Od 1.000 maraka po golu do kombija za Nemačku: Ispovest najboljeg romskog fudbalera Srbije ikada
- Da je u moje vreme postojao Jutjub, golovi koje sam davao trajali bi satima - kaže legendarni Dejan Osmanović, koji i dalje žali zbog toga što nije zaigrao za Partizan
Gde je, šta radi Dejan Osmanović? Mnogi se to zapitaju u fudbalskim podsećanjima na period 1990-ih i 2000-ih, kada je Kalea harao terenima u tadašnjoj Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori, zatim i samostalnoj Srbiji, čak i kada je zagazio u petu deceniju!
Preporučujemo
Zašto je razmak između stativa u fudbalu baš 7 metara? Ovo ne znaju ni najveći ljubitelji ove igre!
Brazil još nije spreman za fudbal: Legendarni Ronaldo kritikuje zemljake
Popularni Kalea (iako je većinski uvreženo pisanje Kaleja), dočekao je ekipu Telegrafa u svom Vranju, gde je i dalje "Tatko na fudbal" i gde sada ima svoj mural ispred novih objekata i svlačionica matičnog Dinama.
O kakvoj se legendi radi, dovoljno svedoči podatak da je dao trocifren broj golova u domaćem prvenstvu, a da nije igrao za Crvenu zvezdu ili Partizan, čiji je dres sanjao od malih nogu.
Od debija za Hajduk u prvenstvu 1996. godine kada je dao gol Partizanovom Damjancu (1:2), pa sve do 2008. kada je matirao Radišu Ilića za pobedu Banata nad OFK Beogradom (4:2), Osmanović je postigao 101 pogodak i svoje ime upisao u večnost.
Sa setom je za Telegraf govorio o tim danima i svemu što je preturio preko svojih leđa, o slasti i gorčini igračkog poziva, praštajući onima koji su ga provocirali rasističkim porukama na svakom koraku.
Štaviše, to mu je često bio motiv više da "cepa" mreže gde stigne, čak mu se dešavalo i da ga štoperi Zvezde mole da "prikoči" dok ih skauti gledaju. Iza sebe ima avanture u Španiji i Brazilu, južnjačku narav koja je najbolje dala klubu sa severa, ali i priču o usponu i padu, karakterističnom za fudbalere koji u igračkim danima nisu previše razmišljali o budućnosti kada se kopačke okače o klin.
Kalea je svojevremeno za gol zarađivao bonus od 1.000 maraka, ali je i godinu i po dana po završetku igrače karijere vozio na relaciji Vranje - Nemačka, pa se sada kaje samo zbog jedne stvari, što stečeno nije bolje sačuvao. Uz to, neostvarene želje su mu zvanični nastup u reprezentaciji i da zaigra za voljeni Partizan.
- Trenutno sam nazaposlen. Normalno, u fudbalu sam. Tu sam u Dinamu, pomažem kada imam vremena, dođem malo, popričamo. Za mesec-dva ćemo da vidimo, možda se i priključim klubu - počeo je za Telegraf priču Kalea, koji je čak i u 40. godini igrao fudbal u zanimljivim uslovima - nije bilo potrebe da trenira, samo da deli lopte i izvodi prekide.
- Bilo je to pre 6-7 godina, kada sam završavao karijeru. Bilo je to u Lebanu. Nisam trenirao samo dođeš na utakmicu. Nije bilo loše, bilo je golova - kroz smeh će Osmanović, koji je po ocu dobio nadimak Kalea i zavoleo fudbal.
- To je porodično ovde u Vranju. Mislim da 90 odsto Vranjanaca ovde ima svoj nadimak, i ja sam ga od oca nasledio. Moj ćale je isto bio fudbaler, time se bavio. Ja sam kao klinac išao s njim i zavoleo sam loptu. Znao sam da ću fudbalom da se bavim celog života.
- Otkud neko sa juga Srbije u Hajduku iz Kule?
- Veliku zahvalnost dugujem Raji Vasoviću, bivšem predsedniku kluba. On me je pratio preko novina i tako smo došli do kontakta. Bio sam tamo na probi mesec dana, videli su me ljudi i to je to. Tako je krenula ta ljubav prema Hajduku.
- Da li je bilo još zainteresovanih klubova u to vreme?
- Bilo je, ali je ovo bila najbolja varijanta i zato sam otišao u Kulu. Bila je Prva liga, hteo sam da se okušam. Prvo su tu bula braća Rodić, Bogdan i Milan, a Džomba je došao kasnije, u drugom delu moje karijere.
- Jeste li imali menadžera u to vreme?
