Kako zvuči čovek koji je navučen na „Fantazi Premijer ligu” kao na heroin

Dok traje ovo deveto kolo, donosimo vam izvrstan tekst jednog poznatog irskog novinara i strastvenost igrača fantazija

Ako danas lupate glavu zato što ste opet prodali Sona da biste doveli Ziješa, ako se ne osećate izdanim od strane Griliša, ako istovremeno ne priželjkujete i eksploziju Vardija i zategnutost Liverpulove odbrane jer još uvek imate Robertsona, ako besane noći ne provodite razmišljajući o najvećoj od svih trenutnih velikih dilema: „šta činiti s igračima Sitija, dovoditi pred početak ovog sjajnog rasporeda u narednom periodu ili čekati?”, čak, ako uopšte ne znate da takva dilema postoji, ako ona ni na koji način nije relevantna u Vašem životu — verovatno nećete razumeti tekst pred Vama.

Preporučujemo

Ili Vam barem neće biti interesantan.

A možda i hoće.

Pre dva i po meseca počela je nova sezona engleske Premijer lige, što je ljubiteljima fudbala bio razlog za slavlje, posebno ljubiteljima vrhunskog fudbala, posebno zato što je to, verovatno najkvalitetnije domaće prvenstvo na svetu, ujedno i najneizvesnije te najujednačenije.

Ali postoji jedna manja grupa ljudi kojoj je svaka sezona Premijer lige uvek nešto više od pukog uživanja u fudbalu. Ako je „uživanje” uopšte pravi izbor reči; možda bi bilo adekvatnije upotrebiti frazu „permanentna agonija”, svakako i uživanje ali i permanentna agonija.

Razume se, pričamo o ljudima koji igraju Fantazi Premijer ligu (FPL), igru koja Vam omogućava da napravite svoj imaginarni tim sastavljen od stvarnih fudbalera koji igraju u stvarnim timovima, postižu stvarne golove, asistencije i klinšitove, i tako skupljaju bodove u FPL koji se prepisuju Vama ako ih imate u postavama svojih „izmaštanih” ekipa.

Tokom poslednje dve-tri sezone FPL je doživeo snažnu ekspanziju kako u svetu tako i u Srbiji, postoji veliki broj novih igrača, neki od njih su tek ove jeseni počeli da igraju po prvi put, neki će izdržati duže od četiri kola, a neki i do kraja sezone, oni najuporniji. Oni mogu računati na doživotnu navučenost. Da bi prestali da je igraju, možda će morati na lečenje od zavisnosti.

Kakav je fenomen fantazi fudbal kao koncept, koliko je „zarazan”, možda ponajbolje opisuje tekst koji vam danas prenosimo, iz pera poznatog irskog novinara Malakija Klerkina, objavljen pred sam početak sezone u tamošnjem dnevniku „Ajriš tajms”.

Objavljen je svega nekoliko sati pre početka prve utakmice u sezoni na stadionu „Krejven kotidž”, na kojem je domaći Fulam dočekao Arsenal, i izgubio.

Obamejang je tada postigao samo jedan gol, Mitrović nijedan, nije čak bio ni starter, pa su ga mnogi „amateri” prodali i bili već u narednom kolu kažnjeni njegovim „brejsom” (dva gola) protiv Lids junajteda, mada ni približno onoliko koliko su bili kažnjeni Sonovi nevernici, koji su Južnokorejca prodali da bi doveli Bruna ili Rašforda, koji tada nisu uradili ništa dok je on svojeručno (ne baš svojeručno, imao je veliku pomoć Kejna) sahranio Sauthempton.

