Rezao je šećernu trsku, brao kafu i pomorandže, a sada će ispuniti san i obući žuti dres

Sjajna priča koja nikog ne ostavlja ravnodušnim

Legendarni štoper Tijago Silva 40 minuta je odgovarao na pitanja brazilskih novinara na virtuelnoj pres konferenciji pred duele sa Venecuelom i Urugvajem u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Kataru.

Sve to vreme, pored svog idola je mirno sedeo Dijego Karlos, koji je strpljivo čekao svoj red da izađe pred kamere. Strpljivo je, uostalom, i gradio put do nacionalnog tima, u koji je prvi put pozvan kao 27-godišnjak.

Preporučujemo

Štoper Sevilje, koji je tokom leta bio na meti mnogih velikih klubova, ali je ostao na „Ramon Sančes Pishuanu”, jer su Andalužani tražili 70 miliona evra na ime obeštećenje, 102. je pozvani igrač u selektorskoj eri Titea.

- Jedva čekam da uzmem žuti dres, navučem ga na sebe i kažem: „Došlo je vreme”. Sve dok ga ne budem imao u ruci i ne budem ga gledao, neću biti miran. Ne razmišljam ni o čemu drugom dok ga ne dodirnem, vidim svoje ime i kažem sebi da sam postigao svoj najveći san - rekao je 27-godišnjak iz predgrađa Sao Paula, Doiš Koregoša.

Njegova životna priča je veoma zanimljiva. Kao dečak pomagao je roditeljima u teškom radu u polju - rezanju šećerne trske, branju kafe i pomorandži. Možda je zbog toga fizički dominantan, pa su mu španski mediji dodelili nadimak - "Zid".

- Moji roditelji su fizički vrlo jaki zbog svoje prošlosti, svog načina rada i života. Pomagao sam majci na polju da reže šećernu trsku, brao sam kafu i pomorandže. Puno sam radio da zaradim novac i pomažem u kući. Radio sam u fabrici, učio i pokušavao da treniram.

I pored svega, uspevao je da trenira, ali je imao problem, jer otac nije želeo da Dijego igra na poziciji štopera, kako ne bi bio krivac za golove. Nije mu bilo lako da se probije, jer je u Sao Paulu kao 20-godišnjak bio tek sedmi izbor za dva štoperska mesta.

Od 2014. igra u Evropi, kada je stigao u portugalski Eštoril. Prvu sezonu je proveo na pozajmici u Portu B, da bi posle odličnih igara u sezoni 2015/16. u dresu Eštorila prešao u Nant.

Tri godine na severozapadu Francuske su mu pomogle da se probije, da bi prošlog leta direktor Sevilje Monći po ko zna koji put kupovao na svom omiljenom tržištu i opet pogodio pravo u centar - Nantu je platio 15 miliona evra, sada ga ne da za manje od 70.

- Prošao sam velike bitke da bih došao dovde. Teško je prepoznati pravog igrača u Madureiri, Paulisti de Žundiaiju, Eštorilu, Portu B... U Nantu su me mnogi upoznali, ali to nije isto kao sada, kada igram u Ligi Evrope ili Ligi šampiona, u velikom klubu kakav je Sevilja - rekao je Karlos.

Jedan idol mu je Tijago Silva, drugi je Karles Pujol.

- Nikad nije odustajao. Mogli su rivali da ga predriblaju jednom, dvaput, tri puta, ali se on uvek vraćao i sa neverovatnom voljom jurio za njima - istakao je čovek čiji je šut makazicama naterao Romelua Lukakua da postigne autogol u finalu Lige Evrope i pokloni pehar Sevilji.

(Telegraf.rs)