Serija A i nezboravni portret iz '90: Kad je Kalčo vladao svetom, a Italijani igrali najbolji fudbal

Čak 13 titula u evropskim takmičenjima, 6 najskupljih transfera u istoriji fudbala i isto toliko osvajača "Zlatne lopte" u samo 10 godina. A onda je Peđa Mijatović sve to srušio golom u Amsterdamu...

Dok kapiten Helas Verone Pjetro Fana hoda kroz tunel starog stadiona Bentegodi - istog onog na kome je nekoliko meseci kasnije Dragan Stojković Piksi iz slobodnjaka zabio sjajan gol Zubizareti na Mundijalu u Italiji '90 - hodnici odjekuju. Huk dolazi iz gostujuće svlačionice u kojoj se nalazi Milan Ariga Sakija.

Mesec dana kasnije, Milan je pobedio Benfiku u Beču i odbranio titulu šampiona Evrope čime se ustrojio kao jedan od najvećih evropskih klubova svih vremena. Trijumf "Rosonera" iz 1990. omogućio je i prvi put u istoriji fudbala da čak tri glavna evropska trofeja završe u rukama klubova koji dolaze iz iste zemlje.

Baš tada, kada je Lućano Pavaroti počeo da gubi svoj prelepi glas, Italija se spremala za Svetsko prvenstvo, a Đanluka Vijali dao dva komada u pobedi Sampdorije nad Anderlehtom u finalu Kupa pobednika kupova. U UEFA kupu Juventus je pobedio Fiorentinu u italijanskom finalu.

Bio je to početak decenije dominacije Serije A na terenu - ali i u našim srcima.

Uspon i pad Maradone

Ako je potrebna još jedna ilustracija snage Serije A u to vreme, evo i ovo: nijedan od četvoro italijanskih finalista u Evropi nije osvojio Skudeto u sezoni 1989/90. Buka koju je Pjetro Fana slušao iz svlačionice Milana nije bio huk radosti. Bio je to jauk očaja i suze, jer se velikom Milanu srušio san o osvajanju titule.

Milan je mrzeo da igra u Veroni. Poraz od 5:3 koštao ih je i šampionske titule i 1973. godine, a taj poraz poznat je pod nadimkom "Fatalna Verona". Sada su se vratili na reprizu, dva kola pre kraja bili su izjednačeni na vrhu tabele sa Napolijem Dijega Armanda Maradone. Rosoneri su bili lideri na tabeli sve do početka aprila kada su Napoliju dati bodovi posle prekinute utakmice sa Atalantom u kojoj je brazilski fudbaler Alemao pogođen novčićem s tribina.

Milan je vodio sa 1:0, ali se sve preokrenulo vrlo brzo. Domaćin koji je bio u borbi za opstanak je izjednačio, a Milan se raspao. Ljut zbog serije loših odluka glavnog sudije, Frank Rajkard je dobio crveni karton - sudija Lo Belo je kasnije tvrdio da ga je Holanđanin dva puta udario - i to samo nekoliko meseci pre nego što je Rajkard nasrnuo i na Rudija Felera na Mundijalu u Italiji.

I Marko van Basten je ubrzo završio u svlačionici zbog cepanja dresa u naletu besa, isključen je i trener Arigo Saki, dok je Bili Kostakurta bio treći izbačeni igrač Milana pošto je napao pomoćnog sudiju posle drugog gola Verone.

Napoli je u međuvremenu dobio poslednje dve utakmice u sezoni, a pokojni Maradona osvojio svoj drugi Skudeto, četiri godine nakon što je predvodio Partenopeje (nadimak Napolitanaca) do prve titule ikada u Seriji A. Ali bio je to i kraj Dijegovih slavnih dana u Italiji. Ubrzo je sišao sa scene, suspendovan na 15 meseci jer je u martu 1991. bio pozitivan na kokain i nikada više nije zaigrao za Napoli. Bio je to i kraj zlatne ere Napolitanaca.

Ali, ako je odlazak Maradone loše uticao na Napoli, nikako nije uspeo da zaustavi prosperitet italijanskog fudbala u celini. Serija A nije bila osvedočena u samo jednom čoveku, imala je puno zvezda i one su bile svuda okolo. Osvajač "Zlatne lopte" Lotar Mateus u Interu ili najskuplji fudbaler sveta Roberto Bađo koji je prešao iz Fiorentine u Juventus.

Italija je tradicionalno bila zemlja koja je imala para i mogla da privuče top fudbalere - pre Bađovog transfera iz Fiorentine 1990. godine, čak 11 od 13 rekordnih transfera ostvarili su klubovi iz Serije A.

U kombinaciji sa odlukom UEFA da izbaci Engleze iz evropskih takmičenja 1985. godine imali su prostor da marširaju terenima bez ozbiljnih rivala. Tokom 90-ih godina prošlog veka Italijani su osvojili 13 od ukupno 30 evropskih titula i imali čak 25 finalista.

- Serija A je bila najbolja i najatraktivnija liga u Evropi tokom devedesetih - svedoči Aron Vinter koji je napustio Ajaks 1992. kako bi igrao za Lacio i Inter u karijeri u kojoj je zabeležio i 84 nastupa za Holandiju.

- Ono što je Španija danas, Italija je bila u ono vreme. Čim sam počeo da igram u Seriji A primetio sam visok nivo kvaliteta fudbala. Bilo je teško pobediti. Bila je to zemlja koja je imala najbolje igrače na svetu i svi su igrali dobar fudbal - seća se Vinter.

