Da su najgori na svetu (a nisu) - naši su!

Dokle više animozitet prema Orlovima?

Ljubav prema nekom klubu stičeš tokom života! Najčešće zbog okoline u kojoj se nalaziš, tradicije koja nalaže da ideš stopama dede ili oca, kao i zbog idolizovanja određenih igrača - dok se ljubav prema reprezentaciji stiče rođenjem! Barem bi trebalo da je tako!

I tu reprezentaciju bi trebalo da voliš zato što je tvoja - jer drugu nemaš! Da se raduješ njenim uspesima, da tuguješ zbog neuspeha! Da budeš besan na nju zbog nezadovoljavajućih rezultata, kao što je to slučaj kada se voli klub, ali da joj ne okreneš leđa kada joj ne ide. Čak i ako je na samom dnu.

Preporučujemo

Međutim, čini se da ovo ništa ne važi kada je u pitanju fudbalska reprezentacija Srbije koja je na megdan Norveškoj otišla u tišini, već prežaljena od strane većine navijača i javnosti. Čak i određenih klubova unutar matičnog Saveza koji priželjkuju fijasko Orlova u Oslu.

Nema sumnje da bi danima mogli da pričamo o tome ko je eventualni krivac (ako ga uopšte ima), ali je činjenica da navijačima uvek nešto smeta. Danas su to čelnici Saveza koji su se našli tu u datom trenutku, sutra je to selektor koji "ne zna da radi" posao, prekosutra igrači koji "nisu dostojni dresa" nacionalnog tima.

Upriranje prstom u nekoga kako bi ga označili kao krivca je godinama unazad postao "klasičan srpski posao", barem što se tiče fudbala. I činis e da je to linija manjeg otpora - da je lakše nekome reći "ti si kriv za sve" nego da se tom istom pruži podrška u trenutku kada mu je ona najpotrebnija.

Orlovima je u Oslu ona i te kako potrebna! Ne toliko fizička, koja doduše nije moguća ni zbog pandemije korona virusa, koliko ona psihička - da igrači znaju da, osim za sebe, igraju i za nekog tamo u domovini koji će da "grize nokte" svih 90 (ili 120 minuta) protiv Norvežana.

I umesto da se vode tom mišlju da igraju za nekog kod kuće, srpski fudbaleri će opet, osim sa rivalom, morati da se izbore i sami sa sobom. Dokle, samo Bog zna!

Boga je dan pre meča prizivao i selektor Ljubiša Tumbaković kako bi mu "pomogao" da zaustavi Erlinga Halanda, a možda bi iskusni stručnjak (ili neko u FSS) mogao da ga "zamoli" i da "otvori oči" i probudi nacionalni identitet kod navijača u Srbiji.

Da, lako je imati taj identitet kada sve ide kao podmazano - kao što je to bio slučaj u kvalifikacijama koje su donele odlaske na velika takmičenja. Hajde da ga izgradimo kada na terenu ne ide, da ne dolazimo u situaciju da pola nacije (ako ne i više) priželjkuje neuspeh Srbije u Oslu iz nekih svojih ličnih pobuda.

Ti igrači koji se nalaze u Oslu, izuzev još nekolicine, to je ono najbolje što Srbija ima. Da li je to "najbolje" dovoljno da se ide na EP, saznaćemo vrlo brzo. Da su najgori na svetu (a nisu), naši su - i trebalo je da dobiju podršku koja je definitivno zakazala!

Srpski navijači su pre dve godine na sva usta pričali "kako Hrvatska može do finala SP, a mi ni u drugi krug", a možda odgovor za sve ovo leži i u rečima legendarnog reprezentativca Kockastih Darija Srne koji je početkom 2020. dao jedan mini intervju za Telegraf.

- Kad gledaš individualno reprezentaciju Srbije, to je selekcija među deset najboljih u Evropi. Ali očito nešto ne štima. Nemate podršku sa tribina kao što je ima Hrvatska. Nije ni do trenera, jer su se oni menjali i u Hrvatskoj. Ne znam šta vam fali. Nisam u vašoj svlačionici. Srbija ima ozbiljnu ekipu, individulano prolaze Norvešku i drugu ekipu bez problema. Sad, ako se poklopi sve, nadam se da hoće - jasan je bio Srna kog je Telegraf "uhvatio" tokom priprema Crvene zvezde u Turskoj.

Kao što je Srna tada rekao, i mi se sada nadamo da će se sve poklopiti i da će Orlovi izboriti finale plej-ofa Lige nacija. A onda, ako nam situacija sa koronom dozvoli, svi pravac na Marakanu u novembru. Da se navike polako menjaju, da se Srbija voli i u dobru i u zlu. A onda nas možda i sam Bog nagradi...

(Telegraf.rs/Mario Marić)