Sve tajne karantina najjače Zvezde: Šverc koka-kole za Deja, gašenje porno TV-a, najgori vozni park

Legendarni Branko Nešović zabranjivao je igračima koka-kolu i kiselu. A Dejo "da umre" za koka-kolom! Onda jedna sobarica prolazi pored mene i vidim da nešto krije pod miškom. Pitam je šta radi to, kaže, "ma nosim onom Savićeviću koka-kolu".

Požarevački pisac, Milan Janković "Satrijani", tek sada je svestan kakvom je stvaranju istorije prisustvovao u sezoni 1989-1990, radeći kao obezbeđenje u hotelu Slavija Luks, u kom je Crvena zvezda noćila u karantinu pre mečeva u Beogradu.

O tome šta je sve radio i preturio preko glave, Janković bi mogao da napiše posebnu knjigu - iz njegovog opusa posebno se za sada izdvajaju "Homoljski dilinger" i "Dosije Golubić", koji je konačno dobio srpsko izdanje posle čak sedam godina.

Mladost mu je obeležio rokenrol, svirao je gitaru u požarevačkim grupama "Hogar" i "Tamo daleko", a nešto kasnije ga je put naneo u Beograd, i to pravo među crveno-bele tokom sezone uoči Barija!

Sve što je video i doživeo deluje kao ozbiljan materijal za knjigu, ne samo zbog asova kakvi su bili Piksi, Dejo, Robi, Pančev, Belodedić... Janković je svoje simpatije prema crveno-belima posebno pojačao u poznanstvima sa ljudima koji su iz senke stvarali najveći uspeh jugoslovenskog i srpskog fudbala, poput doktora Branka Nešovića, Miša Bukumirovića...

Za Telegraf, Janković je opisao brojne detalje iz perioda koji se zbog Kelna posmatra tragično, a zapravo je bio temelj za najveće ostvarenje našeg fudbala.

- Jednog dana, samo je kuma moje bivše supruge došla i rekla mi "od ponedeljka radiš u Beogradu". To je bila firma koja je bila utočište za mnoge nevoljnike, ne znam da li i dalje postoji, iz Jug Bogdanove, oni daju obezbeđenje firmama i hotelima, lakše im je da plate uslugu i ljude, nego da im plaćaju poreze, doprinose...

- Ja se tu zaposlim na dan kad je Milošević bio na Gazimestanu, na Vidovdan 1989. na 600 godina od Kosovskog boja. Nije prošlo mnogo, vide me da sam OK, jer ima svakakvih. Ko nema gde da se zaposli, on ide u "Sigurnost Beograd". I oni su hteli jaku ekipu za Hotel Slaviju Luks, radili smo jutarnje ili noćne od 7 do 19 ili 19 do 7 časova. Zanimljivo je da sam radio sa Banetom Kneževićem, koji je nekada kao pripadnik Službe bezbednosti radio u obezbeđenju Saveta federacije i imao privilegiju da otvara ulazna vrata i dočekuje Tita.

Uvertira za dolaske Zvezde bio je Samit nesvrstanih!

- Tad još nije održan Samit nesvrstanih u Beogradu, dolaze delegacije iz čitavog sveta. I tad mislim da još nije postojao Hajat, "srokali" su mnogo delegacija tu u Luks, u Moskvu i još neke hotele. Prođe Samit, i onda ubace mene i mislim da sam tu proveo osam meseci.

Šeki se parkira na vatrogasni ulaz i pravac - kocka

Dobro je poznat bio najveći porok legendarnog Šekija - nije mu davao mira ni tokom trenerskog angažmana 1989.

- Prvi susret, naravno sa Šekijem. Ovako to izgleda, imamo kancelariju sa protivpožarnom centralom i sobu sa 7-8 ekrana, gde gledamo na kamerama šta se dešava. Imamo i prozor gde gledamo ko kako izlazi od osoblja, ali odjednom, ne treba nam kamera, vidimo jugić. Mislili smo da dolazi kontrola, parkira se neko auto. Ja izađem, kad ono, Šeki se parkira na vatrogasni izlaz. I kad vidiš Šekija, s njim ne možeš na "vi". Rekoh "Šeki, čoveče, ne dao Bog da se nešto dogodi, tu moraju da prođu vatrogasci, tu im je hidrant. Ti si stao na vatrogasni put!