Gazzamanija

Engleski ljubitelji fudbala počeli su da se interesuju za Seriju A tamo negde 1992. godine zahvaljujući jednom čoveku. Napoli, Juventus i Roma su bili zainteresovani za Pola Gaskojna, posebno nakon odličnih nastupa na Mundijalu u Italiji, ali je Lacio bio najbrži i uspešno realizovao njegov transfer iz Totenhema 1991. godine. Na pitanje kako su ga ubedili da potpiše, Gaza se našalio da su mu dali ribnjak.

Povreda kolena koju je zaradio tokom finala FA kupa 1991. godine odložila je njegov transfer u Rim, a Lacio je uskoro uspeo da mu spusti cenu sa 8,5 na 5,5 miliona funti. Novi peh prilikom oporavka, kada se pobio u Njukaslu u jednom noćnom klubu, naterao je Lacio da kupi i Glena Redera kako bi motrio na Gazu u Večnom gradu, ali je Reder u poslednjem trenutku odustao od transfera, ljut na Gazu što se pobio te večeri.

Gaskojn je konačno stigao u Rim u maju 1992. godine, gde je zarađivao 22.000 funti nedeljno, što je bila ogromna plata u to vreme. Klub mu je dao dva telohranitelja da ga paze, a to se umalo završilo tragično po Engleza pošto je jedan od njih uperio pištolj u Gazu misleći da je provalnik.

Njegov debi za Lacio, na Olimpiku protiv Đenove, bio je jedna od prvih utakmica Serije A koja se direktno prenosila u Engleskoj. Utopivši se u "Gazamaniju", britanski Kanal 4 je otkupio TV prava u leto 1992. Bio je to za Ostrvljane prozor u neki drugi svet, za navijače koji su do tada italijanske klubove najčešće gledali u međunarodnim mečevima.

Direktni prenosi Kanala 4 svake nedelje popodne - sve utakmice u Seriji A počinjale su u isto vreme od 15 časova - pratili su se s velikom pažnjom i vrlo brzo su brojke gledalaca dostigle milione. Lacio je odigrao nerešeno sa Đenovom tog dana (1:1), zatim pobedio Parmu sa 5:2 i otišao na megdan Milanu na San Siro.

- Sećam se da sam imao dobar osećaj uoči utakmice, a onda smo bili prosto pregaženi. Taj tim Milana je bio zastrašujući - ispričao je Gaza.

Milan je pobedio sa 5:3, nekoliko dana nakon što je demolirao i Fiorentinu sa 7:3.

Pol Gaskojn je brzo stekao kultni status među navijačima Lacija, posebno nakon što je postigao pogodak u nadoknadi za izjednačenje u gradskom derbiju s Romom. U to vreme je čak pustio i konjski rep kako bi ličio na čuvenog pevača Mika Haknela (Simpli Red), a bio je popularan i među saigračima.

Gaza je mnogo voleo da se glupira, pa je tako jednom ubedio telohranitelje da prošvercuju njega i čuvenog glumca Džimija Gardnera u trezor Rimske banke kako bi se samo slikali na brdašcetu novčanica teškom 50 miliona funti. Bilo je i slučajeva da Gaskojn ubije zmiju metlom u svom domu i potom je donese na trening i stavi u torbu Roberta Di Matea.

- Bio je spreman na sve - seća se legendarni napadač Lacija Bepe Sinjori. - Jednom se čak pojavio potpuno nag u holu hotela u karantinu. Mnogo se glupirao. Dok smo putovali kroz tunele skidao se nag i onda sedao pored trenera Dina Zofa.

- Na kraju svakog treninga morao si da paziš pre nego što uđeš u kola. Nikad ne znaš šta ti je Gaza spremio. I svuda okolo je išao bez odeće. To je bilo neverovatno - seća se Sinjori.

Proslavljeni napadač otkriva i da je Gaza mrzeo letenje aviononom, ali da mu je alkohol bio najbolji lek. Pre letova praktikovao je da naruči sebi konjak kako bi se smirio. U prvoj sezoni u Laciju Gaskojn je pomogao klubu da bude peti i plasira se u Evropu, prvi put posle 16 godina.

Bila je to i prva od pet vezanih sezona u kojima je Lacio bio ispred Rome, pre nego što se pojavio Frančesko Toti i doneo balans u odnosu snaga u prestonici.

Lacio je takođe imao i najboljeg strelca u sezoni 1992/93. Bepea Sinjorija koji je po dolasku iz Fođe dao čak 26 golova. Sinjori je bio glavni strelac i u sezonama 1993/94. i 1995/96. pre nego što je prešao u Sampdoriju, pa u Bolonju. Iako je 1995. bio na korak od prelaska u Parmu navijački protesti Lacijala naterali su klub da promeni odluku.

- Navijači su me obožavali i protivili se prodaji u Parmi. To su stvari koje se ne zaboravljaju. Vreme provedeno u Laciju je bilo fantastično. Biti najbolji strelac tri puta u ligi u kojoj su igrale takve zvezde bila je velika stvar. Dao sam preko 100 golova za Lacio, igrao sa asovima kao što su Karl Hajnc Ridle, Kaziragi ili Alen Bokšić. Oni su radili za mene, ja sam davao golove - seća se Sinjori.