Koliko se samo stvari od tada promenilo! Obamejang se izgubio se sa radara, Mitrović počeo neozbiljnim pozajmljenim igračima da prepušta izvođenje penala u poslednjim sekundama, pojavilo se mnoštvo novih opcija, Sona ima preko četiri miliona ljudi, Kejn je potpuno „poludeo”, De Brujne i Siti su „u kanalu”, Bruno ima više sreće (čitaj: penala) nego pameti (mada mu znanja ne nedostaje), Salah ima kovid jer je u Egiptu bio na bratovljevoj svadbi sa 500 drugih ljudi, Ziješ se silovito nameće mada je juče protiv Njukasla bio poprilično tih (doduše, mogao je imati gol i asistenciju), Verner se nameće možda još više, i pitanje je trenutka kada će nemanje njega postati suicidni akt...

Odlutali smo. Ovo je tekst g. Klerkina:

„Scena sa putovanja automobilom jedne nasumične subote između današnjeg dana i idućeg maja. Vozićemo se tokom poslepodneva, nas troje negde da radimo nešto, kao što porodice čine subotom. Radio će biti uključen, utišan ali ne previše utišan, čuće se kao razgovor koji se odvija u susednoj sobi. Dovoljno pojačan da možeš uhvatiti trenutak kada voditelj javi da je pao gol na Gudisonu.

Palcem ću nekoliko puta pritisnuti dugme za pojačavanje na volanu i počeće 30-sekundni klip Džona Kita koji opisuje gol glavom posle kornera, koji je postigao, recimo, Majkl Kin, koji je savladao golmana u njegovom donjem uglu. Saslušaću do samog kraja kako bih čuo svaku reč, kao da je u pitanju obraćanje predsednika koji nam saopštava plan borbe protiv vanzemaljskog napada.

Kada se završi, ponovo ću utišati zvuk, mrmljajući i brbljajući sebi u bradu, iznerviran zbog toga što reporter nije pomenuo ko je izveo korner. Da li je to bio Sigurdson? Dinj? Bernard? Hajde, Džone. Ko je dobio asistenciju? Pomozi nam, čoveče.

Sa mesta suvozača, moja supruga će primetiti malu promenu mog držanja, blagu napetost ramena, stiskanje moje vilice. ’S kim igraju danas?’ pitaće me, pretpostavljajući razumno i logički da se Mančester junajteda, tima prema kojem gajim neku vrstu posrnule katoličke naklonosti, nesumnjivo tiče upravo utišani radijski klip.

I tokom pola sekunde oklevanja pre davanja odgovora, ona će znati. Ona će momentalno prepoznati taj prolazni — a ipak iskreni — osećaj posramljenosti koji svi igrači fantazi-fudbala dožive kada moraju da se objasne pred stvarnom osobom. Neću čak morati to ni da izgovorim. ’Ah shvatam’, reći će, setivši se. ’Tvoj tim’.

Nikada se ne osećam bezvrednije nego kada se fantazi-fudbal pomene u društvu ljudi koji ne igraju fantazi-fudbal. Mogu da vidim točkiće koji im se okreću u glavama. ’Ovom čoveku je posao da gleda sport’, razmišljaju. ’Ali za zabavu, on... stani da vidim da li sam ovo dobro shvatio... on se pretvara da je menadžer fudbalskog tima koji ne postoji, koji je sastavljen od igrača iz timova koji postoje i suprotstavljen drugim timovima koji ne postoje, kojima su nazovi menadžeri drugi fudbalski navijači koji možda prate a možda više ni ne prate svoje prave timove ali vole da bace oko na svoj imaginarni tim. Jel tako?’

Rad od kuće

Da. To otprilike opisuje koliko smo zapravo majušni. Čak nam možda ide i u prilog. Jer niko sa strane ne može ni da pretpostavi koliko u stvari vremena nedeljno prosečan igrač fantazija potroši na petljanje oko svog fantazi-tima. Posebno ne sada kada niko više nema kancelariju u koju mora da ide. Rad od kuće? Ne biste verovali, šefe.