- Nisam. Bilo je nekih kontakata, ali ništa zvanično. Tad se lično pregovaralo. Tek posle bombardovanja, u Španiji sam potpisao ugovor s jednom agencijom i oni su vodili računa o meni u Španiji i Brazilu. Tada je to moralo, bez medažera nisi mogao da ideš u inostrantsvo.
- Kako gledate danas na pojavu da svako dete ima menadžera?
- Ne samo u mlađim kategorijama, gledam baš, prate sve. Svako dete ima menadžera od petlića do prvog tima. Nisam verovao da će doći to vreme, ali eto došlo je. Danas imaš You Tube, sve golove, da sam u ono vreme imao ja tako, moji bi se golovi puštali satima.
- Da li ste u kontaktu sa nekadašnjim saigračima?
- Mojić, Ćirka, Marinković... I još neki momci, pozdravljamo se preko prijatelja. Kad neko dođe ovde, uvek prenosi pozdrave, iako se desi da nemamo brojeve telefona.
- Najdraži golovi u karijeri?
- Sećam se protiv Sartida kada sam dao četiri gola prvi put u Hajduku. To je bilo baš nezaboravno za mene.
- Da li je u ono vreme kada ste bili na vrhuncu karijere u Jugoslaviji, bilo priče sa Zvedom i Partizanom?
- Nešto je bilo, ali ne mogu da se setim. Bilo je nekih kontakata, ali je to sve išle preko klubova. Mene nisu hteli da puste iz Kule, bio sam im sve u Hajduku tada. Kada sam otišao u Ekstremaduru. Kuljani su naplatili svoj novac. I ja sam, nije bilo loše ni za mene ni za njih.
- Šta se desilo u Španiji?
- Nisam imao sreće oko tog prvog transfera. Bilo je bombardovanje, nismo trenirali dva meseca, jednom dvaput izađes na teren, nije to to. Otišao sam nespreman tamo, već je bilo počelo prvenstvo i možda tu malo nisam imao sreće. Bio sam sa Čermeljem i Goranom Bogdanovićem i oni su mi se našli.
- Čini se da vas je bombardovanje prekinulo kada ste bili u najboljoj formi u životu?
- Te godine baš nisam imao sreće. Na 12 utakmica dao sam 16 golova i mislim da bih u toj prolećnoj polusezoni dao bar još 7-8 komada. I generalno, bila je žestoka borba za najboljeg napadača, tu su bili Divić iz OFK Beograda, zatim Mihajlo Pjanović iz Zvezde...
- Obično su mečevi protiv Zvezde i Partizana velika inspiracija, redovno ste večitima davali golove. Kako se sećate toga?
- Eto prilike da se podsetimo... Ja sam partizanovac i moj debi je bio na stadionu JNA. To je moj klub navijački i tada sam dao prvi gol u Prvoj ligi na debiju. Sećaću se toga celog života, iako smo izgubili sa 2:1. Posle toga je sve išlo bolje, taj gol mi je dao veliko samopouzdanje za dalje. I generalno, pošto sam partizanovac, najradije se sećam onih utakmica sa Zvezdom.
- Nije bilo svejedno štoperima najboljih klubova kada je Kalea kretao sa centra.
- Protivničke štopere je bio strah da me čuvaju. Zanimljiva je anegdota sa Stevom Glogovcem iz Zvezde. Kad je bio u Kuli i zamolio me pre utakmice: „Deki, molim te danas lagano, dolaze Turci da me gledaju“. To je jedna od nezaboravnih anegdota, nisam ga baš ispoštovao na toj utakmici.
- Ipak, vratili ste se u Kulu gde ste uvek bili kao domaći?
- Pre svake utakmice u Hajduku puštali su mi s razglasa onu pesmu “Dejo majstore pa ti si bog”. To je najlepše osećanje za nekoga i svaku utakmicu sam igrao 100 odsto.
- Drugi boravak u Hajduku obeležio je u rasistički skandal sa Dragomirom Tanovićem, sudijom koji vas je uvredio na rasnoj osnovi?
- Sećam se toga, ali ne bih se sada na to vraćao. To je druga priča, bilo pa prošlo. Nismo se nikada videli posle toga, a pre toga smo bili mnogo dobri prijatelji. Tad je bilo nešto, ali ne bih o tome sad... To je zaboravljeno. Oprostio sam mu.
- Posle sukoba s Tanovićem Džomba je organizovao performans, naterao Rome da drže transparent “Tanoviću, i mi smo ljudi”. Je l' se sećate tog detalja?
- To je bilo malo prenapumpano. Ja sam mu rekao posle tog incidenta da ne nastavlja tu priču, ali znate kakav je on, kad hoće da istera svoju priču. Ja sam bi oda se završi ta afera, ali je on to uradio na svoju ruku. Uvek sam na te rasne prozivke gleda kao deo igre.
- Jeste li doživljavali nepravdu, što su vas gledali kao Roma?