Bepe Sinjori je tokom cele decenije bio jedan od najefikasnijih golgetera u Seriji A. Njegovih 141 pogodaka stavili su ga na večnoj listi čak i ispred Gabrijela Batistute koji je dobio statuu u Firenci. Ali, obojica su bili prokleti, uprkos velikom broju golova nisu osvojili nijedan trofej tokom 90-ih. Batigol je to uspeo tek sa Romom 2001, dok je Sinjori pored karijere bez trofeje upisao samo 28 nastupa za Italiju. Malo.

Ni Gaskojn se nije naigrao u Rimu, za tri sezone zabeležio je 47 nastupa, mada su ga unakazile i povrede (najbrutalnija je onaj prelom noge koji je zaradio na treningu u duelu sa Alesandrom Nestom). Imao je Englez česte probleme i sa kilažom pa ga je Lacio najzad prodao Glazgov Rendžersu 1995. godiine.

Ipak, ostaće upamćeno da je Gaza rekao Laciju "arivederči" u velikom stilu, došao je na poslednji trening na Harliju (motoru) i s tompusom u ustima.

Dejvid i Roberto

Gaskojn je možda bio fudbaler koji je Ostrvljanima približio italijanski fudbal, ali odlaganje njegovog transfera značilo je i da nije bio prvi Englez koji je zaigrao u Seriji A tokom 90-ih.

Malo nakon što je Gaza dogovorio prelazak u Lacio 1991, Dejvid Plat je povukao nogu, 5,5 miliona funti teškim transferom u Bari - provincijski tim s juga Italije koji je u prethodnoj sezoni jedva izbegao ispadanje iz lige.

- Bari je bio ulaznica za top fudbal. Nisam pojma imao gde se taj grad nalazi - priseća se Plat.

Iako nije uspeo da spreči ispadanje svog tima iz Serije A, vezista je uspeo da postigne impresivnih 11 golova u svojoj debitantskoj sezoni u Italiji i obezbedi transfer u Juventus.

- Kada sam pogledao svlačionicu u Torinu pomislio sam: "Uspeo sam" - kaže Plat.

Sa dvojicom rekordnih pojačanja - a Juve je kupio tog leta Đanluku Vijalija iz Sampdorije za 12 i Roberta Bađa iz Fiorentine za 8 miliona funti - čuveni torinski tim je pobedio Borusiju Dortmund u finalu UEFA kupa.

Ipak, Plat se nije dugo zadržao ni u Torinu, brzo je promenio sredinu.

- Nisam igrao puno u Torinu. Njihovi napadači su bili nestvarno dobri. Antonio Konte je sam trčao na sredini terena i vodio igru, a Bađo bio glavni u napadu. Nije bilo puno prostora za druge. Bađo je imao isti uticaj na igru kao Manćini u Sampdoriji u koju sam prešao, ali nismo se dobro sporazumevali. Komunkacija u Juventusu je bila loša - kaže Plat.

Platova saradnja sa Manćinijem je bila nešto drugo. Uspostavljena je mnogo ranije pre nego što je Englez došao u Đenovu, zapravo pre nego što je prešao u Juventus. Nekoliko meseci po dolaskaju u Italiju Plat je dobio neočekivani telefonski poziv. Bio je to Manćini, koji je uspeo da pronađe njegov broj telefona i saopšti Englezu da bi voleo da mu se pridruži na stadionu Luiđi Feraris.

Sampdorija je bila usred svije najslavnije ere: posle trijumfa u Kupu pobednika kupova 1990, osvojili su jednu šampionsku titulu u sezoni 1990/91. uspeh koji je ekipa proslavila tako što su se svi fudbaleri ofarbali u plavo - Atilio Lombardo je bio ćelav, pa je morao da nosi periku nedelju dana umesto farbanja.

Kada su se svi igrači pojavili na prijemu kod pape Jovana Pavla II sa novim frizurama uspeli su da ga šokiraju i ostave bez reči. Sampdorija je porom stigla do finala Kupa šampiona 1992, ali je izgubila od Barselone u finalu golom Ronalda Kumana iz slobodnog udarca u produžetku.

Manćinijev prvi susret sa Platom desio se usred pohoda na Kup šampiona, ali nije odustajao. Zvao ga je svake nedelje insisitirajući da Englez dođe u Sampdoriju.

- Bila mi je velika čast, ali sam istovremeno i odlepio. Mislio sam: "Zašto me ovaj stalno zove?" Stalno je govorio kako me ne zove u ime kluba, što je situaciju činilo još bizarnijom. Ali to je bio način na koji se ponašao čovek kojem je stalo do nečega.

- Kada sam potpisao za Juventus, mislio sam da je to kraj, ali ne. Robi je nastavio da me poziva. Na terenu mi je dobacivao, Na kraju sam pristao, odlučio da dam Italiji još jednu priliku - priseća se Dejvid Plat.

Poziv koji se (ne)odbija

Ispostavilo se da je to bila najbolja odluka koju je Plat ikada doneo. Dok se njegov zemljak Dez Voker mučio u Sampi sezonu ranije - igrao beka i brzo se vratio u Englesku posle 30 utakmica - Platov transfer je bio potpuni uspeh. Njegovo prijateljstvo sa Manćinijem pretvorilo se u uticajno partnerstvo na terenu.

