Dan kada su dvojica Eskobara pokorila Južnu Ameriku: Kokainski uzlet Atletiko Nasionala za istoriju
Pablo Eskobar je bio "bog i batina" u to vreme u Medeljinu i Kolumbiji, deo svog enormnog bogatstva investirao je i u lokalni klub koji je 31. maja 1989. godine, nakon penal serije, prvi put postao prvak Kopa Libertadores* Važan deo tima bio je još jedan Eskobar, Andres, koji je pet godina kasnije ubijen zbog toga što je postigao autogol na Mundijalu u SAD
Kolumbijski klub Atletiko Nasional slavi 31. maj kao najvažniji dan u istoriji kluba, sasvim logično što je to tako, jer je tog dana, 1989. godine osvojio najvažniji trofej na kontinentu - Kopa Libertadores!
Bile su to godine opasnog življenja u Kolumbiji, posebno na relaciji Medeljin-Kali, ali bio je to i period kada su tekli "med i mleko" kroz Atletiko Nasional zahvaljujući najvećem kolumbijskom "patronu" Pablu Eskobaru.
Preporučujemo
Eskobarove nilske konje više niko ne može da zauzda: Cela Kolumbija u problemu
Bio je Eskobarov drug, sa Partizanom prvak Evrope: Biznismen čije ubistvo nikad nije rasvetljeno
Kokainski lord, već tada jedan od najbogatijih ljudi na svetu, deo svoje enormne zarade od trgovine kokainom investirao je u Atletiko Nasional za koji je u to vreme rasla zvezda jednog drugog Eskobara - kasnije čuvenog reprezentativca Andresa, dobrog momka kolumbijskog fudbala.
Atletiko je tih godina sastavio moćan tim, i moglo mu se pošto je para bila "kao blata", pa je ekipa "preko noći" postala jedan od najjačih kandidata za trofej u južnoamerikom Kupu šampiona.
U šampionskoj sezoni, Atletiko se plasirao u nokaut fazu nakon drugog mesta u grupi sa Milionariosom, Deporitvom iz Kita i Emelekom. Do finala, redom je eliminisao Rasing (Argentina), Milionarios (Kolumbija, Bogota), Danubio (Urugvaj), a onda, u dvomeču za trofej, paragvajsku Olimpiju nakon penal drame u Medeljinu.
U Asunsionu je bilo 2:0 za Olimpiju, istim rezultatom Atletiko je dobio revanš, a onda, nakon jedanaesteraca, došao do istorijske titule!
Jedan od strelaca na ruletu bio je i Andres Eskobar, posle njega pogodio je i legendarni golman Rene Igita, dvojica, u to vreme, najpopularnijih igrača među navijačima.
Na tribinama je nastala opšta ludnica, Pablo Eskobar je ostvario san, doneo je trofej klupskog prvaka Južne Amerike u Medejin - i u tom pogledu je bio na vrhu kontinenta.
Sticajem okolnosti, sudbine dvojice Eskobara bile su isprepletene i godinama kasnije. Ubistvo jednog indirektno je dovelo do ubistva drugog. Pablo Eskobar ubijen je u decembru 1993. godine, a Andres na leto naredne godine, nedugo pošto se sa reprezentacijom vratio sa Mundijala u SAD kao tragićar zbog autogola u meču sa Amerikancima.
Jedne večeri obreo se u noćnom klubu u Medeljinu, u to vreme haotičnom gradu u kom su divljale bande koje niko nije mogao da kontroliše, jer čvrsta Eskobarova ruka više nije vladala. Dovoljna je bila samo jedna provokacija i pogrešan pogled ka takvim ljudima - Andresu Eskobaru je presudio rafal lokalnih kriminalaca dok je sedeo u kolima.
Tog leta, pisali su onovremenski izveštajji, Andresa je čekao transfer života u slavni Milan.
(Telegraf.rs)