Džajić: Čovek iz Partizana je Zvezdi rekao za mene, bruka je šta su mi uradili 2008. godine

Prisetio se Džajić detalja iz svoje prošlosti, mada o hapšenju nije želeo mnogo da priča

Dragan Džajić, počasni predsednik Crvene zvezde i legenda tog kluba u svakom smislu, gostovao je nedavno u emisiji "Sport light" koja se emituje na Sport Klubu!

Džajić se tom prilikom još jednom prisetio kako je završio u Zvezdi, iako je Partizan prvi stigao do njega, te se nakratko osvrnuo i na hapšenje iz 2008. godine.

Preporučujemo

- Odmah da se razumemo, moja porodica i ja smo uvek bili zvezdaši. To je bilo vreme kada su se deca opredeljivala za Zvezdu ili za Partizan. Brat je voleo fudbal i ja sam ga zavoleo uz njega. Otac je bio nezainteresovan. Nije gledao utakmice čak ni lokalnog kluba Jedinstvo. Sve što sam postigao, postigao sam zahvaljujući mom bratu, koji je imao veliki uticaj na dalji tok moje karijere i dolaska u Crvenu zvezdu - počeo je Džajić priču:

- U jednom trenutku stigao je poziv iz Fudbalskog saveza Jugoslavije da sva talentovana deca iz svih jugoslovenskih gradova odu na logorovanje, tako se to zvalo, ili kamp koji je bio u Kruševcu. Moj drug sa Uba, dva drugara iz Valjeva i ja smo zajedno otišli u Kruševac i tu je bilo oko 300 igrača.

- Pošto nas je bilo mnogo, bilo je i mnogo poznatih trenera koji su radili u jugoslovenskim klubovima. Da bi nas malo istestirali, podelili su nas da igramo po 10-15 minuta na dva gola i mene su odmah izdvojili. Proveo sam tu 15-20 dana i kada sam se vratio na Ub, Partizan je prvi došao po mene.

Nastavio je Džajić da se priseća prošlosti.

- To je bio klasičan razgovor sa ocem, koji je rekao da ne mogu da idem jer moram da učim školu na Ubu. Međutim, taj gospodin iz Partizana, čijeg imena ne mogu da se setim, rekao je za mene generalnom sekretaru Zvezde Đoletu Mirkoviću, koji je oženjen ženom sa Uba. To je bio signal i sutradan je Zvezda došla po mene. Ponovo su izvršili pritisak na moga oca i prvi predlog je bio da dođem u Beograd, da stanujem u internatu i da se hranim u menzi.

- Moj otac je to apriori odbio. Rekao je: ‚Ovde mu je škola 100 metara od kuće, hrani se kod roditelja i ne dolazi u obzir‘. Međutim, ja sam uz pomoć brata našao neko solomonsko rešenje da putujem sa Uba u Beograd na treninge, što je 60 kilometara u jednom smeru, pošto sam imao 16 godina i jer je bilo neizvesno šta ja mogu da uradim kao fudbaler. Svakog sam dana sa Uba putovao u Beograd na treninge.

O hapšenju iz 2008. kratko je rekao:

- Ukoliko mogu izbegao bih tu priču. Ne bih se prisećao toga. Zaista mi je bilo teško. Mnogo su mi poremetili karijeru, veoma su me uvredili kao čoveka i sportistu. Nisam to zaslužio, ali da se ne pravdam jer emocije bi preovladale i ne bih rekao sve što imam. To je bruka za neke ljude koji su to svesno uradili, a znam ko su - jasan je bio Džajić.

(Telegraf.rs)