- On kaže, "neću ja dugo, idem samo malo preko puta". Rekoh, Šeki, nema problema, znam gde ideš, ali daj makar ključeve da ga pomerimo. A ide da se kocka. I to je prva moja primedba Šekiju bila. "Mi smo zvezdaši, ovo ti činimo uslugu, ti si naš bog!" I on nam je od tada davao ključeve da pomerimo jugića kad god treba.

Kako sam saznao da kriju Belodedića

Poslednji meč jesenjeg dela prvenstva posebno je bio zanimljiv Jankoviću.

- Tada smo imali za Šekija ne molbu, nego zahtev. Poslednje kolo jesenje, Zvezda - Vojvodina. Ja sam imao nesreću da odem na tu utakmicu, Zvezda pobedila 3:1, ali to nije ličilo ni na šta. Nemam pojma kako su dali tri gola, očajna igra. Kažem Šekiju, "aman Šeki, pa daj malo, imate sad zimske pripreme, daj pritegni ih".

- On meni kaže "mrtav 'ladan", ništa ne brini, videćeš na proleće, još je rano. Ja naravno, nemam pojma ono što on zna. Belodedić je došao i ponudio se, a oni kad su ukapirali šta zna, potpišu ga, ali UEFA kazni neigranjem godinu dana. I sad, Belodedić "ne postoji". Bio je da li u Kovinu, tamo ima neku familiju, ili u nekom selu kod Kovina.

- Ali su morali da ga sklone i krili su ga po Srbiji, najmanje je bio u Beogradu. Pa je igrao za omladince Zvezde i drugi tim Zvezde pod lažnim imenom. Nije smeo da igra pod svojim imenom jer je kažnjen što je napustio Steauu. Niko od nas pojma nije imao, a tek kasnije nam se kockice sklope. Posle je Šeki dao intervju, kaže "došao Belodedić na trening i kaže šefe, je l' mogu ja malo da gledam?"

Nije se uključivao u taktički deo, sa loptom. Šeki pita Džaju "koga ste ovo doveli j... vas bog? On će da gleda sad! Hajde, gledaj!"

Posle nekog vremena, nekoliko dana, kaže Belodedić "šefe, ja bih malo da uđem da probam". Eto kakva je to ekipa bila... Inače, pred svaki meč u Beogradu, spavali su u hotelu Slavija Luks. Oni su nekad tu bili i preko dana, odveze ih samo autobus na pomoćni stadion na trening, vraća ih autobus. A kad je utakmica, Šekija nema nigde, nikada nije prespavao noć pre utakmice. Vidimo mi crveni jugić, ali zna se gde je otišao.

Doktor Branko Nešović: Ovi moji samo mesište jedu, piju koka-kolu i imaju pokvarene zube

Posebno su Jankoviću bila upečatljiva druženja sa doktorom Nešovićem i Bukumirovićem. Igrači su se samo javljali, a tandem sa klupe je brinuo o njima često i uz njegovu pomoć.

- Stalno sam kontaktirao sa Mišom Bukumirovićem, on je čovek neverovatan. On je mene jako zavoleo, viđali smo jako često i doktora Nešovića, ja nisam video takvog gospodina u svom životu. On je rođen u Ivanjici i umro je u Ivanjici. Umro je od srčanog udara pre utakmice od uzbuđenja, trebalo je da mu dodele neku nagradu. Trebalo je da igraju Zvezda i Javor, on umre na stadionu, nisu stigli da ga odvedu u hitnu pomoć. Koliko je on bio uzbuđen, čovek koji je operisao kolena Bekenbaueru, Gerdu Mileru, neverovatan jedan pre svega hirurg.

- Kad je on preuzeo Zvezdu, prvo su igrači morali da popravljaju zube, govorio mi je o nenormalnom broju pokvarenih zuba. Kaže, "prvo popravljanje zuba", pa ulaženje u trenažni proces, oni su po sistemu Bajerna to počeli da primenjuju. On mi u prolazu dobaci uvek neki ne mogu da kažem aforizam, već mudrost. Mene vidi kako stojim i kaže "vodi računa o stopalima".

- Zašto, gospodine doktore?

- Stopala su stub čovekov. Sve polazi od stopala. Ako njih ne paziš, džaba ti sve. Lepe su priče o njemu, toliko je smiren, ali se ljutio i vidi se kad je ljut.