- Prva utakmica je bila da razbiješ tremu. Bilo je provokacija. Gde god sam igrao mene su baš provicirali zbog rase, ali navikneš se na to. To je bio veliki podstrek.
Osmanović nema dilemu o tome ko je bio najteži čuvar. Ostaće upamćeno i da se Zvezda u proleće 2004. nedelju dana spremala za čuvanje Osmanovića, Muslin je svaki detalj posvetio Kalei, koji je dao gol već u 14. minutu utakmice, srušivši rekord Vladimira Dišljenkovića od čak 419 minuta bez primljenog gola. Upravo na toj utakmici, preokrenuo je Vidić sa dva gola sa bele tačke.
Njega Osmanović smatra najboljim štoperom koji ga je čuvao, iako je Nemanja tada bio mlad igrač.
- Vidić je tu bio među najnezgodnijima, čak i kao jako mlad. On je bio jedan od boljih. Vodio sam žestoke duele i sa Babeuom iz Obilića sa kojim sam bio prijatelj. Te 1998. kada su bili prvaci stvarno su bili najjača ekipa. Ne verujem u priče da je njihova titula nameštena. Ja sam bio akter mnogih mečeva, gledao sam skoro sve utakmice tada, Obilić je na svakoj poziciji imao dobre igrače. Imao je kompaktan tim, bili su stvarno najbolji. Uvek su bile tvrde utakmice sa njima, 1:0, 2:1. Sa njima i Zezdom i Partizanom uvek smo igrali tvrde mečeve.
- Da li je prisustvo Arkana uticalo na igru?
- Kako da ne, prisustvo navijača, obezbeđenje, svega je bilo neobičnog, ali mi smo igrali fudbal.
- Kako je bilo u Bežaniji?
- U tom klubu sam bio prihvaćen kao da sam bio tu 10 godina. Svi su me voleli, obožavali, davao sam golove. Prve godine smo imali stvarno dobru ekipu.
Mario Đurovski, Markoski reprezentativac Makedonije, Božović kasnije golman Partizana, Rukavina, Vanić kapiten... Dosta dobrih igrača.
- Smederevo ste uništili sa 4 gola na jednom meču, na kraju ste i pojačali ovaj klub.
- Bilo je lepo i tamo. Predsednik kluba je bio moj prijatelj Goran Bogdanović i on me je doveo. Gre'ota je što ne igraju prvu ligu Hajduk i Smederevo, pa i Bežanija. Ali Hajduk i Smederevo sa onim lepim stadionima, baš je greh što ih nema...
- Kakva je situacija sa Dinamom iz Vranja?
- Ja se nadam da ćemo da napadnemo Superligu. Ovaj grad zaslužuje to. Na svakoj utakmici ima po 2-3 hiljade ljudi i lepota je igrati ovde. Svaka ekipa kad dođe kaže svaka čast ovde je milina igrati fudbal.
Brazilska avantura - Rambo je bog, a Dani Alveš komšija
- Da li su vas često poredili s Rambom na jugu Srbije?
- On je velika zvezda. U Brazilu, u bilo kom klubu u kome sam bio svi su rekli o njemu reči hvale. On je stvarno velika zvezda tamo.
- Kasnije je došao transfer u Brazil, koliko je Rambo Petković pomogao?
- Verovatno. Mi smo se videli s njim u Brazilu. On je mnogo dobar bio s presednicima klubova tamo. Ne mogu da opišem koliko ga vole i cene. U svakom klubu gde sam bio on je sinonim za Srbiju. Samo Peći, Peći... tako su ga zvali.
- Šta posebno pamtite iz Brazila?
- Navijanje najviše. Svaka utakmica 30-40 hiljada ljudi. Igrao sam lokalni derbi Vitorija-Baija, to je bio haos. To traje sedam dana ne zna se ko šta radi na tribinama, na ulici. Ludnica.
- Život u Brazilu?
- Pravi. Pamtim ne jedan detalj, nego milion nezaboravnih. Živeo sam pored plaže, komšija mi je bio Dani Alveš. Živeo je dve zgrade od mene. Danas kada pričam ljudima ovde, niko mi ne veruje. To je bilo 2000. godine u Baiji. Kaka je u to vreme igrao za Sao Paulo, posle godinu dana je prešao u Milan.
Reprezentacija je ostala san
- Zabeležili ste i tri nastupa za reprezentaciju Jugoslavije, kako pamtite ta okupljanja?
- To je bilo jedno veliko iskustvo. Mesec dana smo bili na turneji. Tu je bio Saša Ilić, Vlada Ivić, ne mogu da se setim svih, ali kompletna ekipa je bila iz naše Prve lige, a Ilija Petković selektor.