- Odmah smo krenuli jako. Robi je vole da igra na svoj način, i zato je ostao u Sampdoriji tako dugo, čak 15 godina. Sve je funkcionisalo. Ekipa je izgradila svoj stili i ideologiju, a iz nekog razloga videli su mene kao idealnog za taj stil.

- Sampdorija je bila njegov klub. Svi su ga voleli u Đenovi i on je to znao. Navijači su mu bukvalno jeli iz ruke. Nikada nije napravio problem, a bio je privlačan mnogim ženama! Bio je nešto kao Toti u Romi. Mogao je da uđe u bar ili kafić i da nikada ništa ne plati. Mogao je da radi šta hoće - kaže Plat.

Taj odnos sa navijačima doveo je do neobičnog incidenta tokom utakmice na domaćem terenu u maju 1995. Samodorija je upravo bila izgubila derbi od Đenove pa je, u pokušaju da zadovolji besne navijače, Manćini obećao da će tim otrčati krug oko terena uoči utakmice kako bi dozvolili navijačima da iskažu svoje nezadovoljstvo. To je stvorilo neobičnu atmosferu uoči utakmice, a velike zvižduke dobio je i trener Sven Goran Erikson. Ipak, plan je uspeo.

- Dao sam dva gola u finišu na tom meču, pobedili smo sa 2:1, ali je buka na stadionu bila neverovatna. Robi me je odvukao pred navijače na kraju utakmice kada sam doživeo da mi cela tribina aplaudira. Nekako je pokušao da sebi sve pripiše tako što je poslednji izašao sa terena i dobio završni aplauz - seća se Plat.

Igranje u istom timu sa Lombardom i Rudom Gulitom (u ono vreme Gulit je napustio Milan zbog Sampdorije 1993, pre nego što se vratio na San Siro 1994, pa posle opet otišao u Đenovu), Platu je donelo Kup Italije, a klubu plasman u polufinale Kupa pobednika kupova gde su izgubili na penale od Arsenala. Svoj period u Sampdoriji Plat i dalje opisuje kao najbolji period u karijeri.

- Najbolji fudbaleri sveta u to vreme igrali su u Seriji A. Iako su i Englezi i ranije išli tamo da igraju, to su bili dani bez interneta, You Tube-a i Skaja. Slušali smo priče o defanzivnim Italijanima, gledali ih kako osvajaju velike trofeje i tešili se da je to zbog kazne koju su engleski timovi dobili.

- Ali sam sam uvideo svojim očima da je to drugačija priča. U Đenovi sam shvatio šta postaje italijanski fudbal. Mogli ste da gledate utakmice u Engleskoj, prijatelji i porodica su mi redovno pričali kako je Klačo postao popularan na Ostrvu - otkrio je Dejvid Plat.

Plat se posle Sampdorije vratio u Arsenal, ali je 1998. postao trener kluba iz Đenove. Manćini je tada zajedno sa Eriksonom prešao u Lacio, a Englez preuzeo tim koji je bio viđen u drugoj ligi. Samo šest utakmica je vodio, nije imao ni adekvatnu trenersku licencu. To je bila loša vest za Lija Šarpa, koji je stigao u međuvremenu na pozajmicu iz Lidsa, kao i Danija Dikija koji je godinu ranije iz Kvins Park Rendžersa prešao takođe u Sampu. Nekadašnji krilni napadač Njukasla i Notingem Foresta Franc Kar nije se proslavio u dresu Ređine. Italija je prosto gutala Engleze tih godina...

Onaj drugi Roberto

Lopta je stajala na beloj tački ispred Roberta Bađa i napadač s autentičnim konjskim repom nije bio srećan. Tri godine pre čuvenog promašaja u finalu Mundijala 1994, zadesila ga je drugačija penal drama. Bađo se vratio u Firencu prvi put otkako su ga prodali Juventusu. Čak 50 ljudi povređeno je u neredima koji su izbili posle odluke uprave da ga proda "Staroj dami", čak ni Bađo nije bio siguran da li želi da napusti Violu, pa je odbio da podogne šal Juventusa na predstavljanju.

Bađo je bio glavni izvođač penala u Juventusu, ali nije želeo da ga puca protiv svog bivešg kluba. Sagrači su probali da ga ubede, ali je on već odlučio da neće, pa je Điđi De Agostini zgrabio loptu. I naravno promašio. Bađo je ubrzo zamenjen, a prilikom odlaska u svlačionicu zgrabio je šal Fiorentine i podigao ga visoko uvis. Juve je izgubio sa 1:0.

Bađo je bio ikona Serije A. Njegova zbirka trofeja je dokaz za to, a po mnogima je bio daleko najtalentovaniji fudbaler u Italiji 90-ih godina, i jedini čovek koji je u toj deceniji oborio transfer rekord i osvojio "Zlatnu loptu" igrajući tokom cele karijere samo u Italiji. Ronaldo je prešao u Inter u rekordnom transferu od 19,5 miliona funti kada je proglašen za najboljeg igrača 1997, ali su mu to priznanje donele prevashodno igre u Barseloni.

Bađova godina iz snova bila je 1993 kada je sa Platom i ekipom "Bjankonera" osvojio UEFA kup, što mu je, ispostavilo se kasnije, bio jedini internacionalni trofej u karijeri. U toj kalendarskoj godini dao je 39 golova.

- Bio je tih i miran kao čovek, ali je na terenu bio apsolutni šampion. Tehnički je bio izvanredan, uvek je imao rešenja, umeće i talenat su mu bili besprekorni - tvrdi Fabricio Ravaneli.