Sledi spisak mesta na internetu koja sam posetio tokom protekle sedmice dok se nova sezona bližila. ’The Carlisle News & Star’, da bih saznao nešto više o novom Evertonovom štoperu Džeredu Brentvejtu (i da bih otkrio da je rođen nekoliko nedelja nakon Sajpana). Statistička stranica na ’FantasyLigue1.com’ kako bih proverio kako je novo pojačanje Vulvsa Marsal igrao prošle sezone za Lion. Znam da je igrao u polufinalu Lige šampiona, ali vredi li šta što se Fantazija tiče? Sajt po imenu ’HITC.com’ koji je izgleda imao ekskluzivne informacije o tome zbog čega će neko po imenu Džed Stir biti golman Aston Vile, barem tokom prvih nekoliko utakmica.

(Sajpanski incident, kako ga naziva irska javnost, bio je sukob koji se maja 2002. odigrao na ostrvu Sajpan, između Roja Kina i selektora Mika Makartija, tokom priprema za Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji, a koji je rezultovao vraćanjem Kina kući, što je podelilo javnost Republike Irske; prim. nov.)

Sve se to desilo u rasponu od jednog sata u sredu poslepodne. Odigrao se draft za našu ’head-to-head’ ligu u utorak uveče, kada se naš četrnaestoro smenjivalo u biranju igrača a ja nekako iskoristio svoj poslednji pik za paničnu kupovinu Kaluma Robinsona. Narednog dana, Vest Brom je učinio isto u stvarnom životu, uzevši ga od Šefild junajteda i davši mu petogodišnji ugovor. Nakon što sam ga gledao kako od finskog golmana pravi heroja u petercu prošle nedelje, nisam siguran ko je od nas bolje prošao.

Fantazi-fudbal je kao ’Pak-man’, u smislu da jede ograničeni broj tačaka slobodnog vremena koje možeš da izdvojiš iz regularnog sveta. Postoje i podkasti koje možeš da slušaš, nalozi na Tviteru da pratiš, vebsajtovi sa premijum-opcijama na kojima možeš kupiti pristup riznicama sa još više tajnih znanja. Postoje statistički sajtovi koji prate dodire sa loptom u šesnaestercu, ključne pasove i očekivane golove te hiljadu drugih efemeralija. To nema spoljnih granica. Možeš neprestano gutati informacije a uvek će ih biti još.

Sve to, a još uvek moraš da gledaš i fudbal. Tu je očigledno ’Match Of The Day’ (kultna emisija ’Bi-Bi-Si-ja’, slično našem ’Indirektu’ koji je vodio Marko Marković, s jednom bitnom razlikom: još uvek postoji, iako je počela da se emituje davne 1964., i još uvek je najgledanija fudbalska emisija i u Britaniji i na svetu; trenutno je vodi Gari Lineker, uz podršku pre svega Marka Čepmana, i sa brojnim bivšim fudbalerima kao stručnim komentatorima, od Alana Širera do Ijana Rajta; prim. nov.) — naklonjen sam tome da je snimim u subotu uveče i gledam u nedelju ujutru dok premotavam Velikog Ala i Rajtija.

Tu su subotnja utakmica u vreme ručka (Englezi meč koji se igra u 12.30 po njihovom vremenu, i sam taj termin odigravanja, nazivaju ’lunchtime game/slot/kick off...’; prim. nov.), super-nedelja, fudbalsko veče u ponedeljak, možda nešto tokom sedmice, ponekad i u petkom uveče.

A tu je naravno i ’Soccer Saturday’ (emisija na kanalu ’Skaj Sports’; prim. nov.), što je gledanje ljudi koji gledaju fudbal. Mada će toga u dogledno vreme biti manje sa samo jednom subotnjom utakmicom koja se u igra u tri popodne, sve dok se navijači ne vrate na stadione. Što je šteta, pošto je jedan od mnogih talenata Džefa Stelinga (voditelja pomenute emisije; prim. nov.) to što zna koliko je važno da pomene onoga koji je uputio poslednji pas za gol. Možda to neće nazvati asistencijom, ali Džef poznaje svoju publiku.