- Da li vam je žao što niste više igrali za reprezentaciju?
- Kad je najviše trebalo nisam bio u konkurenciji. To je jedna od najvećih neispunjenih želja, da nastupim za reprezentaciju Jugoslavije. Na neki način sam očekivao poziv, barem da budem na užem spisku.
- Igrali ste u ono zlatno vreme YU fudbala, kako je bilo tada u odnosu na danas?
- Po meni, kada sam ja igrao, u svakoj ekipi je bilo po 3-4 pravih igrača, koji odskaču od ostalih. Uvek je bilo nekih golgetera, štopera. Kvaliteta. Danas to ne kogu da kažem, svaka mi ekipa deluje slično. U moje vreme se znalo, Zvezda i Partizan su bili bauk. U ono vreme, odeš pa odigraš nerešeno s njima, to je bila velika stvar, a danas Zvezdu i Partizan može da pobedi svako.
- Omiljeni YU igrač u zenitu karijere?
- Najviše poštujem Ušketa Vučićevića, Savićevića, Piksija, Mijatovića. To su bile velike zvezde.
Posle igračke karijere - vožnja za Nemačku, FK Roma i pokajanje
- Poznato je da ste osnovali FK Roma, romski fudbalski klub koji nije potraja. Zašto ovaj san nije zaživeo?
- To smo probali s jednim prijateljem da napravimo priču, ali smo naišli na loš odziv opštine Vranje. Možda za mesec dana pokrenemo neki klubić. Videćemo.
- Kada god se prave timovi romskih fudbalera, mesto u špicu je rezervisano za vas?
- To su sve imena, mislim, za poštovanje. Prija mi to.
- Bilo je priče da ste se bacili u privatni biznis i vozili na relaciji Srbija - Nemačka po završetku karijere?
- Radio sam jedno godinu godinu i po. Išao sam gore dole, kada sam već prestao s fudbalom. Bilo je prepoznavanja i kod putnika i na granici. Bilo je svega.
- Bilo je čak priče i da ste tražili azil tamo?
- Nije to tačno. Malo je bilo priče levo-desno da sam rekao kako je nemačka medicina najbolja, ali za mene su naši lekari najbolji na svetu.
- Kad pričate zvučite skromno, da li vam je to možda ta skromnost odmogla u karijeri?
- Pa 90 odsto da jeste. Moja skromnost je uticala na sve ostalo. Na terenu nisam bio takav. Kad izađeš na teren, trema nestane za pet minuta.
- Jeste li osetili nepravdu na terenu nekada?
- Kako da ne. Bilo je svega i svačega. Bilo je i sudijskih nepravdi, ali i to je bilo sve u žaru borbe. Ja sam tako gledao na to.
- Koliko crvenih kartona ste dobili u karijeri?
- Jedan. Mislim da je kup utakmica bila, nisam dobio mnogo crvenih u karijeri, jedan ili dva maskimalno, ali ovog se sećam dobro.
- Ima li u Vranju novog Dejana Osmanovića?
- Ima dosta talentovanih momaka, vreme će da pokaže. Daj Bože, ja bih voleo da ima ne samo novog Osmanovića, već i još nekog naslednika fudbalskih legendi iz Vranja. Ima ih ovde puno. Ovaj klub ima agilno rukovodstvo, pravog trenera, među tri je najgledanija kluba u Srbiji uz Zvezdu i Partizan. Dinamo zaslužuje prvu ligu.
- Kada biste se danas vratili na početak karijere, jel biste uradili nešto drugačije?
- Ne vidim šta bih drugačije. Možda bih finansijski malo bolje razmišljao...
- Trošili ste mnogo dok ste igrali u Kuli?
- Mnogo, mnogo. Pazite u to vreme su ugovori bili baš jaki. Ja sam u Kuli igrao kad su bila braća Rodić. Oni su stajali dobro i voleli fudbal i isplaćivali su nas redovno. Evo jedna anegdota, mi odemo na pripreme u Zobnaticu, samo što smo počeli, oni nas zovu posle pet dana i daju nam pare za celu godinu unapred.
- To je veliki podstrek za igrača. 1.000 maraka sam imao po golu. Ovi moji drugari su me zezali iz drugih klubova, štoperi, jedan dođe i kaže mi: “pustiću te da daš gol, znam da imaš dobru premiju”.
- Da li biste danas drugačije razmišljali finansijski nego u ono vreme?
- Ko bi tada razmišljao, kada je novac dolazio svakodnevno. Sve je bilo, "biće, biće, biće"... I kada je stalo, onda je sve drugačije. Nisam mogao da verujem da mogu da izađem iz fudbala. Kad sam prestao da igram fudbal, bilo mi je mnogo teško.
(Bojan Vinulović, Milan Zdravković)