Bađo je svoja jedina dva Skudeta u karijeri osvojio u dve vezane sezone i sa dva različita tima. Prvi je došao u njegovoj poslednjoj sezoni sa Juventusom 1995. u kojoj je propustio pet meseci zbog povrede, ali je sa tri asistencije omogućio pobedu nad Parmom koja je značila titulu "Staroj Dami".

Bila je to ujedno i prva titula za tada 20-godišnjeg momka po imenu Alesandro Del Pijero.

- Imao je sve što je potrebno za jednog vrhunskog igrača. Igrali smo s trojicom napadača te sezone - Vijali, Del Pijera i ja ili Bađo - pristio se Ravaneli prve sezone pod Marćelom Lipijem u kojoj je osvojio titulu sa klubom za koji je navijao.

- Lipi je bio dobar u čitanju igre i znao je kako da motiviše svoje igrače. Sećam se njegovog govara na prvoj prozivci na početku sezone. Okupili smo se na sredin iterena i poruka je bila jasna: Juventus ne sme a zavisi ni od koga. Svi smo bili podjednako važni.

- Bili smo jaki kao tim. Imali smo oštrinu na terenu i kvalitetne igrače. Bili su to Anđelo Peruci, Paulo Sousa, Dešan, Ferara, Takinardi i Konte. Sećam se da smo u januaru pobedili Parmu sa 3:1 i pretekli ih na tabeli, a ja sam postigao možda najlepši gol u karijeri, na centaršut Vijalija. Bilo je sjajno.

Noć pre nego što smo igrali sa Parmom za titulu nisam mogao da spavam. Osećao sam napetost. Ali bila je to divna majska nedelja, pobedili smo sa 4:0, dao sam dva gola, a sećam se da je te večeri bila žurka u vili počasnog predsednika Umberta Anjelija. Bilo je puno radosti - kaže Ravaneli.

Tu titulu pratila je i tuga jer je titula stigla samo nekoliko nedelja nakon što je 23-godišnjem Andrei Fortunatu, levom beku koji je imao 27 nastupa u prethodnoj sezoni, dijagnostikovana leukemija.

- Sve što sam osvojio sa Juventusom posvetio sam njemu - ističe Ravaneli.

To podrazumeva trofej Lige šampiona iz 1996 kada je Ravaneli bio strelac u finalu sa Ajaksom na rimskom Olimpiku koje je odlučeno na penale posle 1:1. Potom je Fabricio iznenada prodat Midlzbrou.

- Juventus je već zaključio posao, a ja nisam ništa znao o tome. Osećao sam se užasno, ali sam pozvao agenta i dogvorili smo se s Englezima - kaže Ravaneli.

Bađo je otišao iz Torina godinu dana ranije nakon što je Juve tražio da se odrekne 50% zarade. To je iskoristio Silvio Berluskoni i doveo ga u Milan za oko 7 miliona funti dok su Mančester Junajted i Blekburn takođe bili zainteresovani. Bađo je dao 10 golova i pomogao novom klubu da osvoji Skudeto u sezoni 1995/96, a pogodio je čak i penal protiv Fiorentine u meču za titulu...

Moćni Milan

Sa Robertom Bađom i osvajačem "Zlatne lopte" Žoržom Veom u timu, Milanova napadačka snaga izgledala je nestvarno dobro toh godina. "Rosoneri" su napadački držali visok nivo još od početka 90-ih kada su imali holandski trio fantastiko - Van Basten, Gulit i Rajkard na vrhuncu karijere.

Milan je osvojio Seriju A u sezoni 1992/92 bez poraza, a od maja 1991. do marta 1993. vezali su 58 utakmica u ligi bez poraza, u eri "Milanovih nepobedivih". Bio je to neverovatan start trenerske karijere za Fabija Kapela koji je pre toga vodio samo omladince ovog tima.

Posle dvostrukog osvajanja Kupa šampiona pod Arigom Sakijem koji je u leto 1991. napustio "San Siro" kako bi trenirao reprezentaciju Italije izgledalo je da Kapela čeka težak posao. Pride, tim je bio umoran od Sakijevog insistiranja na presingu i tehničkom pristupu fudbalu.

- Saki je transformisao naš mentalitet i odveo Milan do fantastičnih visina, posebno u Evropi. Ali bilo je istovremeno i teško. Bio je previše zahtevan, uvek nam je momentalno ukazivao na greške, nije želeo da sačeka,

- Trebao nam je mentalni odmor i Kapelo je dobro razumeo celu situaciju. Postojala je doza nepoverenja u njega u početku, Fabiju je to bilo prvo veliko iskustvo sa timom koji je pre njega osvojio bukvalno sve. Ali, Silvio Belruskoni je bio u pravu, Kapelo nas je oslobodio - dozvolio nam da mnogo više korstimo maštu na terenu - tvrdi Franko Barezi.

Berluskoni je u toj eri većinu odluka doneo ispravno.

- Silvio je bio predsednik kakav se samo poželeti može. Iako je bio zauzet čovek, svake nedelje nas je obilazio. I kada je bilo dobro i kada smo bili u krizi. Želeo je uspeh i hteo da Milan igra na specifičan način - kaže Rud Gulit.

Ispostavilo se da je Berluskoni bio presudan za 22-mesečnu seriju bez poraza u Seriji A.

