Osuđen za nameštanje mečeva, provučen kroz blato doneo Italiji Mundijal: Filmska priča Paola Rosija

Italijan biva optužen da je deo jednog od najvećih skandala u sportskom svetu "čizme", ali i Evrope. Sve je isplivalo te 1980. godine - 30 fudbalera iz Kalča prihvatilo je pare od dva biznismena, Masima Krusijana i Alvara Trinka, da nameste svoje utakmice

Napustila nas je istinska fudbalska veličina. Paolo Rosi, Italijan sa dna kace iz gradića Prato u Toskani, bio je šampion. Pravi šampion koji je radio da postane šampion. Priča o ne tako tipičnom napadaču koji je u nekoliko godina objasnio kako se od skandal vrtloga dolazi do zvezda bližim putem.

Preporučujemo

Rosi je karijeru započeo u Komu, a onda prelaskom u Vićencu doživeo spoznaju koja mu je bila potrebna. Nije više bio vezni igrač kao što su mu nametali, već je počeo da ide sve više napred do momenta kada je postao špic. Pravi špic sa ozbiljnim oružjem u nogama, a to je i dokazao tako što je postao najbolji strelac druge italijanske lige u sezoni 1875/76.

Već sledeće godine učinio je istu stvar - samo u rangu više. Prvi kojem je uspelo da bude dve godine za redom najbolji golgeter Serije B, a onda i Serija A. Uspon nije bio konstantan, pogotovo se to važi za njegov klub Vićencu koji je, nakon Svetskog prvenstva 1978. godine, gde je Rosi bio Srebrna kopačka, ispao ponovo u niži rang. Tada kreće pakao i za Rosija.

Italijan biva optužen da je deo jednog od najvećih skandala u sportskom svetu "čizme", ali i Evrope. Sve je isplivalo te 1980. godine - 30 fudbalera iz Kalča prihvatilo je pare od dva biznismena, Masima Krusijana i Alvara Trinka, da nameste svoje utakmice.

Između ostalih, optužen je i Rosi, a neki igrači su nameštali čak i protiv svojih klubova. Skandal su i Italiji nazvali Totonero, upravo po igri kojom je prevara i odrađena.

Totokalčo je legalan vid kladioničarske zabave u Italiji i ljudi su to koristili kao i danas, kao vid zabave i zarade skroz sportsku prognozu, dok je Totonero bio "crni kanal" klađenja i nije bio organizovan od strane države, već od pojedinaca koji su to činili na nelegalan način.

Italijanskim fudbalom se često nadvijala senka prevara i nameštanja, a isključivo ova je prvi put skovana u restoranu koji drži pomenuti Trinka gde su se skupljali igrači Lacija. Prvi zadatak je bio da se namesti utakmica Lacija i Palerma, ali tim iz Rima nije uspeo da se ukrca na taj let.

Već drugi pokušaj je bio uspešan kada je jedan igrač Lacijala uradio sve samo da napravi penal u drugom poluvremenu protiv Taranta. Nastavilo se istim tokom prevare, sada na meču Avelina i Peruđe, ali od toga momenta nastaje problem za duo biznismena jer jedan igrač Lacija odbija da učestvuje u prevarama zbog čega je izgubljena velika suma novca.

Od toga momenta, po priznanju Krusijana, prevaranti prestaju da šuruju sa fudbalerima Lacija.

Ipak, to nije bio kraj, to je bio samo početak vrtloga u kojem je završilo preko 30 igrača i pet ostalih sportskih i nesportskih osoba, a u toj grupi ljudi našao se i epicentar ove priče - Paolo Rosi.

Rosi je tada bio član Milana i akter utakmice koja je okarakterisana kao nameštaljka. Tog marta 1980. godini policija je na poluvremenu prvenstvenih utakmica upadala po svlačionicama i hapsila sve igrače osumnjičene za nameštanje utakmica.

Svlačionica Milana je bila blokirana kako bi se dva igrača i predsednik uhapsili, kapiten Palerma Guido Margerani je imao lisice na rukama a nije ni napustio stadion, dok neki igrači su imali vremena samo da se istuširaju pre nego što ih organi reda isprate do policijske stanice.

Optužnica je podignuta protiv 33 igrača i pet ostalih osoba uključujući biznismene Trinka i Krusijana, kao i predsednika Milana Kolomba koji je dobio životnu zabranu obavljanja sportskih funkcija.

Rosi je imao manju ulogu u svemu tome, makar za nju je optužen a onda i osuđen na tri godine što mu je kasnije preinačeno u dve godine fudbalske pauze. On je tvrdio da mu je to neko smestio od gorepomenutih aktera, ali niko u to nije mogao da veruje posle toliko prevara širom Italije.

Čitava akcija je, makar u klupskom smislu, rezultovala izbacivanjem Milana i Lacija u Seriju B, a Rosi je nastavio da tvrdi da nije kriv, iako mu je ublažena kazna omogućila da učestvuje na Svetskom prvenstvu 1982. godine.

Glavnu ulogu u njegovoj presudi imala je jedna osoba koja je tada jasno stavila doznanja sudu da je Rosi učestvovao u tome, ali nešto kasnije se ispostavilo da je upravo ta persona priznala da Paolo nije bio deo ovog prevarantskog folklora. To je Rosi i napomenuo u svojoj knjizi "Rasplakao sam Brazil".

Vratio se fudbalu pred Svetsko prvenstvo 1982. godine, na kojem je nastupio. U prvim utakmicama, igrao je neprepoznatljivo. Kako bi i bio spreman posle svega što mu se desilo. Ipak, on nije imao planove da stane posle golgote i provlačenja po blatu, pa je dokazao da je i nespreman bolji od ostalih. Sledi nagli uspon od trnja do zvezda.

U četvrtfinalu protiv Brazila postiže het-trik za pobedu Italije 3:2. U polufinalu daje dva gola Poljacima, a u finalu gol u pobedi "azura" nad Zapadnom Nemačkom 3:1. Proglašen je za najboljeg igrača prvenstva. Bio je i najbolji strelac tog Svetskog prvenstva postigavši 6 golova. Te 1982. proglašen je i za najboljeg svetskog i evropskog igrača.

Sve je ostalo bilo zaboravljeno, ostalo je blago tamno svetlo nad njim koje niko posle uzimanja "boginje" nije hteo da primeti. Na Rosiju je bilo samo da nastavi sa dobrim igrama kako bi aferu ostavio u prašini.

Italijanska legenda je posle toga nastupala još za Veronu sa kojom je završio saradnju 1987. godine, ujedno i svoju karijeru koja je obilovala naglim usponima i padovima, šokovima koje je Italija pomno pratila i samo se nadala da ono što je bilo - bilo je. Ostala je Svetska titula i oreol legende.

(Telegraf.rs)