi idealan za selektora

Osim sa Lalatovićem, Delibašić je igrao i sa Dejanom Stankovićem u mlađim kategorijama. O treneru Zvezde ima samo reči hvale.

- Ne znam kako Deki radi, odrasli smo zajedno i igrali pet godina u omladinskom timu, ali mi liči na istog onog momka. Kao i za Lalatovića što sam rekao. Stanković je kao igrač na terenu bio jedan pravi fajter i borac, a i sada ga pored klupe vidim takvog. Napravio je jedan pomak u odnosu na Milojevića, barem po meni. Milojević je napravio rezultate koje će iko u narednom periodu postići, ali kroz igru se vidi napredak.

- Zvezda igra tečnije i dopadljivije. Sada, kome se to sviđa ili ne, ali Stanković je napravio promene. Jeste početnik, mada se odlično snašao. On vodi Zvezdu ka jednom pravom putu. Ubedljivo su prvi u ligi, igraju nokaut fazu LE,. Ni za jotu nije spustio ono što je bilo pod Milojevićem, čak je i unapredio igru trenerski gledano. Želim mu sve najbolje, drago mi je kada vidim da u Superligi ima mladih trenera. Od Damjanovića u Voždovcu, Đorđevića u Surdulici, Lazetića u Metalcu... Uvek sam na strani njih.

Za kraj, s obzirom na to da je iz trenerske branše, interesovalo nas je i koga bi Delibašić postavio na mesto selektora reprezentacije Srbije koje je trenutno upražnjeno.

- Ja lično ne bih imao nikakvu dilemu, to je Dragan Stojković Piksi. Jedan od najboljih igrača svih vremena, čovek uz kog sam odrasto i gledao ga kao ikonu.Imao sam sreće da ga jednom u Nagoji upoznam, čak sam i bio s njim nedelju dana. Upoznao sam i kakav je čovek. Vrlo dobro znamo šta je Piski bio i to mu daje neverovatan autoritet. Njega su i povrede malo uništile, ali je sigurno da je 1990. godine bio najbolji igrač na svetu. S obzirom na to da nisam uživo gledao Dragana Džajića i Vladimira Pižona Petrovića, za mene je Piksi naš najbolji igrač svih vremena. Njegov dolazak na mesto selektora bi bio idealan i ne znam ko bi mogao da kaže da to nije pravo rešenje. Piksi ima i igračko i trenersko iskustvo i mislim da bi on mogao da vrati taj kult reprezentacije koji dugo nemamo - rekao je Delibašić za kraj razgovora.

(Telegraf.rs)