- Ta serija je učvrstila našu ideju da je nemoguće pobediti nas. Ona je istovremeno stvarala problem i našim rivalima koji često nisu dolazili ni do šesnaesterca, a kamoli do gola. Demetrio Albertini je stao uz Rajkarda na sredini, Gulit je bio izuzetan igrač, a u Kapelovoj prvoj sezoni Van Basten je pogađao kao nikada do tada - 25 golova, njegova najbolja sezona u Milanu. Mogao je i bolje da nije povredio zglob - priseća se Barezi.

Bila je to povreda koja je 1992. okončala karijeru osvajača "Zlatne lopte". Gulit i Rajkard su u međuvremenu otišli iz Milana, a Žan-Pjer Papen se mučio posle rekordnog dolaska iz Marselja za 10 miliona funti. Milanovo sledeće rekordno pojačanje - 13 miliona funti plaćeni Đanluiđi Lentini iz Torina - završio je u komi nakon što mu se Porše zapalio posle sletanja sa puta. Lentini je imao frakturu lobanje, a iako se vratio posle nekoliko meseci na teren nikada nije bio onaj isti igrač.

Sa svim tim malerima, kao pravo malo čudo čini se Kapelova treća vezana titula u sezoni 1993/94. u kojoj je Milan dao samo 36 golova na 34 utakmice. Barezi, Maldini, Kostakurta, Tasoti i Filipo Gali bili su zid koji je primio samo 15 golova za celu sezonu.

- Bili smo solidan tim. Kapelo je pripremao utakmice u skladu sa protivnikom sa kojim smo igrali. Gledao bi njihove snimkei odatle pravio taktiku. Sa Sakijem smo uglavnom vodili računa o defanzivi, ali kod Kapela smo imali direktno markiranje napadača.

- Mnogi od nas su dugo igrali zajedno. Postojalo je mnogo uzajajmnog poverenja, divno smo se zabavljali. Pili smo zanimljiv koktel sa Koka-Kolom, mineralima i šećerom koji su pravili Maldini, Tasoti i Gali pre utakmica. To su bili važni momenti, spuštala se tenzija - seća se Barezi.

Takva taktika u kojoj je stres bio isključen učinila je pravo čudo za Milan u finalu Kupa šampiona 1994. protiv Barsleone u Atini. Ako je osvajanje Skudeta bilo impresivno imajući u vidu probleme u napadu, demoliranje Barse od 4:0 uz onaj sjajan gol Dejana Savićevića iskosa bilo je fantastično.

Skudeto iz 1995/96. bio je Milanov četvrti u pet sezona pod Kapelom, ali je onda on otišao u Real iz Madrida i stvari su se preokrenule u Barezijevoj poslednjoj sezoni. Ona je počela fantastično, neverovatnim golom Žorža Vee posle solo-prodora u kojem je dirblao igrače Verone od svog šesnaesterca do gola.

Ali, Oskar Tabarez je bio nedostojna zamena za Kapela, a čak ni kratkotrajni povratak Ariga Sakija na klupu nije mogao da spreči Milan da završi tek na 11. mestu. Kapelo se vratio na klupu u sezoni 1997/98, ali je potrajao samo jednu sezonu u kojoj je bio 10. sa "Rosonerima".

Međutim, Milan se vratio na pobednički put godinu dana kasnije dolaskom Alberta Zakeronija iz Udinezea koji je sa sobom poveo Danca Tomasa Helvega i Nemca Olivera Birofa, koji je sa 19 golova doneo "Rosonerima" peti Skudeto u deceniji. Bila je to titula kojoj se niko u Milanu nije nadao.

- Možda čak ni mi nismo to očekivali. Prema tehničkom nivou igrača koje smo imali nismo bili snažni kao ostali rivali u ligi. Ali pronašli smo nešto što nam je nadoknadilo taj nedostatak i uspeli - kaže Paolo Maldini.

Interova revolucija

Bio je 31. avgust 1997. na "Đuzepe Meaci", Juri Đorkaef je prvi izašao iz tunela, za njim Havijer Zaneti, Dijego Simeone... A onda i čovek kog su svi želeli da vide: Ronaldo.

Prvi put još od kada su "Neroazuri" doveli danskog napadača Haralda Nilsena iz Bolonje pre 30 godina, najskuplji fudbaler sveta igrao je za Inter. Predsednik Barselone Đozep Nunjez izjavio je da Ronaldo ostaje zauvek na stadionu "Kamp Nou" nakon što je Brazilac dao 47 golova u svojoj prvoj sezoni u klubu.

Ispostavilo se da mu je to bila i jedina sezona u katalonskom klubu: Pregovori oko novog ugovora su propali i Inter se pojavio sa željom da plati otkupnu kaluzulu od 19,5 miliona funti koju je imao u ugovoru sa Barselonom. I Glazgov Rendžers je hteo Brazilca, njegov menadžer je pričao da je bizarna ponuda podrazumevala da igra samo utakmice Lige šampiona.

U svetlu tih događaja Ronaldova prva utakmica za Inter bilo je skoromno upoznavanje sa italijanskim fudbalom, na domaćem terenu protiv Breše koja je tek ušla u ligu. Brazilac je pogodio prečku iz slobodnog udarca, a onda su stvari krenule neočekivanim tokom, pošto je tinjedžer koji je ušao s klupe Andrea Pirlo sjajno proograo Darija Hubnera za šokantno vođstvo. Deset minuta pre kraja utakmice Inter se suočavao sa sramotnim porazom.