Mi smo, u suštini, neslavno pleme. Ne radi se o tome da smo neki naročiti štreberi — pravi štreberi bi prevrtali očima na naše dubiozne pokušaje baratanja količinama podataka koje postoje o igri. Niti smo naročito opterećeni fudbalom — savršeno je moguće postaviti svoj tim za naredno kolo bez gledanja fudbala prethodnog vikenda. Propašćeš u svojoj ligi ako ti to postane navika, ali ako ti je to povremena praksa, sve će biti u redu.

Većinom muškarci

Prema tome, ko smo mi? Pa, kao prvo, mora se naglasiti da smo većinom muškarci. ’Fantasy Premier League’ (FPL), sa svojih oko šest miliona učesnika svake sezone, generalno ima oko pet posto ženske igračke populacije. To je značajno manje od brojke u ’Fantasy NFL’ u Americi, gde žene obično čine oko 20 posto učesnika.

Jaz možda objašnjava činjenica da je fantazi daleko ugrađeniji u kulturu NFL-a i američku sportsku kulturu generalno. Postojao je čak i sitkom, ’The League’, koji je trajao sedam sezona i u kojem su gostovali pravi igrači NFL-a. Do dana današnjeg, avatar naše FPL grupe na ’WhatsApp-u’ je Rafi iz ’The League’. Radi se veoma specifičnoj, veoma fantazi-fudbalskoj šali.

Nismo ono najbolje što možemo da budemo, to pokušavam da kažem. Fantazi-fudbal neguje onaj deo naše bašte koji bi izgledao puno bolje ako bismo ga pustili da raste prirodno. On godi onom delu naše psihe koji misli da sve zna, deo nas koji gleda po prostoriji punoj fudbalskog sveta i misli se, ’Da, ja znam šta je šta’. Doslovno nikome na svetu ne bi bilo lošije ako bi taj delić nas nestao, pametnjaković koji misli da zna istinu.

Jer, evo o čemu se radi: većina nas je istinski, mučenički, patetično loša u toj igri. Pomislili biste da smo do sada, dok FPL ulazi u svoju 19. sezonu, stekli izvestan nivo ekspertize. Nismo. Pravimo iste greške, biramo iste igrače, stavljamo kapitenske trake istim beznadežnim jadnicima godinu za godinom, očekujući drugačiji rezultat. A kada sve promenimo, uspemo i to da uprskamo.

Princ među svojim vršnjacima

Ja sam najgora vrsta igrača fantazija u smislu da sam nekada u tome bio dobar. Ili sam mislio da jesam. Osvojio sam ligu ’The Irish Times’ jedne godine, jašući na talasu golova Luisa Suareza do titule. Šepurio sam se isturenih grudi, kao princ među vršnjacima. I da, znam fudbala. Znam njegove dubine i nijanse do takvih tančina da sam sposoban da vidim da je Luis Suarez dobar u tome.

Sedam sezona je prošlo, a ja nikada više nisam bio iznad sredine tabele. Svaka sezona bila mi je ista — krenem polako, pokušavam da budem isuviše poseban isuviše rano, i do Noći veštica sam plen za ajkule. Nemam predstavu šta radim i provodim beskrajne sate radeći to.

Ponekad to mrzim. Iskreno i žestoko. Držaću se jednog igrača dve nedelje duže nego što bi trebalo, i napokon ću ga se osloboditi u nedelji u kojoj će postići het-trik. Primetiću odbrambenog igrača koji će igrati kao krilni bek za neki osrednji tim i odlučiću da sačekam još nedelju dana za njegovo dovođenje zbog teškog rasporeda, samo da bih ga gledao kako uzima poene za klinšit protiv igrača iz velikog tima čiji mi je napadač kapiten. Uobičajeno ću ostavljati tuce poena na klupi.

U pitanju je jako, jako glupa igra zbog koje se osećam sićušno i tupavo, kako se nikada ne osećam zbog pravog sporta, kako se nikada ne osećam ni zbog čega drugog u mom životu.

I ne mogu da dočekam da počne ponovo.”

(Telegraf.rs / Izvor: IrishTimes.com, Malachy Clerkin)