- Kaže, ovi moji, misleći na igrače, samo mesište jedu. Neće da pipnu varivo, salatu ni da pogledaju. Pojedu meso i kreću. I naravno, kad bi mogla da bude koka-kola... Ali nije im davao ni kiselu. On je u mom prisustvu rekao "jedna čaša kisele ili koka-kole ubije trening". A Dejo Savićević "da umre" za koka-kolom. Onda jedna sobarica prolazi pored mene i vidim da nešto krije pod miškom. Pitam je šta radi to, kaže, "ma nosim onom Savićeviću koka-kolu". Hajde, pustio sam je jednom, dva puta, a onda sam zbog doktora Nešovića tražio da se to ne radi.

Šeki je hteo da ih "polomi zbog kalendara"

Raznovrstan je bio i odnos igrača. Dika Stojanović je posebno voleo da proćaska sa zaposlenima, koji su jednom prisustvovali prilično neprijatnoj sceni u režiji Šekija.

- Savićevića sam video poslednjeg video jer je valjda osam meseci bio povređen, inače, najveći frajer je bio Dika Stojanović. Bio je normalan čovek i vidi mene i kolegu, kaže "kad god idemo na utakmicu vi ste tu, vi nama donosite sreću". Rekoh, "Diko, mani, pa vi igrate fudbal i proigrali ste, nema to veze sa nama".

- Pobedili su Olimpiju u Ljubljani 6:0, dobijali redom, igrali. Partizanu je Robi dao jedan od najlepših golova u istoriji. Ali, ko je to doveo u red? Mile Belodedić. On je njih "sklopio", dao je gol protiv Želje u Sarajevu, izneo loptu, predriblao nekoliko igrača i dao gol. Šeki mu kaže "majstore izađi, malo u napad". On kaže, neka, ipak ja volim sa Ilijom da budem pozadi.

- Robi je bio mnogo lepo vaspitan, uvek se javi, dete, klinac. Zanimljivo je da njega nikad nisam video sa cigaretom tu, a ima milion njegovih snimaka sa pljugom na Jutjubu sada. Verovatno se krio u hotelu. Pobili su se u Bariju zbog televizora, a ovde je Šeki jednom napravio frku. Popakovali se, trebalo je da idu na utakmicu, i dobili su neke kalendare. Podelili im, a oni "da poginu" kad vide sebe na slikama, skočio ego.

- Šeki da ih pobije. Uleteo, baca ključeve na recepciju i kaže pomerajte auto kako znate, ja moram da ove malo još sredim i da se izvičem. Kad je počeo da se dernja na njih, "aman ljudi, sve radite naopako. Umesto da razmišljate malo o onome o čemu smo pričali, vi se hvatate za kalendare". Sreća da nije bilo mobilnih telefona, zbog toga bi ih sigurno tek "pobio".

"U pola 2, gasi antenu da ne gledaju porno filmove"

U vremenu kad nije bilo telefona i društvenih mreža, igrači su se na druge načine dovijali da "ubiju vreme" u karantinu. I taj problem se na dovitljiv način rešavao...

- Kad se noćna smena podesi, a Miša Bukumirović kaže "majstore, u pola 2, isključi im antenu na TV-u. Treći kanal je bio, to je bio OK kanal omladinski, pa je prerastao u treći kad su u vlasti videli da mladi vole to da gledaju, MTV su uveli. Država to odmah pokupi, onda je to zvanično bio treći kanal. Bili su vrlo precizni, u 12 ide neki domaći film, a u pola 2 pornić. Bukumirović kaže "pusti ih da gledaju film i onda im isključi antenu".

- Imali smo ormarić i ključ, gde smo izvlačili nešto u obliku potkovice što je povezivalo antenu sa njihovim spratovima gde su spavali. Izvučemo to i oni nemaju antenu, "mogu da se slikaju". Ja ih pustim da odgledaju špicu, i onda im isključim - kroz smeh će Janković.

Samo su Piksi i Robi vozili dobre automobile

Današnji vozni park na Marakani izgleda impresivno - i igrači koji jedva "dobace" do prvog tima se mogu pohvaliti dobrom "mašinom", nekada nije bilo tako.

- Kad je neka nebitna utakmica, idu kolima. Autobus dolazi po njih pod rotacijom, policijski auto ispred i iza njih, ali to je za sitnu "boraniju" koja nema auto. A da vidiš automobile. Jedini su ljudske automobile imali Piksi, crvenog mercedesa, i Robi je vozio Pajera. Jedne večeri je dolazio Ante Marković kao gost na večeru.