Idealna situacija za debitanta, ali ne ovog skupocenog, već nekog drugog. Malo je bilo euforije prilikom dolaska Alvara Rekobe iz urugvajskog Nasionala, ali je simpatični momak brzo ukrao šou velikom Ronaldu - ušao je s klupe i sa dva vrhunska udarca sa 30 metara preokrenuo rezultat i doneo Interu nezaboravnu pobedu.

Bila je to nova zora koja je osvanula "Neroazurima" posle šokantnog poraza od Šalkea u finalu UEFA kupa nekoliko meseci ranije, a koji je značio i kraj ere Roja Hodžsona na klupi Intera. Pod kišom upaljača i novčića Englez je podneo ostavku posle sezone u kojoj nije pobrao simpatije ni medija ni navijača.

- Postojale su kritike da nije nikada osvojio važan trofej sa velikim timom, ali lično mislim da je dobar trener. Roj Hodžson je divan čovek - kaže Aron Vinter koji je 1996. prešao iz Intera u Lacio.

Inter je rokom 90-ih dva puta osvajao UEFA kup: Nemački trio Mateus, Klinsman i Breme vodili su ih do trijumfa protiv Rome 1991, pre nego što su 1994. pobedili Salcburg pod čudnim okolnostima. Te sezone, u kojoj se zvezda tima Denis Bergkamp mučio, Inter je jedva izbegao ispadanje iz Serije A za samo jedan bod.

Potom je Masimo Morati preuzeo ovaj klub i počeo da investira - Pol Ins je doveden iz Mančester Junajteda za 7 miliona funti, dao je 13 golova kao vezista u dve sezone. Roberto Karlos je potrajao samo jednu sezonu - nezadovoljan što ga je Hodžson gurao na levo krilo, kao i Ivan Zamorano koji je stigao pre najave velikih ambicija i kupovine Ronalda.

- Ronaldo je stvarno bio najbolji, zaista je bio fenomen. Bio je dobar u svemu ne samo da daje golove. Bio je najbolji fudbaler sa kojim sam igrao - tvrdi Vinter.

Zajedno, pomogli su Interu da zaboravi bolan poraz od Šalkea u prvoj sezoni Ronalda trijumfom nad Laciom (3:0) u finalu na "Parku prinčeva". Brazilac je dao jedan gol.

Roni je u prvoj sezoni pogodio 34 puta, ali je zbog učestalih povreda kolena u naredne četiri sezone dao samo 25 pogodaka. Bađo je takođe mučio muke s povredama od dolaska 1998. iz Milana, pre nego što je u dresu Bolonje zabeležio 23 gola na 33 utakmice.

Inter je nastavio da troši enormne svote novca i 1999. kada je kupio Kristijana Vijerija iz Lacija za rekordnih 80 milijardi lira (oko 32 miliona funti danas). Vijeriju je Inter bio čak deveti klub za isto toliko sezona u profesionalnom fudbalu, posle Torina, Pize, Ravene, Venecije, Atalante, Juventusa, Atletika i Lacija - a osvojio je samo jedan Skudeto sa "Starom damom" 1997. godine.

Ni Vijeri ni Ronaldo nisu osvojili Seriju A sa Interom, i period 90-ih godina prošlog veka je jedini u kojem "Neroazuri" nisu osvojili nijednu titulu u istoriji kluba.

- Ne žalim što sam otišao u Inter. Imam divna sećanja na period koji sam proveo tamo. Nemam pravo da ih krivim za povrede koje su me zadesile, a nisam kriv ni ja. Ko zna šta smo sve mogli da postignemo da ih nije bilo - pita se Ronaldo.

Priča o Parmi

Jedna od najpoznatijih fotografija iz italijanskog fudbala 90-ih godina snimljena je u Moskvi. Na njoj su Bufon, Tiram, Kanvaro, Veron, Krespo i ostali uoči finala UEFA kupa 1999. godine.

Bio je to izvanredan uspon talentovane generacije kluba iz malog grada na severu Italije. Opet, bio je to i tim koji je završio u top šest Serije A u devet uzastopnih sezona tokom 90-ih, iako nikada ranije nije igrao u elitnom rangu italijanskog fudbala. Do 1986. igrali su u Seriji C sve dok kompanija za proizvodnju hrane "Parmalat" nije počela da investira.

Šveđanin Tomas Brolin i golman Klaudio Tafarel koji je branio za Brazil na Mundijalu u Italiji 1990. i bio svetski šampion u SAD 1994. bili su prva dva pojačanja za novajliju u Seriji A koji je tek ušao u igru.

- Moj transfer u Parmu je bio neverovatan. Svetsko prvenstvo u Italiji okončali smo na startu nokaut faze porazom od Argentine. Dok smo čekali avion na arodromu u Milanu prišao mi je čovek i pitao me da li želim da igram u Seriji A? Rekao sam da hoću.

- Posle nedelju dana zazvonio mi je telefon i isti glas me pitao da li i dalje želim da dođem. Shvatio sam da je ozbiljno, predstavnici "Parmalata" su došli u Brazil na pregovoroe sa mojim klubom Internasionalom posle čega sam završio u Parmi - ispričao je Tafarel.

- Kada sam došao u Parmu saigrači su mi tražili autogram. To me je uplašilo. Razmišljao sam gde sam to došao? Samo jedan u tom timu je do tada igrao u Seriji A, ali svi su bili svesni šanse koja nam se ukazala.