- To je frka bila u hotelu, i sad vide parkiran Jugo, beo, vrata samo što ne otpadnu. Čiji je ovo Jugo? Goran Jurić! Reprezentativac, vozi raspadnuti Jugo. Morate da ga pomerite negde, kažu teraj u glavnu garažu Slavije velike. Oni su svi ostavljali ključeve, neko je otišao da ga pomeri, nema rikverc. Na gurku smo ga pomerili. Makedonci, Najdoski, Kanatlarovski i Pančev vozili su se kao u Alan Fordu. BMW crni, skopska registracija, ali misliš "gotovo, raspade se". Darkova prva supruga dođe njim po njih i zajedno se voze za Skoplje. Mrkela, sadašnji direktor, mislim da čak nije imao auto i Lidija Vukićević je dolazila po njega.

Piksi i Dejo cimeri, Belodedića brat čekao 3 sata

Odavno je poznato da je Šeki morao da Piksija i Deja zbliži naredbom - to je dalo velike rezultate.

- Piksi i Savićević, to su sujete, Savićević je već mislio da je genije, to su igračine. Često gledam snimke... Da se razumemo, Ljupko je došao "na gotovo", njih je Šeki napravio da budu tim. To je moje mišljenje, iako Ljupka obožavam. Doveo je Mihajlovića i to je njegova zasluga, Jugovića, Rad je bio tada da li 3. ili 4. u prvenstvu, a Voša ša Šestićem prvak godinu pre toga. Šeki je bio maher i kliker, fudbal je imao u malom prstu, stavio je Piksija i Deja da budu u istoj sobi, a oni verovatno ne mogu očima da se vide. Gde god da se igra, u Zagrebu, na gostovanjima, oni moraju da spavaju zajedno.

- Oni su prinuđeni bili da provedu više vremena zajedno nego sa devojkama i sudeći po onome sa utakmica, oni su posle toga žmureći mogli da pogode jedan drugog na terenu, i uz to su imali Robija koji je treća violina. Ali kad nešto odradi, to je bilo genijalno, Robi je bio čudo.

Jedna anegdota govori o opuštenosti Miodraga Belodedića, koja nije bila prisutna samo na terenu.

- Smena pre podna, radim od 7 izjutra, i oko 13-14h, vidim u holu jednog čoveka. A bude dosadno, idem napolje, vratim se, pričam sa ljudima i vidim mladića koji sedi i ništa ne radi. Vratim se, on i dalje i ne mrda, neke novine prelistava. Ne da mi đavo mira, pitam ko je on. Ispalo je da je to rođeni brat Mileta Belodedića, a on ga čeka tri sata. Pitam da nije Miletu pozlilo, što ga nema, a on kaže mrtav 'ladan, "ma on se kupa. Mile je 'ladovina, pusti ga, doći će."

"Vi imate dva problema, prvi je što navijate za Hajduk"

Nakon maksimirskog ludila, Zvezda je u finalu Kupa pobedila Hajduk sa 1:0 u Humskoj. Već tada je sve ozbiljnije mirisalo na raspad države...

- Nedelju dana posle onog sr... u Zagrebu, igra se finale Kupa, Miša Bukumirović i ja se izljubili kao da ide na front čovek. Takav je naboj bio. Rekoh mu "gospodine Bukumiroviću, sad ćemo mi da izgruvamo i Kup", jer smo već uzeli titulu praktično.

- Tu se opraštamo, ali pre toga, par minuta ranije sam "provalio" neke Dalmatince koji idu okolo i snebivaju se. Ja u uniformi, 7.65 za pojasom, vide da sam neko službeno lice tu. Prilaze jako fino i kulturno, kažu "izvinite imamo jedan problem".

- Ja im kažem "znam, ali imate dva problema. Prvi je što navijate za Hajduk, izgubićete". Oni odmah prasnu u smeh. Drugi problem rešićemo odmah, toalet. Spustim ih liftom u naš službeni toalet, a već je bila počela frka u Zagrebu, Tuđman je dobio prve "slobodne" izbore i počelo je da se kuva. I oni Bog zna kako zahvalni, pitaju me šta mislim o ovome što se dešava. Rekoh, ja mislim da ovo ništa ne valja.

- I oni mi potvrde, "mi obožavamo da dođemo u Beograd". Mi smo se dugo uljuljkivali, a rat je besneo, mi smo se dugo nadali da će to da se smiri. Dok nije došao Ivan Zvonimir Čičak na Studio B i rekao "aman ljudi, bolje da budemo dobri susedi nego loša braća". On je meni tada otvorio oči i bilo je jasno da od te Jugoslavije nema ništa...

(Telegraf.rs)