- Imali smo jasan cilj u prvoj sezoni, a to je "salvezza" - opstanak kako Italijani vole da kažu. Klub nije imao trening centar pa smo trenirali u parku ili negde u okolini samog grada. 

- Ali bili smo snažno povezani sa stanovnicima Parme. Iako gotovo niko u timu nije imao iskustvo u Seriji A, ispostavilo se da su svi imali kvalitet da igraju na top nivou. Parma je dovela dobra pojačanja - Brolin je bio fantastičlan igrač, svi smo bili porodica - tvrdi Tafarel.

Predvođeni čvrstom rukom trenera Nevija Skale, "Žuto-plavi" su osvojili Kup Italije u svojoj drugoj sezoni u Seriji A. Zatim su osvojili Kup pobednika kupova 1993. iako čuveni Tino Asprilja nije igrao u finalu protiv Antverpena jer se povredio u tuči sa vozačem autobusa u Kolumbiji. Njihov drugi evropski trofej stigao je samo dve godine kasnije kada je Parma pobedila Juventus u finalu UEFA kupa golovima Dina Bađa.

I Marselj je imao vrlo male šanse u finalu UEFA kupa u Moskvi 1999. protiv verovatno najčuvenije generacije Parme u istoriji koja je slavila sa 3:0. Nijedan tim na Starom kontinentu tokom 90-ih nije mogao da dostigne Parminu brojku osvojenih trofeja na međunarodnoj sceni. Ali sreća nije dugo potrajala, početkom novog milenijuma "Parmalat" je bankrotirao, a Parma posle godina tavorenja 2015. dospela čak u Seriju D.

- Bilo je uznemirujuće ono što se desilo Parmi. Nadam se da mogu da isprave stvari i vrate se na mesto na kome zaslužuju da budu. Još uvek imam kuću tamo, volim taj grad - poručuje Tafarel.

Mijatovićev otpadak koji je srušio italijansku dominaciju

Juventus je napadao, pritiskao, dominirao, treća evropska titula je izgledala kao realnost za "Bjankonere", a onda je jedan od najčuvenijih nesrećnih odbitaka odlučio finale u Amsterdamu. Real Madrid, a ne "Stara Dama", okitio se titulom prvaka.

Bila je to 1998. godina i od tog trenutka počeo je svojevrsni balans moći u evropskom fudbalu. Jednim rikošetom posle centaršuta Roberta Karlosa lopta je došla do Peđe Mijatovića koji je jedinim golom na utakmici ne samo doneo Madriđanima prvu titulu posle 32 godine, već je i fudbalsku moć preneo sa Serije A na špansku La Ligu.

Juventus je bio favorit te večeri - klub koji je pre toga igrao tri uzastopna finala Lige šampiona i koji je u svojim redvoima imao Del Pijera, Davidsa i velikog Zinedina Zidana. Popularni "Zizu" je u svoje prve dve sezone u klubu doneo titule Juveu, ali je u Amsterdamu treći put u nizu poražen u finalima evropskih takmičenja. Zidan je 1996. sa Bordoom izgubio finale UEFA kupa, a zatim pognute glave napustio utakmice sa Borusijom Dortmund (1997) i Realom (1998).

Iako su mnogi tvrdili tada da je Zidan nedostojan velikih utakmica i finala, samo dva meseca kasnije dao je dva gola u finalu Svetskog prvenstva u Parizu protiv Brazila i obezbedio sebi "Zlatnu loptu".

- Juventus je bio moja polazna stanica za internacionalnu scenu - tvrdi Zidan.

Njegovi uspesi u Ligi šampiona na kraju su stigli u dresu Reala iz Madrida, koji je pobedom u Amsterdamu prekinuo i niz od sedam vezanih učešća u finalima Lige šampiona za italijanske klubove.

Psolednje veliko "Ura" za Italijane u 90-im godinama je stiglo 1999. trijumfom Parme u finalu UEFA kupa i Lacija nad Majorkom u finalu Kupa pobednika kupova kada je Pavel Nedved bio strelac na "Vila Parku". Italijanski uspesi u Evropi potom su se proredili, pa su od početka 21. veka španski timovi osvojili 17 evropskih trofeja, a Italijani samo 3.

- Nivo kvaliteta Serije A je opao od 2000. godine. Premijer liga je postala ogromna i atraktivna, Bundesliga i La Liga su porasle, dok je i francuska Liga 1 napravila izvesne pomake - smatra Aron Vinter.

Takođe, u Italiji više nema velikih para kao nekada. Sada je ogroman deo love u Engleskoj, zahvaljujući unosnim TV pravima, kao i u Španiji gde je cvetala era "Galaktikosa". Top igrači su počeli da izbegavaju Seriju A, a i prosečna poseta na stadionima je opala. Od sezone 2006/07. posle čuvenog skandala "Kalčopoli" prosečna poseta je pala ispod 20.000.

Međutim, samo deceniju ranije Serija A je bila vrh vrhova kada pričamo o fudbalu. Čak 13 titula u evropskim takmičenjima, 6 najskupljih transfera u istoriji fudbala i 6 osvajača "Zlatne lopte" u samo 10 godina. Dovoljan argument za tvrdnju da je tokom 90-ih italijanski fudbal vladao svetom.

(Telegraf.rs)